Smiraj

Oduvek me smiruje
pravljenje boljeg sveta
u kom nikada neću živeti
ali drugačije ne bih zaspala.

Kada mi glava dotakne jastuk,
svi promrzli psi mog detinjstva
dobiju tople džempere,
moji prijatelji imaju žive majke
i nikada me niko nije molio da ga ubijem
samo da prestane da oseća bol.

Kako nam je lepo pred spavanje,
mili moji, dobri, dragi,
smejemo se i imamo terase i često,
iako to ne očekujemo,
u svakodnevicu se upletu dani
isti kao nasumični dani iz detinjstva
u kojima se ništa nije desilo
osim što je mirisao vazduh i bilo je sunčano
i čule su se ptice
i popino prase nam se zabilo u prst,
sto lepih briga.

Možda je ova tuga meni potrebna, stvarno,
kako bih inače zaspala.