Psihički poremećaji i socijalna mimikrija – najnovija istraživanja

STUDIJA DINAMIČNOG PROCESA

Psihički poremećaji su zdravstvena stanja opisana kauzalnom vezom ljudske neuropsihologije u funkciji društvenih interakcija.

Savremene društvene promene se manifestuju u svim sferama života, a kao uzroci za posledicu imaju pojedinačna i društvena adaptiranja na te promene. Emocionalna adaptiranja čoveka na promene su različita (ljutnja, radost, tuga, strah, gađenje, iznenađenje, ambivalencija), ali uzrokovane društvene promene, posledično iniciraju emocionalne promene.

Takođe, proces funkcionisanja pojedinca u društvenoj sredini, određen je njegovim mislima, osećanjima i delovanjima, pa se termin „mentalno zdravlјe“ često odnosi na kognitivno, bihejvioralno i emocionalno stanje pojedinca. Vrednosne razlike između zemalјa, kultura, društvenih klasa, polova… su izuzetno značajne da bi mogli izvesti univerzalnu definiciju mentalnog zdravlјa. Međutim, baš kao što starost ili bogatstvo imaju različite manifestacije širom sveta, a pritom zadržavaju svoje univerzalno značenje, tako se i mentalno zdravlјe može definisati bez ograničavanja njegovog tumačenja u različitim kulturama.

U najnovijem istraživanju koje su sproveli dr Miroslav Kuka (nosilac i finansijer istraživačkog projekta), dr Jove Talevski i Ildiko Đokić, izvršena je sistematizacija pokretača (društveni “okidači”), simptoma i socijalne mimikrije (strategije adaptiranja), koji kod osoba sa psihičkim poremećajima a funkcionalnim u svakodnevnom životu, iniciraju prelazak iz tzv. “dobrog perioda”, u “loš period”, kada u najvećem broju slučajeva postaju društveno disfunkcionalni. Ovo istraživanje pod nazivom: Psihički poremećaji i socijalna mimikrija u kontekstu svakodnevne funkcionalnosti uz najviše recenzenske ocene, objavio je Naučni časopis za psihijatriju iz Amerike (pre i posle objavljivanja istraživanja dr Kuke o Reakcionim transferima traumama u Naučnom časopisu za psihologiju i neuronauku iz Amerike, što je preneo i naš portal, dr Kuka dobija veliki broj pozivnih pisama da svoja istraživanja objavljuje po svetu).

dr Miroslav Kuka, dr Jove Talevski, Ildiko Đokić

https://wmjournals.com/img/JPMIDT/WMJ-JPIR-128-Mental-Disorders-and-Social-Mimicry-in-the-Context-of-Everyday-Functioning.pdf

Sve što odrasla osoba radi određeno je njenim prethodnim utiscima koji su zaboravljeni (potisnuti) ali sve vreme ostaju u podsvesti. Neki od utisaka proizvode stres, tj. sklop emocionalnih i telesnih reakcija na uznemirujuće događaje iz spoljne sredine, koji podstiču naše psihološke i fiziološke odgovore sa ciljem da se situacija prevlada. Za razliku od stresa, trauma predstavlja psihološku adatptaciju na delovanje jednog ili više jakih stresnih događaja. U osnovi svake traume je stres, dok svaki stres nije psihološka trauma.

Može li trauma upravljati čovekom/narodom – dr Miroslav Kuka

https://www.bastabalkana.com/2025/09/moze-li-trauma-upravljati-covekom-narodom-dr-miroslav-kuka/

Privremene reakcije ljudi na stres ili promene, koje se same od sebe ili uz podršku okoline mogu prevazići (trema, stres zbog konflikta, kratkotrajna tuga, nervoza zbog…), predstavljaju psihičke smetnje, koje se najčešće ne kategorišu u bolesti tj. nemaju dijagnozu. Psihički poremećaji obuhvataju emocionalne, misaone i ponašajne teškoće, sa pojavama anksioznosti, depresije, emocionalne nestabilnosti, poremećaja pažnje (ADHD), ishrane… i klinički su opisani u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD) i Dijagnostičko statističkom priručniku za mentalne poremećaje (DSM). Psihički poremećaji mogu trajati duže vreme i značajno uticati na funkcionalnost u svakodnevnom životu. Svaki psihički poremećaj je psihička smetnja, ali svaka psihička smetnja nije psihički poremećaj u kliničkom smislu.

Većina psihičkih poremećaja se javlja u ritmičkim talasima (postoje bolji i lošiji periodi), oni ne utiče na sve životne aspekte, i nužno ne znače gubitak kontakta sa stvarnošću. Međutim, kod osoba sa psihičkim poremećajima, koje svakodnevno normalno funkcionišu, zapazili smo dominantan egoistično – egocentrični tip ličnosti, koji je u društvenim interakcijama u stalnim odbranama svog navodno ugroženog identiteta. Taj identitet u najvećem broju slučajeva nije stvarno ugrožen, već ga ugroženim predstavlja dominantan egoizam tj. stav ili ponašanje u kojem posmatraju sve iz svoje perspektive, tj. izraženo stavljaju sopstvene potrebe, interese i želje iznad svih drugih i neretko na štetu drugih i egocentrizam tj. nesposobnost sagledavanja sveta iz tuđe perspektive, fiksirajući se isključivo na sopstvenu perspektivu, koju smatraju jedino ispravnom (egocentrizam karakteriše rano detinjstvo, približno do 6. godine, kada deca uče empatiju, dok u odraslom dobu ukazuje na nezrelost i psihičke smetnje). Projekciji identiteta osoba sa psihičkim poremećajem treba dodati i prisutnost kompleksa više vrednosti, tj. psihološkog mehanizma obmane, gde osoba nerealno precenjuje svoje sposobnosti i talente, prikrivajući duboko ukorenjeni kompleks niže vrednosti, tj. izraženu nesigurnost i manjak samopouzdanja, kroz prepotentnost, hvalisanje i težnju da manipuliše drugima kako bi se osećala superiornom. Suštinski ove osobe pate od istih problema kao i oni sa kompleksom niže vrednosti, samo na suprotno projektovan način. Međutim, pored nasleđenih postoje i spoljne okolnosti koje oblikuju naše mentalno zdravlje.

Prema procenama Instituta Sidran, čak 61% odraslih građana u Americi je doživelo barem jedan traumatičan događaj u životu (nasilje, zlostavljanje ili zanemarivanje). Međutim, neće svi traumatični događaji razviti posttraumatske stresne poremećaje (PTSD), procenjeno je da oko 20% osoba koje dožive traumu može razviti PTSD (anksioznost, depresija, poremećaj pažnje, bipolarni poremećaj…), kao i da su žene u duplo većem riziku od muškaraca. Traumatski doživljaji u ranom detinjstvu su najvažniji, jer su determinišući, posebno njihova učestalost i intenzitet.

Miroslav Kuka, Ambis (2005.), privatna kolekcija

Doživljena trauma (najčešće u ranom detinjstvu) sa razvojem PTSD, može prerasti u “traumatski algoritam”, koji se vremenom optimizira tj. dovoljno puta replikuje u sklopu emocionalno – motivacionih, socijalnih, moralnih i konativnih crta / kapaciteta, i poput jake sugestije, reprogramira naše ponašanje, razmišljanje, kontrolu osećanja… I ako svesna svojih postupaka, u kreiranom društvenom ambijentu (sličnom kada je trauma doživljena), osoba na izvestan način postaje neuračunljiva, nije u stanju da svojom voljom razume i kontroliše svoje postupke, jer iskustvene ili nasleđene traume reakciono transferiše na druge ljude.

dr Miroslav Kuka

Pojam mentalnog zdravlja je dinamičan proces, koji podrazumeva stalna adaptiranja na društvene okolnosti. Psihički zdravi ljudi nisu beskrajno srećni, nisu bez problema… ali su razvili sposobnosti da sa problemima žive na način adaptiranja bez psihosocijalnih posledica. Navedeno se objašnjava činjenicom da svaki čovek ima svoj način percipiranja i postupanja u određenim situacijama, a za to je odgovoran njegov temperament tj. spoljni odnos prema svetu i karakter. U kontekstu ove analize ključan je karakter koji podrazumeva čovekove unutrašnje tj. mentalne, motivaciono – emocionalne, socijalne, kognitivne karakteristike, koje određuju reakcije na određene događaje ili situacije. U pitanju su obrasci ponašanja, stilovi razmišljanja, kontrola osećanja itd. Upravo zbog svog karaktera, ali i okruženja u kojem se nalazi, pojedinac određuje načela i životna pravila kojih se drži u interakciji sa drugima ljudim. Karakter nije jednostavno proceniti jer se njegove posebnosti najčešće otkrivaju u specifičnim okolnostima.

Miroslav Kuka, Moj svet (2009.), privatna kolekcija

Životni put je stalno dokazivanje, kako bismo dobili poštovanje, odobravanje ili divljenje. Da bi se mogli ostvariti i osećati “psihički zdravim”, moramo realizovati svoje konstitucijske kapacitete, tj. mogućnosti. Ostvaren čovek ima sposobnost da se odvoji od svoje okoline i živi po svojim “unutrašnjim zakonima”, više nego pod “spoljašnjim pritiscima”.

Sistematizacija osnovnih karakteristika psihički zdravih osoba manifestovanih kroz društvene interakcije:                  ● psihički zdrave osobe su svesne svojih psiho – fizičkih potencijala i ograničenja, na način da svoje želje usklađuju sa ličnim i mogućnostima sredine u kojoj žive, ● psihički zdrave osobe su stvorile sopstvenu predstavu uspeha, verujući da ga mogu ostvariti (ja želim, ja mogu, ja hoću), ● psihički zdrave osobe nisu opterećene analizom svojih misli, osećanja, stalnom potragom za dubljim smislom… jer naglašena introspekcija ukazuje na postojanje smetnji, ● kada prepreke sputavaju ostvarenje želja, psihički zdrave osobe pronalaze alternativne načine da realizuju svoje želje (neodustaju nakon početnih ili pratećih neuspeha na putu do cilja), ● psihički zdrave osobe kontrolišu i upravljaju svojim ponašanjem / emocijama s obzirom na okolnosti, uz osećanje empatije prema drugima (emocije su im slobodne, a ponašanje je kontrolisano), ● psihički zdrave osobe uspevaju da se organizuju i sistematično postupaju u cilju svoje produktivnosti, poštujući etičke principe i norme sredine u kojoj žive, ● psihički zdrave osobe su optimistične, bez predikcija o katastrofičnim scenarijima po raznim društvenim sadržajima, ● psihički zdrave osobe prihvataju autoritete i poštuju institucionalne zakone, ali poštuju i štite svoj integritet, ukoliko je osnovano ugrožen zloupotrebama od strane autoriteta, ● psihički zdrave osobe se osećaju nezavisnim (veruju u svoje procene i stavove), tj. imaju kapacitete da samostalno, bez posredništva, izvode zaključke i donose odluke, ● psihički zdrave osobe uspostavljaju kvalitetne relacije sa drugima, prave kompromise (poverenje, tolerancija), ali zastupaju i bore se za svoja stavove i interese, ● psihički zdrave osobe se ne plaše promena i životnih izazova, jer promene doživljavaju kao potencijalno novi kvalitet života, ● psihički zdrave osobe se ne opterećuju prošlošću, one žive u sadašnjosti i za budućnost a pamteći prošlost, ● psihički zdrave osobe nisu zavidne na tuđe uspehe, i uče iz sopstvenih iskustava kako nebi pravili iste greške.

Društvena stvarnost sve neposrednije inicira pojedinačna medicinska stanja, koja mogu imati niz neurokognitivnih, psihosocijalnih i funkcionalnih implikacija: ● sposobnost prepoznavanja i izražavanja sopstvenih emocija, kao i empatije prema drugima, ● funkcionisanja u društvenim ulogama i sposobnost suočavanja sa nepovolјnim događajima, ● usklađenost tela i uma, što je bitna komponenta mentalnog zdravlјa. Sigmund Frojd (1856 – 1939), austrijski neurolog i osnivač psihoanalize, mentalno zdravlje definiše kao: sposobnost da se voli i da se radi. Ovu definiciju mi smo dopunili: mentalno zdravlje podrazumeva zadovoljstvo životom i samim sobom, uz sposobnost da se voli, radi i sarađuje sa drugima.

Međutim, nemaju svi ljudi emocionalne kapacitete da mogu voleti. Da bi mogli voleti, moramo prethodno kod sebe osvestiti osećanje poštovanja (zahvalnosti) prema onome koga volimo. Kad za nekog kažemo “da ga volimo” mi ga u isto vreme i poštujemo, ali kad nekog poštujemo, ne moramo nužno i da ga volimo (svog protivnika možemo poštovati jer je npr. hrabar, ali ga ne volimo, jer nam je protivnik). Na isti način kao psiho – fizički kapaciteti, tako su i emocije određene našim po rođenju nasleđenim emocionalnim kapacitetima, koji se tokom života ne mogu menjati.  Svaki čovek poseduje svaku od osnovnih emocija (ljutnja, radost, tuga, strah, gađenje, iznenađenje, ambivalencija), ali je u njegovoj subjektivnoj i izražajnoj manifestaciji, jedna od tih emocija dominantna, tj. najizraženija. Ako je od rođenja kod pojedinca izražajno dominantna emocija radost, ona će se manifestovati i u situacijama izazvane tuge i obrnuto. Na primer, izvor tuge usled gubitka bliske osobe, najčeće se fiziološki manifestuje preko smanjenja otkucaja srca, ubrzanog disanja, tišeg i sporijeg govora, plakanja, podignutih obrva, spuštenih usnana itd. Međutim, pojedinac čija je dominantana emocija radost, stanje tuge će brže prevazići, u odnosu na pojedinca čija je dominantna emocija ljutnja, tuga, strah, gađenje, iznenađenje ili ambivalencija. Pojedinac čija je dominantna emocija radost, ne potiskuje tugu, ali je “sebi prikazuje” argumentima koje inicira dominantna emocija tj. radost. Dominantna radost transformiše tugu u blaže izražajnu manifestaciju (npr. ukoliko je umrla osoba koja nam je draga, argumenti osobe čija je dominantna emocija radost najčešće su: “otišla je na bolje mesto”, “život umrlih ostaje u uspomenama živih”, “dok ih se sećamo, živeće sa nama” itd.).

Posedovanje kapaciteta za poštovanjem (sebe i drugih), kao preduslova da se može voleti, predstavlja jednu od osnovnih osobina psihički zdravih osoba. To samopoštovanje nije zasnovano na fantazijama već realnom iskustvu i zato psihički zdrave osobe mogu prihvatiti kritike, bez povlačenja u sebe, dok porazi ne utiču na slom njihovog identiteta. Ukoliko se ne poseduje kapacitet za poštovanjem, nužno se razvija osećanje nipodaštavanja (omalovažavanja, ponižavanja, blaćenja…) a ta stanja iniciraju niz kauzalnih reakcija, koje se reakciono trasferišu u psihičke smetnje i poremećaje.

dr Miroslav Kuka, dr Jove Talevski, Ildiko Đokić

Osobe sa psihičkim poremećajima koje normalno funkconišu, nisu svakodnevno izložene utiscima koji su “okidači” za njihovu društvenu disfunkcionalnost. Na primer, konstatacije saradnika, nebitno od društvene pozicije (kolega, rukovodilac…): neslažem se sa tvojim stavmo, mislim da je pogrešan jer…. ili zbog određenih propusta koje si napravio/la… ograničeni smo vremenom, pa bi do kraja dana / nedelje trebao/la uraditi dostavljene analize… mogu biti dovoljni “okidači”, da preko utiska o navodnom urušavanju identiteta, osobe sa psihičkim poremećajima uđu u tzv. “loš period” kada u najvećem broju slučajeva postaju društveno disfunkcionalna. Kako je to moguće?

Psihički poremećaji su zdravstvena stanja opisana kauzalnom vezom ljudske neuropsihologije u funkciji društvenih interakcija, pretežno su spoljno nevidljivi, ne utiču na sve aspekte života, dolaze u talasima (bolji i lošiji periodi), i ljudi mogu funkcionisati uprkos unutrašnjim borbama koje psihički poremećaji iniciraju. Sve dok spoljni uticaji (bilo koja društvena interakcija) po ličnom utisku ne počne ugrožavati egocentrično – egoistični identitet osobe sa psihičkim poremećajima, ona kontroliše svoje ponašanje, skrivajući simptome (agresija, tuga, strah, zbunjenost), tj. ponaša se onako kako se očekuje. Ta strategija adaptiranja osoba sa psihičkim poremećajima najčešće prati: hronična iscrpljenost ili pogoršanje simptoma usled usamljenosti.

Miroslav Kuka, Vrisak (2007.), privatna kolekcija

U socijalnoj psihologiji ljudska mimikrija (strategija adaptiranja) se definiše kao nesvesna ili automatska imitaciju gestova, ponašanja, govora, pokreta… međutim, u ovom istraživanju nas je interesovala svesna mimikrija kojom se služe osobe sa psihičkim poremećajima, kako bi se što duže ponašali na očekivan način.

U najvećem broju slučajeva se konstatovalo da su osobe sa psihičkim poremećajima: ● svesne svojih stanja i pojavnih simptoma, ● neretko su visoko inteligentne i refleksivne (često preispituju svoje misli, ređe stavove, sa ciljem smorazumevanja), ● izuzetno su senzibilne (osetljive) i sposobne procenjivati i anticipirati nadolazeće okolnosti kako bi pravili strategije adaptiranja (prihvatljiva socijalna mimikrija).

Kako bi izvršili što efikasniju spoljnu adaptaciju, osobe sa psihičkim poremećajima pribegavaju: ● strogo uspostavljenim rutinama u društvenim interakcijama, ● zbog svesnosti svog stanja, često smišljeno izbegavanju društvene okidače koji bi inicirali pojavu simptoma psihičkih poremećaja, ● često upražnjavanju elementarne tehnike samoregulacije. Ova spoljna funkcionalnost za posledicu ima „unutrašnje” borbe: ● hroničan umor, bez konkretnih radnih aktivnosti koji bi umor inicirali, ● česta povlačenja u sebe i uspostavljanje društvenih distanci, ● permanentan strah od greške i težnja ka stalnom perfekcionizmu, ● česta insomnija, apatičnost, bezvoljnost i gubljenje apetita, ● samoohrabrivanje preko slogana: “dobro sam, nije mi ništa” „malo sam umoran/na, biće bolje”…

Društvena disfunkcionalnost osoba sa psihičkim poremećajem ogleda se u čestim i intenzivnim konfliktim situacijama: ● unutrašnji (intrapersonalni) i međuljudski (interpersonalni) konflikti, ● konflikti  vrednosti (permanentno različiti stavovi i uverenja), ● emocionalni konflikti (jaka i često promenljiva osećanja ljubavi, ljutnje, ljubomore…), ● konflikti interesa (stalno suprotni ili suprostavljeni životni ciljevi), ● konflikti uloga (međusukob uloga, biti dobar bračni partner, roditelj, kolega, prijatelj… i istovremeno poštovati pravila tog statusa), ● konflikti u komunikaciji (nesporazumi nastali iz pogrešno shvaćenih reči ili tona). Ovim konfliktnim sitacijama u najvećoj meri doprinosi egoistično – egocentrični tip ličnosti, kompleksi više vrednosti, PTSD (anksioznost, depresija, poremećaj pažnje, bipolarni poremećaj…).

dr Miroslav Kuka, dr Jove Talevski, Ildiko Đokić

U saradnji sa ovim osobama bitno je: ● neposredno prisustvo i strpljenje, ● posedovanje empatije, ● slušanje u kontinuitetu izlaganja, bez prekidanja, ● ohrabrivanja preko razumevanja i potvrđivanja: „vidim da ti nije lako, da se hrabro boriš”, „ako ti zatreba pomoć, tu sam za tebe”, ● revidirati stavove o mentalnom zdravlju.

Razvoj veštačke inteligencije i njena uspešna primena od akademskih preko privrednih do sve životnih potreba, imaće u budućnosti veće potrebe za psihijatrima nego programerima.

dr Miroslav Kuka

Imperativ društvene funkcionalnosti što većeg broja ljudi odnosi se na osposobljavanje ugroženih pojedinaca da efikasno i bez smetnji obavljaju svoje uloge, zadatke i doprinose zdravom funkcionisanju šire zajednice, što uključuje dobru komunikaciju, međusobnu podršku i ispunjavanje društvenih očekivanja unutar porodice, posla ili šire društvene zajednice.

U znak sećanja, poštovanja i zahvalnosti, dr Miroslav Kuka je ovaj istraživački projekat posvetio svom prerano preminulom prijatelju neuropsihijatru Biljani Životić.