PREKRIVENO ZNAMENJE

Jednog jutra, dok je selo još ćutalo pod belinom zime, u snegu se pojavio znak koji nije tražio pažnju. Krst u snegu nije bio čudo za glas, već tiha opomena za srce.

Te noći sneg je padao dugo i ravnomerno, onako kako samo zimska tišina ume da primi. Do jutra je prekrio puteve, ograde, krovove, čak i staze koje su ljudi svakodnevno gazili. Sve je bilo isto — belo, ravno, bez traga.

krst u snegu

Sve osim jednog mesta.

Na kraju sela, iza stare šljive i polusrušenog drvenog krsta, nalazila se zaravan za koju su samo najstariji znali da je nekada bila groblje. Tu je, govorilo se, sahranjen sveštenik koji je služio u ratno vreme, bez crkve, bez zvona, često i bez naroda. Vremenom se mesto zaboravilo. Drveni krst je istrulio i pao, a trava je učinila svoje.

Ujutru, kada su prvi ljudi izašli da očiste sneg, jedna žena je stala i dugo gledala u belinu pred sobom. Nije vikala. Nije dozivala. Samo je dugo stajala.

Na mestu gde je, po predanju, bio grob, sneg nije ležao ravno. U belini se jasno ocrtavao oblik krsta — ne izdignut, ne uklesan, nego kao da je nešto ispod snega odbilo da se sakrije. Ruke krsta bile su pravilne, linije jasne, a sneg oko njega netaknut.

Niko nije rekao da je čudo.

Ljudi su dolazili, stajali, ćutali. Neko bi se prekrstio. Neko bi samo sklonio kapu. Niko nije fotografisao. Niko nije pravio priču. Kao da su svi osećali da bi glasom mogli nešto da pokvare.

Starac iz sela, koji je još kao dete slušao o tom svešteniku, rekao je tiho:
— Nije on tražio da ga pamte. Samo da se zna gde je stajao.

Sneg se zadržao tri dana. Krst je bio vidljiv sve vreme. Četvrtog jutra, kad je sunce omekšalo belinu, oblik je polako nestao. Ostala je ravnica — ista kao i pre.

Ali ljudi su nastavili da dolaze.

Ne zbog krsta u snegu, nego zbog tišine koja je tu ostala. Neko je doneo mali drveni krst. Neko je zapalio sveću. Neko je samo stajao nekoliko minuta i odlazio mirniji nego što je došao.

Mesto nije postalo svetilište. Nije postalo čudo.
Postalo je — podsetnik.

Da ništa što je Bogu prineseno ne nestaje.
Da ono što je zaboravljeno ljudima, nije zaboravljeno Nebu.
I da ponekad sneg ne prekriva — nego otkriva.