Dva tipa znanja – Božansko i sekularno

VRSTE MUDROSTI

Razmatra se pojam dva tipa znanja — Božanskog i sekularnog — i njihov odnos u okviru pravoslavne tradicije.

Upravo je pravoslavna tradicija ta koja čini kraj ovoj teoretskoj koliziji na polju gnoseologije. Ona to čini razlikujući dva tipa znanja: Božansko ili ono „sviše“ i sekularno (tiraten) ili „sniže“. Prvo znanje je natprirodno, drugo prirodno. Ovo odgovara jasnoj razlici između Nestvorenog i stvorenog, između Boga i tvari.

Ova dva tipa znanja zahtevaju dva metoda učenja. Metod božanskog celomudrija je zajednica čoveka sa Nestvorenim kroz srce. Ovo je ostvareno kroz prisustvo Nestvorenih Božanskih energija u ljudskom srcu. Metod sekularnog saznanja je nauka, ona se ostvaruje uvežbavanjem ljudskih intelektualnih i logičkih moći.

Pravoslavlje uspostavlja jasnu hijerarhiju ova dva tipa znanja kao i njihovih metoda. Metoda natprirodne gnoseologije, u pravoslavnoj tradiciji, naziva se isihazam, koji se sastoji od sozercanja i očišćenja (nepsis i katarza) srca. Isihazam se identifikuje sa pravoslavljem. Pravoslavlje, sa stanovišta svetih otaca, je nezamislivo izvan isihastičke prakse.

Isihazam je, u suštini, asketska i duhovno isceljujuća praksa čišćenja srca od strasti ne bi li se obnovila noetička moć unutar srca. Moramo napomenuti u ovom trenutku da je metod isihazma kao duhovno isceljujuće prakse takođe naučan i praktičan. Zbog toga je teologija, pod određenim uslovima, takođe naučna i praktična.

Među teoretičarima nauke i umetnosti teološka akademska klasifikacija je počela na Zapadu u 12. veku, usled pomeranja teologije ka metafizici. Otuda, oni koji na Istoku osuđuju našu sopstvenu teologiju, iskazuju zapadnjaštvo, zbog toga što, u suštini, osuđuju i odbacuju izobličenu karikaturu onoga što smatraju istočnom teologijom.

Ali šta je funkcija noetike? U Svetom Pismu već postoji razlika između duha čoveka (nus) i intelekta (logosa ili uma). Duh čovekov se u patrističkim spisima naziva nus da bi se razlikovao od Svetog Duha. Duh, nus, je oko duše (Mt 6:22–26).

Noetička sposobnost je naziv funkcije nusa unutar srca i predstavlja duhovnu funkciju srca, čija je paralelna funkcija i srce kao organ koji pumpa krv kroz naše telo. Ova noetička moć pripada mnemoničkom sistemu koji postoji unutar ćelija mozga. Obe se mogu detektovati ljudskom naukom, ali nauka, ipak, ne može da nasluti nus.

Kada čovek postigne ozarenje Svetim Duhom i postane Božiji hram, samoljublje se menja u bezuslovnu ljubav i tada postaje moguće da se izgradi realan socijalni odnos podržan ovim bezuslovnim međusobnim odnosom (spremnost da se žrtvuje za svog bližnjeg), pre nego sebičnim, koristoljubivim zahtevom za ličnim pravima prema duhu zapadnoevropskog društva.

Dakle, neke važne posledice smo razgraničili: prvo, da je hrišćanstvo u svojoj jedinstvenosti transcendentno u odnosu na religiju i koncept crkve kao pre svega institucije sa pravilima i dužnostima. Nadalje, pravoslavlje ne može da se zamisli kao usvajanje nekakvih principa ili istina nametnutih odozgo. Ovo je nepravoslavna verzija doktrine (apsolutnog principa, nametnute istine). Zamisli i značenja se u pravoslavlju ispituju kroz iskustvenu potvrdu.

Dijalektičko-intelektualni stil razmišljanja o teologiji, kao i njena dogmatizacija, su strane pravoslavnoj tradiciji. Naučnik i profesor znanja o Nestvorenom, u pravoslavnoj tradiciji, je duhovni starac (duhovnik), vodič ili „učitelj o pustinji“.

Beleženje obe vrste znanja pretpostavlja iskustveno znanje o fenomenu. Isto to važi i na polju nauke gde samo specijalista razume istraživanja drugih specijalista u istoj oblasti. Usvajanje zaključaka ili pronalazaka iz jedne naučne grane od strane nespecijaliste (to jest onih koji nisu sposobni da eksperimentalno ispitaju istraživanje specijalista) zasnovano je na poverenju u kredibilitet specijaliste. Drugačije ne bi bilo naučnog progresa. Isto važi i za nauku o veri.

Empirijsko znanje svetih ljudi, proroka, apostola, svetih otaca i majki svih vremena je usvojeno i zasnovano na istoj istini. Patristička tradicija i crkveni sabori funkcionišu na ovom iskustvu koje se može dokazati. Nema svecrkvenog Sabora bez prisustva prosvećenih/oboženih (θεούμενοι), onih koji vide Božanske (a ovo je problem današnjih sabora!) pravoslavne doktrine koje potiču iz ovog odnosa.

Zbog toga je pravoslavna nauka isto toliko dogmatska koliko i svetovna nauka. Oni koji govore o nedostatku neutralnosti na polju vere ne smeju zaboraviti reči Marka Bloha, da nijedno naučno istraživanje od početka nije neutralno, inače istraživanje ne bi bilo moguće. To je tačno i za veru.

Pravoslavlje pravi razliku između dva tipa znanja (i mudrosti), i njihovih metoda i sredstava, time izbegavajući njihovo brkanje kao i konflikt. Put ostaje otvoren za zbrku i konflikt samo onda kada su uslovi i suština hrišćanstva izgubljeni.

Ipak, u pravoslavnom okruženju postoje neke nelogične analogije poput mogućnosti da imamo nekog ko se ističe u nauci, ali je u Božanskom znanju duhovno dete, i obratno, neko ko je velik u Božanskom znanju je potpuno nepismen u ljudskoj mudrosti kao što je bio već spomenuti sveti Antonije Veliki.

Ništa, međutim, ne isključuje mogućnost posedovanja obe vrste mudrosti/znanja, kao što je slučaj sa velikim svetim ocima i majkama Crkve. Ovo je upravo ono što peva akatiste za matematičarku svetu Katarinu Premudru iz 3. veka: „Mučenica, primivši Božansku mudrost od detinjstva, nauči svo svetsko znanje dobro…“