SUSRET SA MILOŠEM
Posle nekoliko godina i ja ću krenuti da sretnem nekog i pitam, da li se uplašio kada me video…
Sreo sam Miloša i nisam se uplašio! Pronicljivim pogledom iza naočara, Miloš me posmatra i smeška se, onako kako je to često činio dok je bio živ.
„Uplašio si se, zar ne?“, pita me Miloš.
Pitanje je na mestu, očekuje se da se čovek uplaši kada sretne nekog ko se upokojio pre dve godine. Odgovorio sam, bez ikakvih znakova uznemirenosti:
„Nisam, Miloše. Zamišljao sam kako bih voleo da se sretnemo, nedostajao si mi, kao sestra Milica i brat Slobodan, roditelji i mnogi drugi koji su odbegli negde. A sreo sam tebe, volim što si mi dao priliku da porazgovaramo. Nego, gde je Milja, kako je ona, mogu li i nju videti?“
„Milja k’o Milja, vazda je vesela. Sada je zauzeta, nadgleda pčele, sledi berba nebeskog meda“, odgovorio je Miloš. Još me pitao: „A ti, da li još opravljaš košnice i pišeš pesme? Da li ih čitaš nekom kao što si meni dok sam bio ovde?“
Kada sam hteo da odgovorim, Miloš nestade, isteklo mu vreme.
Posle nekoliko godina i ja ću krenuti da sretnem nekog i pitam, da li se uplašio kada me video. Ako kaže da nije, znaću da sam za života pravi put izabrao.
Leave A Comment