Legenda o mirnom srcu: Golub na ramenu svetitelja

TIŠINA U KOJOJ PREBIVA BOG

Kažu da postoji slika koju ne može naslikati nijedna ruka, jer se vidi samo čistim srcem — golub na ramenu svetitelja.

Taj prizor ne govori o ptici, nego o miru koji se spušta na čoveka kad u njemu više nema nemira. Golub ne sleti na rame zbog hrane, nego zbog molitve. I kad se jednom spusti, zna se da je tu našao ono što traži svaka duša — tišinu u kojoj prebiva Bog.

U davna vremena, kad su ljudi još umeli da ćute pred svetinjom, a priroda se nije bojala čoveka, pričalo se o starcu koji je uvek šetao s golubom na ramenu. Živeo je u jednom planinskom manastiru, daleko od sveta. Nije mnogo govorio, ali kad bi se pojavio u porti, golub bi mu sleteo na rame, i ostajao tu sve dok starac ne bi završio molitvu.

Bratija su ga pitala kako je moguće da ga ptica tako verno prati, a on bi samo rekao:

— Kad se srce umiri, i ptice znaju kome mogu da slete.

Neki su to smatrali slučajnošću, drugi su govorili da je to znak. No, jednog dana, kad su u manastir došli putnici i doneli loše vesti iz sveta, starac je sedeo pod lipom i dugo ćutao. Golub se tada spustio, ne samo na njegovo rame, već mu je kljunom dotakao obraz, kao da ga teši. Oni koji su to videli govorili su da je to bio znak Duha Svetoga, koji dolazi onima čije srce ne nosi nemir.

Kada se starac upokojio, golub se više nikada nije pojavio u manastiru. Samo bi ponekad, u ranu zoru, kad zvona pozivaju na jutrenje, neko video kako beli golub preleti iznad crkve i zastane tren nad kupolom, kao da čeka.

Za one koji veruju, taj golub nikada nije odleteo. On i dalje traži rame koje zna da ćuti, rame koje ne nosi gordost ni sumnju. Jer Duh Sveti ne silazi tamo gde je buka, nego tamo gde srce sluša tišinu.