SVEDOK KROZ VEKOVE

Crkva je i danas tamo. Skromna. Potamnela od kiše, nagrizena od vremena. Ali stoji. I niko je ne dira. Crkva koja se nije dala srušiti.

Na rubu jednog zaboravljenog sela, na mestu gde se šuma spušta prema ravnici, stajala je mala drvena crkva posvećena svetom proroku Jeremiji.

crkva srušiti

Bila je skromna i tiha, zaklonjena visokim borovima, i mnogi prolaznici su je, prolazeći putem, jedva primećivali. Ali među meštanima je odavno kružila priča da ta crkva nije obična — da je podignuta na mestu gde je, još u vreme turske vlasti, zasijala neobična svetlost nalik stubu ognja.

Kroz vekove, ta crkva je postala ne samo mesto molitve, nego i svedok nečeg većeg: sile koja je branila svetinju kada ljudi nisu mogli.

Prvi pokušaj rušenja

Predanje kaže da je prvi pokušaj rušenja došao nakon jednog popisa, kada su vlasti htele da „urede teren” i uklone stare zgrade. Petorica radnika došla su sa alatkama, užurbani i nezainteresovani za priče koje su seljaci šapatom pričali.

Čim su podigli sekire, nebo — dotad vedro — naglo se navuklo. Vetar je u trenutku pojačao, i jedan snažan udar pogodio je prvo drvo, pa drugo, pa i samu građu koja je trebalo da bude početak demontaže. Radnici su se razbežali, ostavili alat i zakleli se da se nikada više neće vratiti.

Stariji ljudi u selu govorili su: „To nije bio vetar. To je bila opomena.”

Drugi pokušaj

Nekoliko godina kasnije, novi ljudi su poslati — ovaj put sa mehanizacijom. Želeli su da budu „moderni“ i efikasni, da sve završe za jedan dan. Dok je mehanička ruka bagera krenula prema staroj crkvi, iz vedrog neba izbio je jedan jedini grom. Pogodio je metalnu ruku mašine i potpuno je onesposobio.

Vozač je iskočio, bacio kacigu i viknuo:

— „Ne diram ja ovo više, ovo nije običan posao!“

Mašina je više nikada nije proradila.

Treći pokušaj — najpoznatiji

Treći pokušaj je bio najuporniji. Poslata je grupa ljudi sa zadatkom da „po svaku cenu ukloni ruševinu“. Dan je bio sunčan, vreme lepo, sve se činilo mirno.

Ali čim su prišli vratima svetinje, iz pravca oltara izašla je jarka, bela svetlost — ne poput plamena, već kao zrak sunca sabijen u jedan snop. Ljudi su popadali od straha, a jedan od njih, najstariji među njima, kasnije je svedočio:

— „Nije me oborila svetlost, nego ono što sam u njoj osetio. Kao da me je nešto gledalo kroz nju. Ne gnev, nego neizmernu tugu.”

Grupa je otišla i nikada se više nije vratila.

Svetinja koja stoji sama, a opet nije sama

S vremenom, vlasti su prestale da pokušavaju. Ljudima je postalo jasno da tu postoji neka sila koja brani crkvu — ne sila razaranja, nego sila čuvanja. U selu se govorilo:

„Možeš srušiti bilo šta što je ljudskom rukom stvoreno — ali ne ono što je Božjom voljom sačuvano.“

Crkva je i danas tamo. Skromna. Potamnela od kiše, nagrizena od vremena. Ali stoji. I niko je ne dira.

I kažu: ko god joj priđe sa poštovanjem, oseti neobjašnjiv mir, kao da je u njoj sačuvano nešto tiho, staro i čisto — nešto što se vekovima kopljem ne probija i čekićem ne ruši.