KALIF RODA
Šetali su po bašti, pa izašli kroz kapiju i stigli do jedne livade. Tamo su videli mnogo drugih roda kako stoje na jednoj nozi, kao da drže neku svečanu stražu.
U Bagdadu je nekada živeo kalif po imenu Hasid. Bio je mlad, bogat i dobroćudan, ali je imao jednu manu: bio je strašno radoznao i voleo je neobične stvari. Njegov veliki vezir Mansor bio je isti takav, pa su njih dvojica često provodili večeri razgovarajući o dalekim zemljama, čudnim običajima i tajnama.
Jednog popodneva, dok su sedeli u hladovini u dvorištu palate, došao je jedan trgovac. Bio je mali, pogrbljen čovek, sa starom torbom preko ramena, i glas mu je bio promukao.
— Imam za vas nešto retko — rekao je trgovac. — Nešto što se ne nalazi na pijaci.
Kalif se odmah zainteresovao.
— Šta je to?
Trgovac je iz torbe izvadio malu kutiju od crnog drveta. U njoj je bila bočica sa prahom i mali papir sa nekoliko reči.
— Ovo je čarobni prah — rekao je trgovac. — Ako ga pospete po sebi i izgovorite reč „mutabor“, pretvorićete se u bilo koju životinju koju zamislite. A ako ponovo izgovorite tu reč, vratićete se u svoj pravi oblik.
Kalif je bio oduševljen.
— A gde je zamka? — upitao je.
Trgovac se nasmejao.
— Postoji samo jedno pravilo: dok ste životinja, ne smete se smejati. Ako se nasmejete, zaboravićete reč i zauvek ćete ostati životinja.
Kalif i vezir su se pogledali. To je zvučalo kao igra stvorena baš za njih.
Kalif je odmah dao trgovcu zlato i poslao ga. Zatim je zajedno sa vezirem otišao u baštu, daleko od pogleda.
— U šta ćemo se pretvoriti? — upitao je vezir.
Kalif se nasmejao.
— U rode! To su dostojanstvene ptice. Imaju duge noge i ozbiljan izgled, kao pravi dvorjani.
Posuli su prah po sebi i izgovorili:
— Mutabor!
U trenutku su se pretvorili u dve rode. Osetili su kako im se telo menja, kako im rastu krila, kako im se noge izdužuju. Počeli su da hodaju po travi, kljucajući i posmatrajući svet iz nove visine.
Bilo je smešno, ali su se trudili da ostanu ozbiljni.
Šetali su po bašti, pa izašli kroz kapiju i stigli do jedne livade. Tamo su videli mnogo drugih roda kako stoje na jednoj nozi, kao da drže neku svečanu stražu.
Kalif i vezir su im prišli. Rode su ih posmatrale, kao da znaju da su stranci.
U tom trenutku, jedna roda je napravila smešan pokret: naklonila se, pa se saplela, pa ponovo naklonila, kao da izvodi neki ples.
Vezir je pokušao da se suzdrži, ali nije mogao. Počeo je da se smeje.
Kalif je pokušao da ga zaustavi, ali već je bilo kasno: i sam se nasmejao.
Užasnuti, odmah su pokušali da izgovore čarobnu reč.
— Mu… mu… — mucali su.
Ali nisu mogli da se sete.
Reč je nestala iz njihovih glava kao dim.
— Gotovi smo — rekao je kalif, a glas mu je sada bio samo kloparanje kljuna.
Od tog trenutka, bili su dve rode — zauvek.
Lutali su po poljima i šumama, sve dok nisu stigli do ruševina jednog starog dvorca. Tamo su, u jednoj mračnoj odaji, videli sovu kako sedi na kamenu.
Sova ih je pogledala i progovorila ljudskim glasom.
— Znam ko ste — rekla je. — Vi ste kalif i vezir.
Kalif i vezir su se iznenadili. Počeli su da kloparaju i da se vrte oko nje, kao da je mole.
Sova je nastavila:
— I ja sam nekada bila čovek. Bila sam princeza. Zli čarobnjak po imenu Kašnur me je začarao i pretvorio u sovu. On je uzeo moj presto, i sada vlada umesto mene.
Kalif i vezir su slušali pažljivo.
— Mogu vam pomoći da se vratite u ljudski oblik — rekla je sova — ali pod jednim uslovom: morate mi pomoći da pobedim Kašnura.
Kalif je klimnuo glavom. Nisu imali izbora.
Sova ih je povela kroz ruševine do jedne tajne prostorije. Tamo je stajala mala tabla na kojoj su bile ispisane reči.
— Ovo je mesto gde Kašnur dolazi svake noći — rekla je sova. — Kada dođe, vi ćete ga pratiti. On ima tajnu. Ako je saznate, bićete spašeni.
Te noći su se sakrili. U ponoć se začuo šum i u prostoriju je ušao čovek u crnom ogrtaču. Bio je to Kašnur. Sa njim je bila jedna žena, koja je izgledala kao njegova sluškinja.
Kašnur je seo i rekao:
— Sutra ću se oženiti kalifovom rođakom, i tako ću postati pravi vladar Bagdada!
Zatim je dodao, smejući se:
— A kalif? On je sada roda, i nikada se neće vratiti!
Kalif i vezir su se uznemirili, ali su ćutali.
Kašnur je nastavio:
— Jedina reč koja bi mogla da ga spase je „mutabor“. Ali on je zaboravio, i neće je se setiti!
Sova je čula sve. Kada su Kašnur i žena otišli, sova se okrenula ka kalifu.
— Čuli ste? Reč je „mutabor“! Sada je znate. Ali morate biti oprezni. Kada budete izgovarali reč, ne smete se smejati.
Kalif je bio presrećan.
Sledećeg jutra, sova ih je povela u Bagdad. Tamo je u palati već bila gužva: pripremalo se venčanje.
Kašnur je stajao među gostima, pretvarajući se da je ugledan čovek. Kalif i vezir su se provukli kroz dvorište, prišli i u isti čas izgovorili:
— Mutabor!
Odjednom su ponovo postali ljudi.
Kalif je viknuo stražarima:
— Uhapsite tog čoveka! To je čarobnjak Kašnur!
Stražari su ga zgrabili. Kašnur je pokušao da pobegne, ali nije mogao.
Kalif je zatim rekao:
— A sada, princezo, i ti ćeš biti oslobođena!
Sova je prišla i izgovorila čarobnu reč zajedno sa njima. U trenutku se pretvorila u prelepu mladu ženu — pravu princezu.
Narod je bio oduševljen.
Kašnur je bio kažnjen, a kalif je vratio mir u Bagdad. Vezir Mansor je ponovo bio uz njega, ali su obojica od tog dana bili mnogo oprezniji sa šalama.
A princeza je dobila nazad ono što joj je pripadalo.
I tako su kalif, vezir i princeza živeli srećno, a reč mutabor više nikada nisu izgovarali uz smeh.
Leave A Comment