MINUT ĆUTANJA
Zato danas – minut ćutanja. Ne za ljubavi koje nisu bile dovoljno jake, već za one koje su bile, ali nisu imale priliku.
Minut ćutanja za sve one ljubavi koje su mogle da budu večne, ali nisu preživele ljudsku gordost. Za sve poglede koji su skrenuli u stranu kad su najviše želeli da se zadrže. Za ruke koje su drhtale, ali nisu se pružile. Za reči koje su ostale zaglavljene među zubima, jer je ponos bio glasniji od srca.
Sahranjene su mnoge ljubavi – ne zbog nedostatka osećanja, već zbog viška ponosa. Umrle su tiho, u rečenicama koje nikad nisu izgovorene, u porukama koje su ostale u nacrtima, u koracima unazad koji su ličili na sigurnost, a bili su beg. Neki su izabrali da budu u pravu, a izgubili su ono pravo. I dok su čekali da onaj drugi popusti, nestajalo je sve ono što su zajedno gradili.
Ego ne zna da voli. On traži pobedu, ne razume pomirenje. Ljubav traži ranjivost, ali ego to vidi kao slabost. Tako su mnoge priče ostale bez kraja, mnogi pogledi bez oproštaja, a srca bez odgovora. A inat — taj tihi grobar bliskosti — često je poslednje što ostane kad ljubav ode.
Zato danas – minut ćutanja. Ne za ljubavi koje nisu bile dovoljno jake, već za one koje su bile, ali nisu imale priliku.
Za sve što je moglo da bude ako je neko samo rekao „oprosti“, ili „nedostaješ“, ili „hajde da pokušamo još jednom“.
Za sve propuštene prilike koje još uvek žive negde u nama, u nekim pesmama, mestima, mirisima. Neka ćutanje bude znak da pamtimo.
I da sledeći put biramo ljubav, a ne ego.
Leave A Comment