Gi de Mopasan: Gospođica Fifi

GOSPOĐICA FIFI

Jedan kratki zanos pokreta. Bljesak metala. Fifi se ukoči, buljeći u nju širom otvorenih očiju. Iz njegovih usta izađe samo jedan, jedini, poslednji zvuk.

U vreme pruske okupacije, tokom francusko-pruskog rata, gospoda pruski oficiri su se smestili po zamkovima Normandije, koje su pretvorili u vojni smeštaj i mesta za svoje zabave. Jedan takav zamak bio je Dežize, starinsko zdanje od hladnog kamena, koje je sada postalo bikovsko pojilo za gomilu glasnih, bahatih poručnika.

Među njima se naročito isticao mladi poručnik Vilhelm fon Erenberg, plavokosi aristokrata sitnih ramena, oštrih obraza i podsmešljivog osmeha. Drugi oficiri su ga prozvali „Gospođica Fifi“, jer je, kad god bi otvorio usta, izgovarao kratku, izveštačenu uzrečicu:

„Fi-fi, draga moja!“

Izgovarao je to s toliko prenaglašenim prezirom da su ga svi podrugljivo tako nazvali — i nadimak mu je ostao.

Zamak Dežize bio je tih dana sumoran, pun kiše i vetra. Oficiri su se dosađivali. Kiša je danima udarala po prozorima dok su oni, navikli na udobnost Berlina, u Normandiji sedeli kao mokre kokoši. Da bi razbili sivilo, naredili su da se iz Ruana dovedu žene — „dame lake naravi“, kako su ih eufemistički nazivali.

Uveče, četiri takve žene stigle su fijakerom, izdašno našminkane i glasne. Najvatrenija među njima bila je Rejčel, Jevrejka tamne kose, živog pogleda i usana koje su se čas kezile, čas stiskale u ljutitu crtu. U njenom držanju bilo je i draži i prkosa: kao da je svakog trena spremna da eksplodira ako je neko uvredi.

Kada je pijanka počela, lomio se kristal, odjekivao je smeh, kotrljale su se flaše po stolu. Hrana je nestajala, vino se prosipalo, a pruski oficiri bili su razdragani kao u cirkusu. Fifi je bio najglasniji. Podizao je svoje tanke ruke, nazdravljao, i s vremena na vreme, zlobno se cerio na Rejčel.

– Francuskinje… sve su one iste! Fi-fi! – govorio je, lupajući čašu o sto.

Rejčel je sve to trpela ćutke, gledajući ga kao mačka koja vreba trenutak da zgrabi miša.

U zanosu bahatosti, Fifi je počeo da se iživljava na sve što je francusko. Sa zida je skinuo ukrasnu sablju jednog francuskog oficira i, smejući se, ubo njome plafon, uništavajući umetnički gipsani rad. Drugi oficiri su aplaudirali.

Rejčel je najzad planula.

– Vi ste svinje! – izgovorila je tiho, ali jasno.

Fifi je ustao. U očima mu se ukazao hladan plamen.

– Šta to reče? Jevrejka? Svinje? Mi?

– Da. Vi. Svinje.

On joj priđe, podiže ruku, i – kao da lupa bič – udari je po obrazu.

To je bio trenutak kad se sve prelomilo.

Rejčel je zatvorila oči, ali nije zaplakala. Samo je udahnula, polako, duboko. Kad ih je otvorila, izgledala je kao divlja zver uhvaćena u klopci, ali spremna da se bori i rani.

Fifi joj se približio još jedan korak, drsko joj gurnuvši lice pod nos.

– Francuska je mrtva, fi-fi! A vas ćemo gospodsky držati pod čizmom!

Rejčel je tada posegnula za ukrasnim bodežom koji je pruski poručnik maločas bacio na sto u naletu pijanstva.

Sve se dogodilo u sekundi.

Jedan kratki zanos pokreta. Bljesak metala. Fifi se ukoči, buljeći u nju širom otvorenih očiju. Iz njegovih usta izađe samo jedan, jedini, poslednji zvuk:

– Fi… fi…

I zatim se sruši, pravo preko stolice.

U sobi je nastala tišina koja se mogla preseći nožem.

Drugi oficiri odskočili su kao opareni. Neko je vrisnuo. Neko zgrabio sablju. Rejčel je već trčala ka vratima, bosonoga, sa kosom koja se razvezala u letu.

Uspela je da pobegne u noć, u tamu, u kišu.

Kasnije te noći, zamak Dežize više nije ličio na mesto pijanke. Oficiri su lutali hodnicima bledi kao platno. Smrt poručnika fon Erenberga bila je sramota, uvreda, gubitak. A njegovo telo, slabašno i sitno, ležalo je još uvek na podu, kao simbol bahatosti koja se najzad slomila.

U sumrak sledećeg jutra, pruski vojnici su pretražili celu okolinu, ali od Rejčel nije bilo ni traga ni glasa. Nestala je kao senka.

A zamak Dežize, koji se još juče tresao od pruskog smeha i razuzdanosti, sada je bio tih, hladan i oprezan. Samo je ime „Gospođica Fifi“ ostalo da lebdi u vazduhu, kao podrugljivo prisećanje na čoveka koji je mislio da je nedodirljiv — dok ga nije stigla jedna mala, pravedna ruka.