O. Henri: Dar magova

DAR MAGOVA

Dela otvori mali paket — i vrisnu od radosti. Bile su to češljevi od kornjačevine koje je dugo gledala u izlogu, a znala je da ih nikada neće moći priuštiti.

Jedan dolar i osamdeset sedam centi. Od toga šezdeset centi u sitnim novčićima — ujedinjenim rezultatima mnogih štedljivih kupovina. Tri puta Dela ih je prebrojala. Jedan dolar i osamdeset sedam centi. A sutra je Božić.

Nema više ništa da se uradi osim da se baci na izgužvani mali divan i zaplače. Tako je Dela i učinila, što nas navodi na razmišljanje da život sastoji od suza, uzdaha i osmeha — pri čemu su uzdasi najčešći.

Dok se gospodar kuće polako penjao stepenicama prema svom stanu, Dela je prestala da plače i počela da razmišlja. Džim i Dela Dilingam Jang živeli su u skromnom stanu na spratu. Iako skroman, stan je bio čist, brižljivo uređen i pun ljubavi.

Džim je zarađivao samo dvadeset dolara nedeljno, što je bilo taman dovoljno da plate kiriju i prežive, ali ne i da priušte poklon vredan ljubavi koju su jedno za drugo osećali.

Dela je stala pred ogledalo i pažljivo razmrsila svoju dugu, gustu kosu. Padala je niz njena leđa poput talasa smeđeg svile i sijala na svetlosti. Bila je to Delina najveća lepota. Džim je, s druge strane, imao zlatni časovnik koji mu je ostao od oca i dede — predmet koji bi svako smatrao porodičnim blagom.

Dela iznenada jurnu prema kaputu, uze šešir i izađe na ulicu. Oči joj zasijaše odlučnošću. Zaustavila se pred izlogom na kome je pisalo: „Madam Sofroni – sve vrste kose kupljene i prodane.”

U sledećem trenutku, Dela se već penjala uz stepenice. Madam Sofroni, velika, hladna žena sa oštrim pogledom, upita je:

„Kupujete li kosu?”

„Kupujem”, reče Madam Sofroni. „Skini šešir i pokaži mi je.”

Sljedećeg trenutka, Dela je već osetila kako joj teški pramenovi padaju niz ramena.

„Dvadest dolara”, reče Madam Sofroni.

„Dajte mi ih odmah”, reče Dela.

Sledećih dva sata proletela su u jurnjavi po prodavnicama, u potrazi za poklonom za Džima. Konačno ga je pronašla — platinasti lanac za časovnik, jednostavan i elegantan, savršen za Džimov stari sat. Plati ga dvadeset i jedan dolar.

Kada se vratila kući, njeno uzbuđenje zamenila je mala panika. Pokušala je da popravi svoju frizuru — kratku, neujednačenu, kao dečakovu — ali ništa nije moglo da sakrije činjenicu da je izgubila svoju najveću lepotu.

„Bože, učini da mu se dopadnem,” promrmljala je.

Kada je Džim ušao, stao je na prag i netremice je gledao. Nije rekao ništa. Njegov izraz bio je čudan — ne ljut, ne šokiran, već kao da je zaboravio gde se nalazi.

Dela skoči prema njemu:

„Džim, dragi, nisam mogla da živim a da ti ne kupim poklon. Prodala sam kosu da bih ti mogla kupiti nešto lepo. Zar me i dalje voliš?”

Džim kao da se trgao, zagrli je i reče:

„Delo, ništa neće promeniti to koliko te volim. Ali… ako pogledaš ovaj paket, razumećeš zašto sam se zbunio.”

Dela otvori mali paket — i vrisnu od radosti. Bile su to češljevi od kornjačevine koje je dugo gledala u izlogu, a znala je da ih nikada neće moći priuštiti.

„Džim, kosa će mi porasti!” — uzviknu ona kroz suze.

Zatim mu pruži svoj poklon.

„Evo, pogledaj! Prelepi lanac za tvoj sat.”

Džim se nasmeja tiho i sede na divan.

„Delo,” reče on, „prodadoh sat da bih ti kupio češljeve.”

Na trenutak su oboje ćutali, a zatim se nasmejaše jedno drugom.

Jer bili su najmudriji među onima koji daju poklone. Oni su pravi magovi — koji daju iz ljubavi, ne iz bogatstva.