DEČIJI SVET – JEDNO VREME
Ćutali su… i jedni i drugi; komšijska deca su naprsno izašla iz dvorišta, nemo gledala, ćutala…
Bili smo uobičajena srpska porodica, skoro sirotinja… Jedina posebnost u odnosu svega oko nas i u nama… da smo imali tri mala deteta…
Oko nas bilo je i susedstvo, imućniji svet, podosta distanciran od naših odraslih…
To o čemu želimo da kažemo, što nam je davalo neku posebnost u odnosu na šire okruženje je da je nekako i uvek oko nas uvek bilo više, skoro previše okupljene… dece posebno. Tako i neobično i kontinuirano prisustvo komšijske dece… nekima od nas povremeno je i smetalo, pošto kod njih, tamo negde, nije bilo u takvih okupljanja. Posebno kod obedovanja.
Komšijska deca, posebno našem najmlađem članu, nekako su posebno smetala… što ovaj nije mogao i hteo da krije, šta više nekog momenta je vrlo glasno govorio:
– Svakodnevno jedete kod nas, zašto da delimo hranu sa vama a nas kod vas nikad nema!… Kada ćete pozvati i nas da dođemo na ručak i mi kod vas…
Njegova sestrica malo stišanije, i više stidljivije, da se baš ne čuje tako glasno, govorila je: Kakva je hrana njihova, šta je to bolje, da li žele da nešto dele sa nama i zašto to ne čine. Konačno, kada će i nas da pozovu na ručak…
Šta se desilo na kraju i kako je glasio odgovor dece. Ćutali su… i jedni i drugi; komšijska deca su naprsno izašla iz dvorišta, nemo gledala, ćutala…
Da li su komšijska deca ikada više došla kod nas, igrala i bavila se našom decom?
Nikad više.
Leave A Comment