Srce koje se preda Hristu postaje izvor mira i svetlosti

PREDAVANJE IGUMANA VATOPEDSKOG

U prepunoj kripti Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, visokoprepodobni arhimandrit Jefrem, iguman svete velike carske lavre manastira Vatoped sa Svete Gore Atonske, održao je duhovno predavanje koje je sabralo veliki broj sveštenstva, monaštva i vernog naroda Božjeg.

Ovom blagoslovenom sabranju su prisustvovali: Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije, visokopreosvećeni mitropoliti crnogorsko-primorski g. Joanikije i australijsko-novozelandski g. Siluan, Preosvećeni Episkop dioklijski g. Pajsije, kao i predstavnici državnog i diplomatskog kora. Predavanju je prethodio pomen blaženopočivšem mitropolitu Amfilohiju koji je u paraklisu Svetog Amfilohija Ikonijskog u kripti hrama odslužio arhimandrit Jefrem uz prisustvo arhijereja i vernog naroda.

Sabrane je na početku pozdravio protojerej Nikola Pejović, starešina Sabornog podgoričkog hrama, a tople, očinske pouke sa grčkog na srpski jezik je prevodio protođakon dr Dragan Radić.

Obraćajući se sabranima, arhimandrit Jefrem je kazao da prvi put boravi u Podgorici, blagodareći Bogu što mu je to omogućeno:

– Da znate jednu stvar: naša Crkva kroz vekove bezgrešno putuje i nikada ne deli svoju punoću na klirike i laike. Ali na šta ih ona deli? Deli ih na dve grupe: na prosvećene i pomračene. I zbog toga je upravo blagosloveno ovo sabranje – poručio je iguman Vatopeda i naglasio, da svaki član Crkve treba da žudi za Hristom, a da se ta žeđ prepoznaje u želji čoveka da sluša reč Božju.

– Svi mi kao članovi Crkve treba da žudimo, da želimo Hrista. Koja je potvrda da mi za Njim žudimo i da Ga žarko želimo? Ta potvrda je da smo žedni i da žudimo za Njegovom rečju – kazao je arhimandrit Jefrem.

U nastavku predavanja, vatopedski iguman je ispričao potresan primer mladića Panajotisa, studenta u Londonu, koji je, iako nezainteresovan za Crkvu, po molbi rođaka, otišao u manastir Svetog Jovana Krstitelja u Eseksu. Tamo je susreo Svetog Sofronija Esekškog, koji ga je blagoslovio rečima: „Gospod da je sa tobom, dete moje”. Te reči su, kako je naveo arhimandrit Jefrem, duboko potresle mladića, koji je odmah počeo da plače i da se prvi put u životu moli.

– Jednu reč mi je rekao: Gospod da je sa tobom. I odmah sam počeo da plačem, i to mnogo časova. Plakao sam toliko koliko celog života nisam plakao – naveo je arhimandrit Jefrem svedočenje mladića, dodajući da je duhovnik kome se on kasnije obratio prepoznao da je starac Sofronije bio čovek pun blagodati Božje. Iz tog primera, iguman Jefrem je izveo pouku da je prizvanje svakog monaha, sveštenika i hrišćanina da njegovo prisustvo, reč bude nadahnuće drugima.

Govoreći o monaškom životu, arhimandrit Jefrem je naročito naglasio potpuno predavanje Hristu, podsećajući da Gospod ne traži od čoveka ljubav radi sebe i da bi uzeo sve, nego radi darivanja punoće života.

– Hristos traži od nas da se u potpunosti posvetimo Njemu. Jedan mlađi monah je pitao: Zar nije neka vrsta suvišnosti to što Hristos traži da Ga volimo više od svih drugih? A starac mu je odgovorio: On to ne traži da bi uzeo sve, nego da bi nam dao sve – kazao je arhimandrit Jefrem.

Kao temeljne monaške vrline, iguman Vatopeda je izdvojio stranstvovanje, poslušanje i odricanje od svoje volje. Posebno je govorio o poslušanju kao putu duhovne terapije, ukazujući da čovekovo samoljublje rađa otpor, gnev, odbojnost i tugu.

– Naša volja, u stvari, održava prvenstveno naše samoljublje. A da znate, samoljublje je jedna jaka strast koja nam stvara otpor. Stvara u nama gnev, odbojnost, žalost i tugu. Draga braćo, niko od nas ne treba da ima bilo kakvu žalost niti primedbu prema drugom bratu. Samo za jednu stvar treba da ima primedbu — na samoga sebe”, poručio je arhimandrit Jefrem. On je i podsetio i na reči blaženopočivšeg starca Josifa da je monah koji ima primedbu i tugu „duhovno bolestan” i naglasio da se odsecanjem svoje volje otvara prostor za delovanje blagodati Božje. – Dajte sve da se odreknete, da odsecate svoju volju. Jer samo na taj način će uspeti duhovna terapija – kazao je vatopedski iguman.

Govoreći o pokajanju, arhimandrit Jefrem je istakao da plač o kome govori pravoslavno duhovno predanje nije psihološka potištenost, nego dar Božji. – Taj plač nije neka vrsta melanholije niti depresije, nego je dar božanski. Ta tuga i plač koji dolaze od Hrista stvaraju jednu neizrecivu utehu – kazao je on.

Ukazujući na značaj molitve, iguman Jefrem je naveo reči Svetog Jovana Zlatoustog: – Ako hoćeš da razumeš koliko neko ljubi Boga, nemoj da ga pitaš direktno. Pitaj ga, usput, koliko se vremena moliš? I razumećeš koliko voli Boga.

Posebno mesto u predavanju zauzela je pouka o poslušanju duhovniku i starcu. Arhimandrit Jefrem je podsetio na reči Svetog Jefrema Katunakijskog da su „starci vidljivi bogovi”, jer se kroz njih, po blagodati Božjoj, otkriva volja Božja. Navodeći primer Svetog Jefrema Katunakijskog, iguman Vatopeda je ispričao kako je ovaj veliki podvižnik jednom izgubio blagodatnu molitvu zato što nije odmah ispunio poslušanje koje mu je bilo dato.

– Ako hoćete da imate blagodat Božju, ako hoćete da nađete blagoslov Božji, nemojte nikada da se rukovodite samo logikom. Monah može sa smirenjem da kaže svoje mišljenje. Ali ako starac odbije njegovo mišljenje, a on se rastuži, onda je duhovno bolestan – naglasio je
arhimandrit Jefrem.

Govoreći o svetoj Liturgiji, arhimandrit Jefrem je naveo svedočanstvo o starcu Josifu, koji više od trideset godina nije pristupao svetom Pričešću bez suza. – Kada sveštenik kaže: Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetog Duha, otvara mi se jedan prostor i objašnjava mi se kenoza, poniženje Boga Logosa. I svaki put na drugačiji način – preneo je arhimandrit Jefrem reči starca Josifa.

U završnom delu predavanja on je podsetio da je monaštvo veliki dar Božji, ali i priziv ka savršenstvu, poslušanju i neprestanom duhovnom bdenju. – Zbog toga, braćo mi monasi, nas očekuje i treba da težimo savršenstvu: ‘Savršeni budite kao što je savršen Otac vaš nebeski’. Treba da sledujemo našim ocima, da se pokoravamo i da sledujemo svojim starcima – kazao je arhimandrit Jefrem.

Vraćajući se na primer Svetog Sofronija Eseškog, vatopedski iguman je naglasio da čovek koji istinski ljubi Hrista postaje živo svedočanstvo Jevanđelja. – Naša reč, naše prisustvo, naš um, naša pojava – da uvek budu izvor nadahnuća za svakog čoveka. Samo ako Hrista volimo, naš pogled, naš pokret biće svedočanstvo o Isusu Hristu koje će se razlivati u srcima svih ljudi koji nas okružuju – poručio je arhimandrit Jefrem, podsetivši i na reči Svetog Serafima Sarovskog:

– Steci mir u srcu svome, mir Hristov. A koji je mir Hristov? Hristos je naš mir. I tada će, bez da to shvatiš, oni koji ti budu prilazili i koji budu blizu tebe, pronaći i oni mir Hristov – zaključio je iguman vatopedski Jefrem.

Posle izlaganja oca Jefrema, mitropolit Joanikije zamolio je starca da kaže nešto što posebno karakteriše duhovnost starca Josifa Isihaste i njegovih učenika – nekoliko reči o duhovnoj porodici, duhovnom srodstvu, duhovnoj deci starca Josifa i o njihovoj ulozi u obnovi svetogorske, odnosno pravoslavne duhovnosti.

Odgovarajući na pitanje mitropolita Joanikija, arhimandrit Jefrem je istakao da je duhovno nasleđe Svetog Josifa Isihaste, kao i njegovih učenika, obeleženo pre svega poslušanjem, neprestanom molitvom i svetom Liturgijom.

– Sveti Josif Isihasta, i naš starac Josif, koji je bio jedan od prvih njegovih poslušnika i nosio ime svog starca, imali su dve stvari: poslušanje i radost slušanja reči Božje. Zato je stalno govorio: poslušanje i neprestana molitva – kazao je arhimandrit Jefrem. On je naglasio da se Sveti Josif Isihasta smatra obnoviteljem savremenog monaškog života upravo zato što je ponovo vratio neprestanu molitvu u središte svetogorskog podviga.

– Mogli bismo da kažemo da su tri glavne stvari koje je starac Josif doneo: poslušanje, molitva i Liturgija. To je jako važno – kazao je iguman Vatopeda.

Govoreći o svetoj Liturgiji, arhimandrit Jefrem je podsetio i na reči Prepodobnog Justina Ćelijskog, koji je, kada su ga sestre pozivale u manastir zbog progona, rekao: – Doći ću pod jednim uslovom – da mi dozvolite da služim svaki dan.

– To je suština – naglasio je arhimandrit Jefrem, dodajući da srce mora biti potpuno mirno i slobodno od svega prolaznog da bi moglo da oseti blagodat svete Liturgije. – Srce mora biti u potpunosti mirno, da se nikada ne lepi za srce jednoga monaha ništa što je ovozemaljsko, ništa što je prolazno i ono što nas udaljuje od Boga, poručio je on.

Mitropolit Joanikije na kraju je zablagodario arhimandritu Jefremu na duhovnim poukama, ističući da je njegovo slovo bilo podsticaj za istrajniji podvig, više pokajanja i snažniju borbu sa sopstvenim slabostima. Blagodareći Svetejšem Patrijarhu srpskom Porfiriju,
Mitropolit je rekao: – Hvala, Vaša Svetosti, na blagoslovu i na dolasku, na ljubavi, na trudu, na žrtvi. Nije to sve lako nositi što Vi nosite, ali daće Bog. Bog ima silu, a i Vaša ljubav to zaslužuje – da vas okrepljuje Gospod svojom milošću. A i naše molitve su uvek sa Vama, kao i Vaše sa nama, koje nam zaista daju snagu. Hvala Vam.

Izvor: Mitropolija crnogorsko-primorska