Jaroslav Kombilj: Paralelni svet

PARALELNI SVET

Malo je reći da sam bio zabezeknut, jer takvo šta se kod nas ni u snu ne može desiti, ali da ne bih opet upao u neku nevolju, produžim dalje.

Kad god odlučim da naslikam stvarnost, model mi se pomeri.
Ilija Marković

Jedno jutro probudim se sav slomljen, kao da sam celu noć radio kakav težak fizički posao. Pa bar da je zbog čega, nego zbog glupog sna. Ni sad mi ne ide u glavu odakle su mi u san mogle doći takve besmislice. Kao, ja se, Bože me sačuvaj, našao u some paralelnom svetu, gde je sve suprotno od našeg, stvarnog sveta. Pa daj snađi se, ako si majstor.

Krenem ja tako, po tom paralelnom svetu, kad, nasred pešačkog prelaza, kojim sam nameravao da pređem ulicu, baš se uparkiravao automobil. Prema spoljašnjem izgledu rekao bih da košta gomilu para. Izlazi iz njega mladić, rmpalija, do glave ošišan, sav prekriven tetovažama, nešto mrsi u mobilni i krete prema obližnjoj krčmi. Ja ga opomenem da ne sme ni zaustavljati, a kamoli parkirati automobil na pešačkom prelazu, a on mi priđe i osorno procedi kroz zube:

– Malo ti mesta da ga obiđeš? Da nisi invalid? – pa mi priši šamarčinu, da sam jedva ostao na nogama. Uzmem papir i olovku da mu zabeležim broj registarske tablice, ali mi jedan dobronamerni prolaznik dobaci:

– Džaba ti što zapisuješ! Znaš li čiji je on sin?

– Kakve veze ima čiji je sin? Pa valjda za sve važe ista Pravila, isti Zakoni – kažem ja njemu. A on će na to:

– Šta lupetaš? Ti kao da si s kruške pao, ili si s nekog drugog sveta. Zna se ko piše, i za koga piše Zakone. Bolje ti je da ne raspravljaš, jer ako se onaj momak vrati…

Malo je reći da sam bio zabezeknut, jer takvo šta se kod nas ni u snu ne može desiti, ali da ne bih opet upao u neku nevolju, produžim dalje. Međutim, san je čudo, pa ste sad ovde, a već sledećeg trenutka ko zna gde, na some drugom mestu, u nekoj sasvim drugoj situaciji. Tako se ja odjednom, iz čista mira, nađem u some automobilu. Nije baš neka marka, a i unutrašnji izgled je govorio kao da mu je i druga decenija na izmaku, nešto poput moje Dačije. Vozim ja tako po some drumu, punom udarnih rupa, pa pomislim da sam se vratio u naš, stvarni svet.

Ispred mene kolona vozila, sve do semafora, na kome se upalilo žuto svetlo taman kad sam se primakao. Ostali prođoše, a ja, po običaju, čekam zeleno. Upali se i zeleno, taman pomislim: „Hvalim Te Bože“, kad, nasred raskrsnice, nov novcijat „Mercedes“, u punoj brzini opali me s moje desne strane. Sva sreća što nije došao sleva, jer vam danas ne bih ovo pisao. Ovako, jeste da je od mog auta napravio kiflu, ali ja sam bio samo ugruvan. Ubrzo je na uviđaj stigla i policija. Snimili su mesto događaja, popisali svedoke, uradili alko-test. Kod mene nisu našli ništa, jer sam legao trezan, bar sada mislim da je zato, ali kod ovog bilmeza što mi je uništio auto, našlo se nepuno dva promila, a po raširenim zenicama, rekao bih da je uz to i dopingovan.

I da ne dužim, pošto je to samo san, ili možda zato što se u paralelnom svetu sudski postupci ne razvlače kao turski svet, obrem se ja na suđenju, računajući da je sve jasno i da ću dobiti odštetu za uništeni auto. Tim pre što mi je jedan od prolaznika rekao da je mobilnim snimio događaj, po kome je očigledno ko je izazvao udes, pa je snimak odmah prebacio na moj mobilni. Ali, i tu sam se uverio u to da pravo i pravda idu različitim ulicama, pošto se ispostavilo da je alko-test navodno pogrešno urađen, jer je advokat pajtosa iz „Mercedesa“ predočio lekarsko uverenje, po kome u krvi onog nije bilo alkohola ni opijata. Uz to, kamera na semaforu baš tada nije radila, a svedoci su u međuvremenu promenili izjave – navodno se više ne sećaju događaja, a po jednom od njih, koliko se on „seća“, ja sam išao na crveno. Za snimak koji sam predočio sudu, advokat okrivljenog je rekao da je nevažeći, jer je snimljen bez dozvole njegovog branjenika, što je sud prihvatio. I tako ja, ni kriv, ni dužan, ispadoh i kriv, i dužan pozamašnu sumu…

Razumnom čoveku bi to bilo dovoljno da se vrati u ovaj naš divni i pravedni svet, tj. da se probudi, ali ja jok. Meni je to bilo malo. Hoću još da špartam po tom čudnom paralelnom svetu. Uđem u voz da stignem do obližnjeg grada, jer su me ubedili da ovde vozovi ne iskaču iz šina. Istina, ni ovde se baš nisu polomili da ustupe mesto starijem, ali na to sam navikao, pa mi nije mnogo smetalo. Jedino me zbunilo kako je i ovde bačenih najlon-kesa i plastičnih flaša bilo skoro kao i kod nas. Pomislih da ovim vozom možda prevoze dođoše, kao što sam ja, s našeg sveta, ali se ne usudih da zapitkujem.

Stigosmo na stanicu koja mi je zbog nečeg delovala poznato. Izađem iz voza, pa sa perona, kroz hol, krenem napolje. Kad tamo, gomila nekih demonstranata, šta li su. Razvili transparente, urliču preko megafona, guraju se sa policijom… Odjednom, dobijem udarac u potiljak i, padajući, samo sam uspeo da razaberem kako onaj što me šutirao dok sam ležao na betonu, govori nekom pored sebe:

– Ovaj nije iz naše stranke. Njega su poslali da špijunira…

Na svu sreću, konačno se dozvah pameti i trgnem se iz sna.