Svetlost nad grobom pravednika

DAR S NEBA

Svetlost nad grobom pravednika ne sija zbog njegovog dela, nego zbog njegovog srca.

Postoji u pravoslavnom predanju nešto što se ne može fotografisati, izmeriti, dokazati naučnim metodama — a ipak ostaje zapisano u srcima mnogih vernih: tiha, neugasla svetlost koja se nekada pojavi nad grobom čoveka koji je živeo skromno, nečujno, bez ikakve slave, ali s dubokom i čistom verom.

Ove priče retko dospeju u knjige, a još ređe u javnost. Žive po manastirskim tremovima i konacima, u sećanjima staraca, u šapatima koji se prenose samo onima koji imaju srce da razumeju.

Jedna od tih priča, sačuvana u nekoliko varijanti širom pravoslavnog sveta, govori o svetlosti iznad grobova pravednika — svetlosti koja se ne rađa iz vatre, ni iz bilo kakvog ljudskog izvora, već kao dar koji Nebo ponekad ostavlja kao znak.

Priča o starcu koji je živeo neprimetno

U jednom planinskom manastiru, daleko od puta i sveta, živeo je starac Joanikije. Bio je čudnog kova: znao je psaltir napamet, ali nikada se nije hvalio time; bio je mudar, ali retko je govorio; znao je sve slabosti bratije, ali nikada nikoga nije osuđivao. Uvek bi govorio samo jedno:

„Bog gleda u dubinu, a ne u površinu.”

Radio je najteže poslove — čupao korov, cepao drva, čistio staje — i nikada nije želeo da služi liturgiju, iako je bio rukopoložen. Smatrao je da je nedostojan. „Drugi bolje znaju, ja sam samo prah“, govorio je.

Kada je umro, tiho i nenametljivo kao što je i živeo, bratija ga je sahranila iza oltara, u skromnoj zemlji, bez velike pratnje, bez ikakvih zvona. Bio je običan dan, ničim poseban.

Prvi znak

Prve noći posle sahrane, mlađi monah koji je ostao da čita pravilo u hramu primetio je kroz prozor nešto nalik bledoj mesečini. Nije znao odakle dolazi, jer mesec je bio mlad.

Izašao je napolje. Ispred njega — tišina. A nad malim humkom, na mestu gde su položili starca Joanikija, kao da je lebdeo blag, jedva vidljiv, ali postojan sjaj. Ne svetlost plamena, ne odsjaj lampe, već nešto što se nije moglo opisati. Kao kad sunčev zracak dodirne prašinu u polumraku — ali ovo je bilo u noći, i sjaj nije nestajao.

Monah se prekrstio, uplašen i ganut. Nije rekao ništa starijima — mislio je da mašta ili da je umoran.

Svedoci

Drugog dana, ista svetlost. Ovaj put su je videla dvojica. Zvali su igumana, koji je, iako skeptičan, izašao da proveri. Kada je ugledao tihu, beli­častu izmaglicu kako lebdi do pola metra iznad humke, pao je na kolena.

„Ovo nije od sveta“, samo je rekao.

Svetlost je zatim postala redovni pratilac tih noći. Nije treperila, nije sagorevala, nije imala senku. Pojavljivala se samo u gluvoj tišini, pred samu ponoć, i nestajala kada bi se začula prva ptica.

Bratija su se dugo pitali da li treba da to objave. Na kraju su odlučili da ćute. Starac Joanikije nikada nije želeo pažnju na sebe — pa zašto bi je sada želeo?

Značenje — kako ga tumači predanje

U pravoslavlju se svetlost uvek povezuje s Božijom blagošću:

• nebeska svetlost nad grobom pravednika znači da je duša primljena u mir,

• označava čistotu života, onaj skriveni trud koji samo Bog vidi,

• svedoči da čovek nije tražio slavu na zemlji — i zato je primio slavu koja se ne gasi.

Starci kažu:

„Tamo gde ljudi vide skromnost, Bog vidi svetlost.“

Za one koji su poznavali starca Joanikija, ovo je bilo potvrda svega onoga što je činio u tišini: njegovog strpljenja, blagosti, i neprestane molitve koja je bila jača od svih reči.

Svetlost kao poziv

Predanje ne završava samo opisom čuda. Ima i svoju poruku. Monasi su kasnije zapisali da su tu svetlost doživljavali kao podsetnik:

• da svetost nije spektakl, nego skrovito služenje;

• da se čuda ne pojavljuju da bi impresionirala ljude, već da bi ih ohrabrila;

• da je čovek zaista ono što radi kada niko ne gleda.

I zato se kaže:

„Svetlost nad grobom pravednika ne sija zbog njegovog dela, nego zbog njegovog srca.“