STARI PORTRET
Kuća je ostala stara, tiha i pomalo tužna. Ali dok je portret visio na svom mestu, činilo se da u njoj još ima smisla trajati.
U salonu stare kurije visio je portret čoveka u tamnom odelu, sa ordenom na grudima i hladnim, ozbiljnim pogledom. Ram je bio pozlaćen, ali je zlato odavno izgubilo sjaj. Ipak, portret je još uvek gospodario sobom.
Mladi naslednik kuće, jedini koji je još povremeno dolazio, često je zastajao pred tom slikom. Nije poznavao čoveka sa portreta — znao je samo da mu je bio pradeda, nekada moćan i ugledan.
Kuća je sada bila gotovo prazna. Nameštaj je prekriven platnom, podovi su škrgutali pod svakim korakom, a vazduh je mirisao na vlagu i prošlost. Mladić je dolazio retko, više iz osećaja dužnosti nego iz potrebe.
Jednog popodneva, dok je kiša neumorno tukla po prozorima, seo je u salon i dugo gledao portret. Učini mu se da ga pogled sa slike prati, kao da mu tiho postavlja pitanje: šta si ti učinio sa onim što si nasledio?
Mladić spusti pogled. Nije imao odgovor. Novo vreme tražilo je nove veštine, nove puteve. Stara imanja, titule i uspomene više nisu značile ništa.
Kasnije je naredio da se portret skine. Zid iza slike bio je svetliji, kao rana koja još nije zarasla. Sluga je pažljivo odneo portret na tavan, među stare sanduke i paučinu.
Ali te noći mladić nije mogao da zaspi. Sanjao je dugu povorku ljudi u starinskim odelima kako prolaze hodnicima kuće, tiho i dostojanstveno. Na čelu je bio čovek sa portreta.
Sutradan se vratio u salon i ponovo okačio sliku na isto mesto. Zid je, činilo mu se, odahnuo.
Shvatio je da prošlost ne može živeti umesto njega — ali da bez nje ni on ne stoji čvrsto. Portret nije bio teret, već opomena.
Kuća je ostala stara, tiha i pomalo tužna. Ali dok je portret visio na svom mestu, činilo se da u njoj još ima smisla trajati.