Marijana Jovanović: Moratorijum na kretanje

MORATORIJUM NA KRETANJE

Ceo svet će pamtiti 2020. godinu po virusu Covid-19, dok ću je ja pamtiti kao godinu u kojoj sam napunila šezdeset godina i godinu kada sam sama sebi propisala moratorijum na kretanje.

Odlučila sam da sama definišem vreme trajanja svog moratorijuma, a ne da mi ga određuje tamo neki državni, krizni, lekarski štab. Ne dozvoljavam da mi iko diktira kada ću i koliko nositi masku i koliko ću biti u izolaciji. Masku nosim isključivo u prisustvu fizioterapeuta ili lekara. U krevetu je demonstrativno, bez obzira na preporuke lekarske struke i dalje ne nosim.

Nedelju dana nakon što sam se štreberski pripremljena, hrabro suočila sa šezdesetim rođendanom, suočila sam se prvi put u životu i sa fizičkom povredom. Vraćala sam se sa posla po sunčanom septembarskom danu, obučena u uske teget pantalone sa belim tufnicama, teget dugačkoj košulji, belim patikama i belom pletenom tašnom. Umesto unikatne bižuterije na ruke sam obesila mnoštvo različitih kesa napunjenih u usputnim trgovinama. Uspelo mi je, da sa samo jednim pogrešnim korakom, pokidam Ahilovu tetivu na levoj nozi, ispred pekare. Ostala sam dosledna sebi i ovog puta. Ne jednom sam čula da sam komplikovana. Ali sam isto tako pročitala mišljenja nekih psihologa, da su samo pametne žene komplikovane. Znači skroz je logično što sam postala vlasnik komplikovane povrede. Samo iz tog razloga mi je i mnogo lakše.

Dok sam u Urgentnom centru satima čekala na snimanje noge i mišljenje ortopeda, slušala sam preostalih osam pacijenata kako kukaju manje ili više glasno o svojim povredama. Jedan je doživeo saobraćajni udes, drugi je uspeo da padne sa drveta, jedna žena je pala sa merdevina, druga je pala sa stepenica, jedan muškarac je pao sa punog kamiona, a ja sam se samo okliznula. Suvišno je reći da su svi ušli pre mene, a niko nije dobio ni gips preko prsta. Uporno sam pokušavala da se setim, kad sam poslednji put pala, direktno na glavu.

Spokojno sam ležala na bolničkom krevetu. Čak dva ortopeda su analizirala moj slučaj. U iščekivanju konačne presude, začula sam jednog od lekara kako doziva gipsara zbog mene. Od šoka sam se tako naglo okrenula da je malo falilo da se ne srušim zajedno sa krevetom. Najozbiljnije sam upitala jednog od lekara, da li mogu da se operišem umesto da nedeljama budem u gipsu. Dobila sam egzaktan odgovor. Ne zadovoljavam jedina dva uslova: da imam manje od četrdeset godina ili da sam profesionalni sportista. Ma, nemoguće! Nije mi pomogao ni mladalački duh, ni mladalačka garderoba, a ni patike. Kad mi se gipsar obratio sa molbom da skinem pantalone što je podrazumevalo da ostajem u gaćama, ili da mi levu nogavicu pantalona celom dužinom proseče zbog stavljanja gipsa, sa žaljenjem sam konstatovala kako sam ih tog dana prvi put obukla.

Najblaže rečeno, bila sam besna kad sam se u bolesničkoj stolici u holu ispred vrata Urgentnog centra našla sa gipsom preko cele, leve noge. Beli gips mi se savršeno uklopio sa teget belom kombinacijom. Razmišljala sam da li da još više iznenadim muža i ćerku, i da ih na platou ispred ulaza Urgentnog centa, dočekam kao prava balerina, praveći savršene piruete na desnoj nozi, sve sa pravilno podignutom levom nogom. Ipak sam najviše iznenadila taksistu, kad sam mu skačući na desnoj nozi uskočila na prednje sedište. Sve bi bilo savršeno, samo da sam mogla nogu da savijem, i da je on hteo da vozi otvorenih vrata. Moje ukrcavanje na zadnje sedište je podrazumevalo detaljno testiranje izdržljivosti kako zadnjih vrata, tako i elastičnosti taksistinih živaca. Testovi su uspešno prošli, svo troje smo se nekako ukrcali i taksi je konačno krenuo.

Naoružana maskom i sunčanim naočarima, maskirala sam očaj koji sam doživela kad sam se sa dve drvene štake ispod pazuha, našla ispred svog ulaza, sa izuzetno, lakim zadatkom. Trebalo je da se popnem na treći sprat bez lifta. Nije mi padalo napamet da poslušam muža i ćerku i da se uz njihovu pomoć popnem. On ima dve diskus hernije, a ona je filigranske građe. Činilo mi se, da bi ih oboje u zubima mogla poneti, samo kad bih mogla na noge da stanem. Zato sam odlučna i ljuta, kao da su mi oni krivi, sela na prvu stepenicu leđima okrenuta na gore i počela da se penjem guzičke, stepenicu po stepenicu, držeći se za klimavu ogradu. Ostali su zabezeknuti, širom otvorenih usta. Zamolila sam ih, da slučajno, ni ne pisnu. Posle mene stepenice su blistale!

Kao za inat, pri tom toliko virtuoznom i dostojanstvenom kretanju po stepenicama srela sam ne jednog, već nekoliko komšija. Svaki me je ljubazno upitao šta mi se desilo i da li mi treba pomoć. Svima sam se zahvalila i zamolila ih isto tako ljubazno da slobodno idu, tamo gde su krenuli. Neverica, koja se po silini mogla porediti sa Velikim praskom, obuzela je moje najdraže, kad sam stigavši na prvi sprat konačno ustala, uhvatila se čvrsto za gelender i počela po meni, vrlo spretno da skačem unazad na desnoj nozi. Muž mi je doživeo blagi nervni slom. Iskolačio je oči kao da boluje od Bazedove bolesti. Uputio mi je i par afirmativnih reči podrške, dok mi je ćerka bleda kao krpa, kolutala očima i tiho kroz zube procedila: „Da li je realno da to radiš?“ Nije mi bilo jasno, šta im nije jasno.

Celo veče su bivši i sadašnji sportista, skakali sa štakama po stanu kao da su u najmanju ruku rođeni sa njima i pokazivali mi kako se one ispravno koriste. Imitirali su me kako se krećem raskrečenih štaka sa tedencijom da napravim prvu, pravu špagu u životu i pri tom i kukove razradim.

Istovremeno su glasno prepričavali, kako sam kao oparena iskočila iz stolice ispred ulaza Urgentnog centra i kao bez duše započela sa sumanutim skakanjem na desnoj nozi, jurišajući na staklena vrata ponosno odbacajući štake. Nije im bilo jasno od koga ili od čega sam bežala. Izgledalo im je kao da bežim od gipsara koji juri za mnom da mi stavi gips i preko desne noge, a možda sam po svom običaju i u ovoj situaciji dokazivala svoju samostalnost. Naglasili su, da su se bezmalo svi bolesnici ponašali kao da su se odjednom našli u dečijoj igri „ledene vije“. Ali ovog puta ih je „ledena teta“ pojurila onako šantava prema vratima, pa su se svi i pre nego što sam ih dotakla, zaustavili i ostali kao zaleđeni u položaju u kojem su se u tom trenutku našli. Mnogi su i zažmurili, da ne vide kako prolećem kroz zatvorena vrata. Objasnila sam im da vrata imaju ugrađene senzore koji reaguju isključivo na dobrotu. Zato sam se čudom čudila, kako su uopšte uspeli da izađu iz Urgentnog centra. Mora da su izašli na sporedna vrata.

Već posle nedelju dana sledio je odlazak na kontrolu. Zašto tako rano, ne znam. Nošena sam prvi put u životu u stolici na rukama muškaraca, ali doduše iz Hitne pomoći. Trenerica i lice bez jake šminke me je sprečilo da se ne ponašam poput Kleopatre. Kleopatra nije bila samo zanosna, bila je baš kao i ja šarmantna i harizmatična koja je muškarcima ostavljala žaoke u srcu. Ja sam ovih dana svim muškarcima koji su me nosili, zabadala žaoke direktno u kičmu. Ipak su ostali rezistentni na moj šarm i harizmu. Sigurno su zbog „korone“ jako umorni. Kumi sam se pohvalila da sam i dalje neodoljiva za muški svet. Naravno ona u to nije ni sumnjala. Onako usput sam joj saopštila da me sad gledaju isključivo lekari i gipsari.

Moj muž je u međuvremenu postao i medicinski brat i kuvar i domaćica i samo bi se ponekad izgubio na par sati sa nekim od drugova. Posle šest nedelja me je pitao gde sam se tačno slomila, da pokuša i on. Ćerka ga je zamolila da sa lomnjavom sačeka dok se ne oporavim ili bar dok se ona ne odseli.

Druga poseta lekaru je bila posle četvrte nedelje. Častili su me sa skraćenjem gipsa do ispod kolena. Gips su mi skratili, ali je gipsar baš galantan bio. Nabacio mi je preko postojećeg gipsa bar još tri kilograma, sa fokusom na stopalo i zglob. Zaista mi je učvrstio stopalo. Posle ovog skraćivanja su mi se i živci drastično skratili, jer me je ispod gipsa noga svakim danom sve više bolela. U besanim noćima sam prebirala po mojim neostvarenim ambicijama koje su uključivale moju fizičku spremnost i pre svega nadaleko čuvenu spretnost. Zaključila sam da treba da se pomirim da se verovatno neću ostvariti ni kao vozač električnog trotineta, ni kao roleraš, a verovatno neću otići ni na toliko željeni rafting po Tari.

Konačno sam u šestoj nedelji odlučila da zovnem svog druga ortopeda i da mu se požalim. On mi je uz par prigodnih reči naredio da dođem sutra dan na skidanje gipsa i na pregled. Isti gipsar je pitao, ko je bio taj koji mi je toliku količinu gipsa nabacio. Samo sam ga značajno pogledala. Uz osmeh je rekao: „Očigledno sam bio u fazonu, ima se, može se.“ Ali je zato uspeo pri skidanju gipsa da me na tri mesta i zaseče. Kad sam konačno ugledala svoju pomalo krvavu i pre svega skuvanu i sparušenu nožicu, sa žaljenjem sam konstatovala da sam trebala da tražim da mi stave gips i preko stomaka. Možda bih osim otečenog i bolnog stopala povratila i izgubljeni struk.

Verovatno sam zablistala usled naglo stečene slobode, pa me je drug upitao da li mogu da mu obećam da se bar još tri nedelje neću ni osloniti na levu nogu. Upitala sam ga da li može nešto lakše da me pita. „E onda ćeš dobiti longetu.“ U tom je gipsar razdragano ponudio iz ormana tek dobijenu fensi, crnu čizmu na podešavanje, za koju doca nije ni znao. Tako se gipsar iskupio čizmom „za sve pare“.

U periodima kad bih ostala sama kod kuće, sa čizmom i naravno sa štakama sam mogla da uđem i u špajz. Sa nestpljenjem sam započela pohod na slatkiše. Naravno da mi je uspelo da upadnem među flaše. Srećom je tolika gužva da sam ostala nepovređena, a pravo je čudo kako ništa nisam ni razbila. Ćerka je odmah primetila blagi haos u špajzu. Samo je konstatovala: „Mama, ti si stvarno hit!“

Skinuta je čizma i sad sam slobodno mogla da se mažem i biljnim kapima za regeneraciju svega što je na telu lomljivo, po preporuci mojih pažljivih koleginica. Kapi su naravno nabavljene i muž je odmah krenuo u akciju. Umesto par kapi stavio je u ruku bar jedno petnaest kapi i dobro ih utrljao na bolno mesto. Posle dva tri minuta započeo je period od bar dvadeset četiri sata pečenja kože do neizdržljivosti, tako da je prethodni bol zaista, kao rukom odnešen. U jedanaest sati uveče sam energično zahtevala lavor sa vodom i detaljno spiranje lekovitih kapi. Tek sam onda pročitala da je glavni sastojak kapi ljuta paprika zvana Škorpion. Koja slučajnost. I muž mi je u horoskopu škorpija, a u slučajnosti odavno više ne verujem.

A sad posle devet nedelja treba da započnem sa procesom rehabilitacije i da polako povratim kontrolu nad životom. Moraću se pridržavati nove opsesivne teorije da budem samo pozitivna, i naravno u tom slučaju uspeh neće izostati. Možda ipak helikopter postane moje novo prevozno sredstvo. Poletaću sa terase i obavezno ću držati propisanu distancu. Jedino mora biti smaragdno zelene boje. Za prvo poletanje ću nabaviti i mnoštvo balona u boji.