SVETIONIK

Zaboravio je na sve. Zaboravio je na vreme. Zaboravio je na svetionik. Napolju je pala noć, ali svetlo se nije upalilo.

Na jednom zabačenom ostrvu, daleko od obala i ljudi, stajao je svetionik. Bio je to usamljeni stub svetlosti nasred mora, a u njemu je službovao stari Poljak po imenu Skavinski.

svetionik

Skavinski je bio čovek koji je mnogo proživeo. U mladosti je ratovao, lutao svetom, menjao poslove i zemlje, ali ga je sudbina uvek iznova bacala iz jedne nesreće u drugu. Bio je vojnik, mornar, rudar, činovnik — i uvek stranac, uvek sam. Godine su prolazile, snaga ga je napuštala, a srce mu je ostajalo nemirno.

Kada je konačno dobio službu čuvara svetionika, činilo mu se da je napokon našao mir. Ostrvo je bilo pusto, ali posao jednostavan i siguran. Trebalo je samo da se svake večeri upali svetlo i da se pazi da nikada ne ugasne.

Za Skavinskog je to bilo dovoljno. Bio je zahvalan sudbini što mu je u starosti dala makar toliko: tišinu, red i sigurnost.

Jednoga dana, brod koji je donosio namirnice doneo je i poštu. Među pismima i novinama našao se jedan mali paket. Bio je to stari, požuteli primerak knjige na poljskom jeziku.

Skavinski je zadrhtao čim je ugledao slova svog maternjeg jezika.

Knjiga je bila „Pan Tadeuš“.

Te večeri, pošto je upalio svetionik, seo je u svoju skromnu sobu i otvorio knjigu. Počeo je da čita polako, oprezno, kao da se boji da će reči nestati.

Ali kako je čitao, tako su se pred njim počeli buditi prizori domovine: polja, šume, mirisi detinjstva, zvuci jezika koji nije čuo decenijama. Srce mu se steglo. Suze su mu same tekle niz lice.

Zaboravio je na sve.

Zaboravio je na vreme.

Zaboravio je na svetionik.

Napolju je pala noć, ali svetlo se nije upalilo.

Na moru je, u mraku, jedan brod zalutao i udario u plićak. Na sreću, nesreća nije bila velika, ali je bila dovoljna da se ujutru podigne uzbuna.

Sutradan je Skavinski pozvan pred nadležne. Nije se branio. Nije objašnjavao. Stajao je ćutke, pognute glave, držeći knjigu u rukama.

Razrešen je dužnosti.

Ponovo je ostao sam, bez posla i bez zaklona.

Ali dok je odlazio sa ostrva, stežući „Pana Tadeuša“ uz grudi, u njegovom srcu nije bilo gorčine. Znao je da je izgubio službu, ali je te noći ponovo pronašao ono što je davno izgubio — domovinu u sebi.

I to mu niko više nije mogao oduzeti.