Narod koji sačuva zavet sačuvao je budućnost

POUKA SVETOSAVLJA

Čovek koji sačuva reč – sačuvao je sebe. A narod koji sačuva zavet – sačuvao je budućnost.

Ovo je beseda jereja prof. dr Vladana Tatalovića održana 26. januara 2026. na svečanoj akademiji u Bijeljini u čast prvog Arhiepiskopa srpskog i prosvetitelja – Svetog Save.

Vaše Visokopreosveštenstvo, visokoprepodobni i visokoprečasni oci, poštovani profesori i uvažene zvanice, draga braćo i sestre, draga deco gimnazijalci, učenici muzičke škole, i vi, njihovi roditelji,

Velika mi je čast što sam danas ovde sa vama. Na tome najpre blagodarim domaćinima, na pozivu njihovom, a potom i svima vama koji ste mi ukazali privilegiju da vam se, u ovih nekoliko minuta, obratim u formi svetosavske besede.

Dolazim iz prestonog srpskog grada koji je kroz našu istoriju, molitvama i trudom svetih Božjih ljudi i svetih ugodnika — među kojima posebno mesto zauzima despot Stefan Lazarević — bio i ostao zavetovan Gospodu Bogu. To je grad koji je odolevao mnogim naletima burne istorije; grad u kojem su prosijali likovi mnogih svetih; grad koji, zajedno sa drugim srpskim gradovima, i sa ovim ovde, stremi ka tome da bude učesnik jednoga velikog i večnog Grada — novoga Grada Božjeg, Jerusalima, koji, kako nam otkriva sveti Jovan Bogoslov u svojoj knjizi Otkrivenja, u poslednjoj, novozavetnoj knjizi, silazi s nebesa.

U tom gradu, Beogradu, braćo i sestre, postoji, kao što znate, jedna bogoslovska škola, visoka škola, koja poučava studente pravoslavnoj teologiji. Moj udeo u životu toga grada i te škole — skroman i mali, koliko mi Bog daje snage — jeste da predajem predmet Sveto Pismo Novoga Zaveta. Zapravo, ja sam profesor Novoga zaveta, i svoja predavanja zasnivam na svim akademskim metodama u predavanju tog predmeta. I upravo, živeći u tom gradu, i predajući Novi Zavet, otkrio sam da je žila kucavica moga bića i moga celoživotnog opredeljenja bavljenje jednom temom: temom zaveta. Zato bih upravo o tome večeras želeo da govorim.

Nema toga Srbina koji je tajnu zaveta dublje shvatio od Svetoga Save. Mi se večeras nismo sabrali samo pred jednom istorijskom ličnošću, niti samo pred crkvenim velikodostojnikom, diplomatom, prosvetiteljem, učiteljem, duhovnikom, bivšim princem — čak ni samo pred svetiteljem, čak iako je Sveti Sava sve to u svom životu bio. Mi smo se sabrali pred jednim zavetnim čovekom, istinski, biblijski zavetnim čovekom, koji nas je jednom za svagda uveo u prostor obećanja i odgovornosti, potvrdivši svojim životom zavet Božji.

Zašto je, braćo i sestre, ova tema danas toliko važna? U savremenim tumačenjima često ćemo pronaći da drevna jevrejska reč berit označava dogovor, savez, pa čak i jednu kariku u lancu: dok traje dogovor, traje i savez; kada prestane dogovor, prestaje i savez — i obrnuto. Ali Sveto Pismo nas uči nečemu mnogo dubljem: ta karika između Boga i Njegovog naroda nije popustljiva. Ona je neraskidiva. Posebno je to otkriveno u ličnosti Gospoda Isusa Hrista, u kome je potvrđen Novi Savez — ili, bolje rečeno, Novi Zavet, u krvi Njegovoj.

Bog se u Svetom Pismu uvek otkriva kao Onaj koji čoveku obećava, ali i kao Onaj koji ostaje veran Svome obećanju, čak i onda kada čovek posustane. Zato obećanje u biblijskom smislu nije sentiment, nego čin. Božja reč obavezuje — i daje život. Odatle gledano, čovek, u biblijskom horizontu, nije određen samo onim što jeste u sadašnjosti, niti samo onim čemu teži u budućnosti. On se nalazi u preseku onoga što mu je Bog obećao i onoga čemu je čovek ostao veran. Zapravo, ljudska sloboda meri se sposobnošću čoveka da drži reč.

Takav je bio Sveti Sava. On nije bio teoretičar zaveta, iako mu je teoretsko razumevanje zaveta bilo poznato u meri koja je priličila čoveku 13. veka. Istina jeste da je on sklapao dogovore i saveze, učestvovao u njima mudro i diplomatski, razgovarao sa vizantijskim prestolom, sa predstavnicima Rimokatoličke crkve, sa papom, sa brojnim vladarima i velmožama svoga vremena. Ali, pre svega toga — on je od mladosti zavetovao sebe Bogu. Ozbiljnost njegove ličnosti vidi se u tome što je kao mladić osetio koliko je stvarnost zaveta realna i opipljiva. Osetio ju je kroz mirise i ukuse, kroz zidine, ikone i freske, kroz likove svetih u manastirima Svete Gore. Osetio je da u ovom svetu mora da nadvlada prolaznost i izabere nešto više — zavet sa Bogom.

U tom smislu, čak i kada je napustio dvor, on nije odbacio svet. Naprotiv: on je svetu obećao nešto više nego što je svet mogao njemu da ponudi. Zato je on svet voleo kao čovek zaveta. I kada se u otadžbinu vratio sa Svete Gore, on se nije vratio kao bivši princ niti kao svetogorac koji je napustio svoj manastir, nego kao čovek zaveta, spreman da ponese odgovornost — i za sebe i za druge.

Sveti Sava je Bogu obećao vernost, narodu put, Crkvi poredak, a budućim pokolenjima smisao. I to svoje zavetno obećanje nije ispunio jednim delom svoga života, nego ga je ispunio čitavim svojim životom.

Od Svetoga Save, pa kroz vekove, srpski narod sebe nije razumeo kao slučajnu istorijsku pojavu, nego kao narod koji živi Zavet sa Gospodom. I upravo u tom življenju Zaveta on se uvek iznova vraća Svetome Savi, kao najlepšem srpskom detetu, koje je zavet živelo stvarno i do kraja.Zavet je dublji od države, on je stabilniji od granica, jači od svih prolaznih pobeda i poraza. Kada nije imao zemaljsku slobodu, narod je čuvao duhovnu. Kada nije imao institucije, čuvao je obraz. Kada je gubio sve — čuvao je reč.

Zato se, dragi gimnazijalci, u našem predanju čovek nikada nije merio uspehom, izgledom, platom ili položajem, nego vernošću. Ne onim što je osvojio, nego onim što nije izdao. Ovo naročito naglašavam jer vi živite u vremenu u kojem je zavladala velika površnost, u kojem je reč postala laka, u kojem je površnost postala pravilo, u kojem se dogovori i privremene obaveze predstavljaju kao najviša vrednost. Vi ćete u toj stvarnosti morati da živite. Prosto, ukoliko budete hteli da ponesete krst bračnog života i podizanja dece, moraćete da delite sudbinu ovoga sveta. Ali, ako želite da budete ljudi zaveta, takođe ćete morati da naučite ono što je Sveti Sava odavno znao: da se čovek ne održava obećanjima koja daje, nego obećanjima koja ispunjava.

Znajte da ste vi već u prostoru obećanja. Samim tim što učite, odrastate, primate žrtvu svojih roditelja i trud svojih nastavnika, vi već nešto obećavate.Obećavate da znanje neće biti površno.

Obećavate da sloboda neće biti bezobzirna i da ćete uvek birati ispravan put.

Obećavate da život neće biti bez smisla, jer birati ispravan put bez smisla znači živeti kao robot. A iznad svega –vi ste obećani Gospodu i Svetom Savi.

Istovremeno, danas vam se neprestano traže obećanja.Savremene tehnologije i društvene mreže traže da im obećate svoju pažnju, svoje vreme, svoju mladost, svoju lepotu, svoju sposobnost da volite. Sve vam to obećava trajanje, vidljivost, značaj – kao da je dovoljno da budete prisutni, pa da postojite. Ali budite oprezni šta tom svetu obećavate. Jer vi niste stvoreni da ono što je u vama najdragocenije dajete onome što ne ume da uzvrati vernošću.Vi ste bića obećanja, time određena za tajnu zaveta, ne zaboravite. I pre nego što išta obećate svetu, vi ste pozvani da ispunite ona primarna obećanja koja ste već dali svojim roditeljima, učiteljima i prijateljima. To su obećanja istini, trudu, znanju, karakteru, i ljudima koji u vas imaju poverenje. I zato ne rasipajte svoje blago pre nego što se izgradi ono što treba da traje.Jer, sve što je vredno – ičovek, i ljubav, i vera – traži vreme, vernost i strpljenje, da bi se na pravi način izgradilo. Stoga se ne trudite da budete bezgrešni, nego da budete odgovorni. Nemojte biti veliki, nego budite verni. Ne stremite da uvek uspete, nego da nikada ne izneverite.

Svetosavski praznik nije dan velikih reči, nego dan tihih odluka. I da se ne plašimo, jer nas Gospod uči u Svetom Pismu, i Sveti Sava piše to u svom Studeničkom tipiku: „Svakome je povereno po meri njegove snage, i za to će dati odgovor.“ Dakle, nisu svima poverene iste stvari. Neko ima dar znanja, neko dar strpljenja, neko ima dar vernosti, neko sposobnosti da vodi, neko da služi. Ali niko nije bez odgovornosti. I niko nije oslobođen odgovora — ni pred Bogom, ni pred ljudima, ni pred sopstvenom savešću.

Sveti Sava vam ne govori da odmah budete veliki, nego da budete verni. Da čuvate reč: datu roditeljima, prijateljima, učiteljima, ali i reč koju u tišini dajete sami sebi — zavirite, dakle, u svoja srca i odlučite kakvi ljudi želite da budete. Jer čovek ne propada onda kada pogreši, nego onda kada prestane da oseća odgovornost za svoju reč.

Sveti Sava nas upozorava i na opasnost nemara. On je u jednome od svojih spisa zabeležio: „Ne budimo nemarni prema onome što smo primili, jer nemar rađa zaborav, a zaborav odstupanje.“ Najpre se ne izgubi vera, nego se izgubi pamćenje. Zaboravi se zavet. Zaboravi se kome pripadamo i zašto živimo. Zato je svetosavlje pre svega kultura jednog obećanja, kultura jednog zaveta, kao i kultura pamćenja toga obećanja, toga zaveta.

Pogledajte kako je Sveti Sava u svom spisu Žitije Svetog Simeona Mirotočivog opisao svoga oca: „Što obeća Gospodu, to i ispuni, ne žaleći ni trud, ni imanje, ni sebe.“ Vidite, draga deco, to nije opis savršenog, nego pouzdanog čoveka – koji uvek stoji iza svoje reči. Upravo takvi ljudi grade porodice, Crkvu i narod, pouzdani ljudi. Ne bezgrešni, nego odgovorni.

Zato Sveti Sava, obraćajući se i budućim naraštajima, izgovara jednu duboku molitvenu misao: „Ne ostavimo potomcima bogatstvo koje propada, nego primer koji ostaje.“Ovo je reč posebno za sve nas, roditelje. Deca ne žive od onoga što im ostavimo u ruke, nego od onoga što im usadimo u srce. Od primera. Od doslednosti. Od toga da vide da reč ima težinu, a obećanje smisao.

Zato vas večeras ovde ne pozivam na spektakularna obećanja, nego na vernost malim, ali stvarnim zavetima: da se reč ne gazi, da se obraz čuva, da se istina ne menja prema koristi. Jer čovek koji sačuva reč – sačuvao je sebe. A narod koji sačuva zavet – sačuvao je budućnost. Zato neka nas Sveti Sava i danas prepozna kao onekoji su dostojni obećanja koje su primili, koji su prema tom obećanju, prema tome Zavetu, ispunili sopstvena obećanja, i tako se pokazali dostojnim odgovornosti koju su nasledili.