Previše slučajno da bi bilo slučajno

Zvoni telefon. Nepoznati čovek se predstavlja i kaže da je slušao moja predavanja, čitao  biografiju, razgovarao sa… Poziva me da posetim njihovu državnu visokoškolsku ustanovu u jugoistočnom delu Centralne Srbije i pomognem u procesima akreditacije. Odlazim i upoznajem neposredne, lažno pravične i predusretljive ljude, uvek vođene ličnim interesima. Pohlepni emotivci, skromne pameti, ali trgovačke visprenosti, daju mi ponudu koju je bilo teško odbiti. U toj sredini, od 2008. godine, počinjem upoznavati Srbiju kakvu do tada nisam upoznao, iako sam je naslućivao.

U gradu među prvima upoznajem Jovicu (Džimija), oštroumnog taksistu, samohranog oca, umetnički nadarenog, ali neafirmisanog stvaraoca. Ubrzo razgovore iz taksija selimo u ambijent lokalnih kafića, restorana, a potom i kućnih družnja. S obzirom da se verski motivi često pojavljuju u Jovicinim doborezima, interesuje se za moje knjige: Istorija religije argument ateizma, Istina o Bogu, De nihilo nihil (Od ničega nastaje ništa)… Posle pet godine druženja, tačnije 20. marta 2013. godine, sačekuje me na autobuskoj stanici, prethodno najavljujući da mi želi nešto predati. Poklanja mi svoj prvi duborez “Isus sa učenicima”, rađen tokom zime 2007. godine, u hladnoj garaži sa prigušenim osvetljenjem, pomoću primitivnog alata i nedovoljno usavršenom tehnikom rezbarenja. Priseća se da je šake zagrevao duvajuću u njih topao vazduh, a stopala utopljavao stavljajući ih na psa mešanca koji mu je pravio društvo.     

Već duže vreme sanjam kako ti poklanjam ovaj duborez, neizgled nije savršen ali…. “ovo je moj poklon za tebe, u nadi da ćeš poklon koji ti od srca dajem, od srca i primiti”. Sa zadovoljstvom prihvatam poklon i ostavljam ga u kući gde sam živeo.

U periodu 2010 – 2011 godina medijski se otvara veći broj afera unutar Srpske pravoslavne crkve (SPC): slučaj vladike Artemija, optužbe protiv vladike Pahomija, navodi o vladiki Vasiliju Kačavendi, sukobi unutar vrha SPC (polemike između Artemija, episkopa Atanasija Jevtića i portparola SPC Irineja Bulovića), priče o finansijama i imovini pojedinih episkopa, odnosi SPC i države (navodni politički uticaji na odluke Sabora SPC, posebno tokom izbora patrijarha Irineja i rešavanja slučaja Artemija)… Diskreditovanja i kompromitovanja  SPC najavljujem još 1996. godine u jednom od svojih operativnih izveštaja u Resoru državne bezbednosti (RDB) gde sam kao inspektor radio u KOS-u (1995. godine nagrađen sam od RDB).

Prijatelj Bane, glavni urednik jednog od tiražnijih beogradskih dnevnih listova, sredinom 2011. godine predlaže mi da odabrana poglavlja iz knjige “Istorija religije argument ateizma” prilagodim novinskoj formi, kako bi ih objavio, zajedno sa budućim tekstovima o SPC. Međutim, po mom povratku sa letnjeg odmora, Baneta smenjuju sa mesta glavnog urednika.

Letnji odmor 2011. godine provodim porodično, prvi put u Egiptu, u hotelu “Titanik Resort & Aquapark”, koji ima više od 20 tobogana, veštačku plažu sa simuliranim talasima, kao i plažu na moru, do koje se za pet minuta stiže hotelskim minibusom. Godinama odmore provodim interaktivno, pa odlučujem da u ovom ambijentu prilagodim odabrane tekstove za novine. S obzirom na raznovrsnu ponudu hotelskog kompleku, tek se pretposlednjeg dana boravka odlučujemo da popodne provedemo na plaži. Prostrana plaža deluje sablasno prazna, iz lobi bara dopire muzika, dok dvojica mladića dotrčavaju do nas i nude hranu, piće i masažu. Besprekorna čistoća i savršeno izravnat pesak, uz baldahine i paravane koji svakom paru ležaljki obezbeđuju privatnost, ostavljaju utisak visokog stepena ekskluzivnosti.

Tadašnja supruga i deca odmah potrčaše u more, koje se tek na pedesetak metara od obale počinje blago spuštati u dubinu, dok sam ja, ostavši na obali, dovršavao tekst koji sam jutros započeo. Ubrzo sa knjigom u ruci, bez namere da se kupam, prvi put ulazim u Crveno more, dozivajući decu koja su se udaljila od obale (veza između Crvenog mora i izlaska Jevreja iz Egipta je ključni biblijski događaj bekstva iz ropstva, u kojem je Mojsije razdvojio vode da bi narod prešao na suvo, dok je egipatska vojska stradala u talasima). 

Nedugo nakon ulaska u more, primećujem kako prema meni doplivava brojanica, koje do malopre nije bilo. U vodi dubine do skočnog zgloba, sigurno bih je ranije primetio. Sa nevericom uzimam brojanicu na kojoj su oslikani sveci premazani nekim lakom, dok je morska so nagrizla crne drvene pločice dajući im sivo – beličastu boju. Pokazujem brojanicu supruzi, neveruje… ali šaljivo komentariše: “pazi šta pišeš, nemoj ga ljutiti”. Po povratku kući brojanicu stavljam u muzičku kutiju, kupljenu 1991. godine u Ohridu / Makedonija. Kada se navije, muzička kutija svira čuvenu pesmu „My Way” koju su proslavili Frenk Sinatra i Elvis Prisli. Čim sam 2013. godine na poklon dobio duborez, nešto me je navelo da brojanicu izvadim iz muzičke kutije i stavim oko ispružene Isusove ruke. Nedugo potom počinje moja višegodišnja golgota u borbama sa devastiranim institucijama srpskog društva, a ubrzo se počeše otvarati i drugi životni frontovi…

Posle četiri godine, 2015. godine, ponovo letujem u Egiptu, ovoga puta sa mlađom ćerkom, u hotelu Montillon, koji izlazi na svoju plažu, bogatu raznovrsnim podvodnim svetom. Čim smo se smestili pođosmo na ronjenje, gde posle pedeset metara od obale, ćerka rukom zakači pokidanu ribarsku strunu sa plovkom koji je plutao. Zaronim duž strune do dna i vidim da se obmotala oko korala sa zakačenom ribom na udici. Bezuspešno pokušavam odmrsiti strunu… otkidam komad korala i iznosim do obale, gde uspevam strunu odmrsio i izvaditi ribi udicu iz usta (riba je rani simbol hrišćanstva koji prestavlja Isusa). 

Rekoh ćerki da zamisli želju i poljubi ribu pre nego je vratimo u more, što ona i učini. Prisetih se brojanice i odlučim iseći deo strune sa olovnom sačmom i plovkom, dok sam, iz nekog neobjašnjivog razloga, ostavio udicu. Po povratku kući, nešto me je navelo da ovaj “suvenir” stavim pored glave Isusovog učenika koji je sa njegove desne strane.

U naredne dve godine često mi se vraćala misao na udicu koju sam ostavio. Na jednom od treninga, trčeći pored Gerontološkog centra na Bežanijskoj kosi, pomislih na udicu i baš tada odlučih da pretrčim na drugu stranu neprometne ulice. Pretrčavajući na asfaltu ugledam zlatnu udici?! Vratih se korak dva unazad i u neverici podigoh je sa asfalta. Slučajnost ili sinhronicitet, ali udica je bila deo ribarskog sistema: plovak, struna, olovna sačma, koji je sada retroaktivno kompletiran.

S obzirom na utisake sa prethodnog letovanja, mlađa ćerka i ja odlučujemo da 2016. godine ponovo letujemo u hotelu Montillon. Tamo se družimo sa bračnim parom iz Beograda i trojicom momaka iz Novog Sada, izmišljajući razne igre kako bismo što sadržajnije ispunili vreme. Jedna od omiljenih igara bila je spuštanje niz tobogan, pri čemu onaj ko bi ulaskom u bazen, izbacio najmanje vode, donosio je piće ostalima. U jednom od posledenjih spuštanja, zaronim do dna bazen, a kad sam izronio, ugledam na domalom prstu desne ruke prsten sa poludragim kamenom oniksom?! (oniks ima značajnu simboliku u hrišćanstvu, pominje se u Knjizi Postojanja – 2:12, kao blago u zemlji Havila blizu Edenskog vrta, potom se nalazi na grudnom oklopu prvosveštenika Arona, što je opisano u Knjizi Izlaska – 2. Mojsijeva 28:20…). Doplivam do ćerke i u neverici joj pokazujem prsten?! (prsten u hrišćanstvu predstavlja simbol vernosti i večne ljubavi, u Svetom pismu – priča o izgubljenom sinu, otac vraća sinu prsten kao znak ponovne pripadnosti porodici). Po povratku kući, nešto me je navelo da prsten stavitm oko ruke Isusovog učenika koji ispred njega kleči.

Još tokom studija fizike pokazivao sam interesovanje za sinhronicitete i subliminalne poruke, pokušavajući da razumem njihov vremensko – prostorni kauzalitet. Subliminalrne poruke najčešće se odnose na svesnu manipulacijom od strane čoveka, što sam kroz više primera opisao u knjizi: Svet želi biti prevaren, zato neka je prevaren (2011). Sa arh. Miroslavom Panovskim, u Evropskom časopisu primenjenih nauka iz Velike Britanije, objavljujem naučni rad: Kauzalna povezanost makro i mikro sistema u funkciji prostorno – vremenske rezonance (2023), o čemu su izvestili i mediji u Srbiji pod naslovom: Sinhroniciteti i subliminalne poruke – ozbiljna tema iz sveta zabave

Zbog pravilnog razumevanja, mora se napraviti razlika između sinhroniciteta i slučajnosti (koincidencije). Kod slučajnosti, dva ili više događaja su prisutna u isto vreme, ali nemaju subjektivni osećaj povezanosti, dok  sinhronicitet (smislenu slučajnost) uočavamo kada prelaz između unutrašnjeg i spoljašnjeg postaje nejasan, kao kod sna. Ljudi su na svesnom nivou povezani ličnim, socijalnim, ekonomskim… odnosima, koje jednim delom kontrolišu, ali i ti odnosi kontrolišu čoveka. Na nivou nesvesne povezanosti ulazimo u viši nivo odnosa, gde se prevazilaze prostor, vreme i uzročnost, a ulazi u neprekidnost (kontinuitet) gde se stalno formiraju sinhroniciteti. Zbog toga se čini da smislena podudaranja, koja se razlikuju od slučajnih, počivaju na arhetipskoj osnovi, tj. energetski ispunjenim predstavama, preko kojih se sinhroniciteti najčešće manifestuje. To su urođeni obrasci ponašanja, mišljenja, osećanja… nastali kao rezultat vekovnih iskustava generacija predaka. Ove strukture koje počivaju u kolektivno nesvesnom manifestuju se preko mitova, religijskih dogmi… dok se individualno izražavaju preko snova, vizija i parapsiholoških doživljaja. Dakle, sinhronicitet uspostavlja vezu između našeg vidljivog i nevidljivog dela stvarnosti koji nije naučno dokazan, ali se oseća u našem postojanju. 

I kada sam pomislio da je kraj intrigantnim događajima, dogodio se još jedan. Prijatelja Bojana, atletskog trenera koji je trenirao moju mlađu ćerku u bacanju koplja, a nešto kasnije i mene u bacanju diska, zamolim 2018. godine da adaptira i uredi stan moje tadašnje supruge. Pomažući mu tokom radova, primetim da mu se šorts isprljao, pa odem do svog stana da donesem novi šorts i majcu, naglašavajući da je to moj poklon. Bojan prihvati poklon i najavi da će mi se revanširati. Slučajnost ili sinhronicitet, na poklon dobijam rimski novčić kvadran (teruncius), koji se koristio u svakodnevnoj trgovini (novac u hrišćanstvu sam po sebi nije zlo, već je simbol  prolaznosti i ispitivanja čovekove duše, dok prekomerna želja za istim postaje simbol idolatrije i udaljavanja od Boga. U Novom zavetu – Jevanđelje po Mateju, novac je personifikovan kroz reč “mammon” i predstavlja suparnika Bogu). Nešto me je navelo da novčić stavim ispod Isusovih nogu.

Prošlo je više od osam godine bez događaja koji bi se u materijalno – simboličkom smislu mogli povezati sa duborezom, odnosno sa Isusovim učenikom za koga nije povezan ni jedan simbol. Razmišljam… i zaključujem da tako i treba ostati, jer u hrišćanstvu čovek sa praznim rukama simbolizuje duhovno siromaštvo, poniznost i potpunu zavisnost od Boga. To je stanje u kojem vernik pred Tvorca dolazi bez iluzija o sopstvenoj pravednosti, zaslugama ili materijalnoj moći, shvatajući da sam po sebi nema ništa.

Ove intrigantne priče sve vreme prate lična pitanja, dok bez uobražavanja pokušavam da razumem zašto sam i sa kojim ciljem postao akter navedenih dešavanja? Pritom ne treba zanemariti moj jasno izražen ateistički stav, kao ni činjenicu da sam od mladosti osećao averziju prema sveštenstvu, odnosno crkvenim licima osposoblјenim za vršenje crkvenih obreda i bogosluženja. Bilo mi je nejasno kako se služba Božija može naplaćivati (krštenje, venčanje, parastos, opelo…), kako se prodajom verskih simbola (brojanice, krstići…) može ostvarivati profit, kako se zavet siromaštva i dobrovolјnog odricanja od bogatstva i slave prolaznog sveta, može prikazivati u monaškom materijalnom bogatstvu… i sve to u ime Boga, onih koji su posrednici između Boga i ljudi?! Pitao sam se, da li je dovoljno pročitati par knjiga, naučiti par bogosluženih protokola… a potom otići kod krojača, sašiti mantiju, pustiti bradu… i time steći kredibilitet da…? Moja averzije nije usmerena prema veri, koja treba voditi ljubavi, toleranciji… već prema načinu njene institucionalizacije, u kojoj “crkva postaje preduzeće za pružanje božanskih usluga” (verovanje u Boga ne traži posrednike ili „nakupce“ u vidu institucionalizovanih religijskih struktura i dogmi, na šta upućuje i britanski filozof Entoni Flu (1923 – 2010), govoreći da se do ideja o Tvorcu može stići čistim razmišljanjem i uvidom u složenost prirode, nezavisno od religijskih posrednika. Švajcarski psihijatar i psihoanalitičar Karl Gustav Jung (1875 – 1961) na sličan način tumači svoje verovanje – link).

Miroslav Kuka, ARETIUS JUS (2006.) Privatna kolekcija

U naučnom radu: Kauzalni odnos doživljenih trauma i optimiziranog algoritma traumatskih reakcija – može li oživljena trauma upravljati čovekom, koji je objavio američki Naučni časopis za psihologiju i neuronauku, između ostalog, objašnjavam uzročno – posledičnu vezu svojih osećanja prema sveštenstvu. Integralne delove rada objavili su i mediji u Srbiji pod naslovim: Može li trauma upravljati čovekom / narodom – dr Miroslav Kuka.

Još jedan intrigantan događaj najavljuje se 15. oktobra 2021. godine, kada su mi u goste došla dvojica prijatelja. Tokom razgovora osetih jak bol u predelu leđa. Posumnjam na problem sa bubregom i zamolim prijatelja Miodraga da me odveze do obližnjeg doma zdravlja. Snimak nije pokazao postojanje kamena ili peska ali bolovi ne prestaju. Pošto je bio petak, dobijam lek protiv bolova i savet da se javim ponovo u ponedeljak. Preda mnom je bio najduži vikend u dotadašnjem životu, lekovi nisu pomagali a bolovi nisu prestajali šta god da sam pokušavao: tuširanje, vežbanje, masiranje… U nedelju uveče počnem premeštati stvari po stanu ne bih li skrenuo misli od bolova. U tom preuređivanju duborez postavljam ispod polica biblioteke, tačno iznad kreveta na kojem spavam. Nastavljam u mraku šetati hodnikom i negde pred zoru osetim kako bol popušta. Iscrpljen, ležem u krevet i, posle dva dana, prvi put zaspim. Probudim se nakon kraćeg sna i shvatam da bolova više nema. Odlazim do toaleta i na etisonu ispred vrata ugledam neobičan prizor koji sam, noćas šetajući hodnikom, nesvesno “oslikao” nogama. Ne verujem onome što vidim pred sobom, pokušavajući neobičan prizor objasniti pareidolijom, odnosno psihološkim fenomenom u kojem mozak prepoznaje poznate oblike i lica u običnim, slučajnim pojavama. Vremenom se u meni smenjuju racionalna i iracionalna objašnjenja, ali u pozadini svih tih događaja sve jasnije prepoznajem duborez…

Od većeg broja ličnih senzacija povezanih sa duborezom, navešću jednu. Zima 2023. godine. U večernjim satima, neposredno pre nego što ću zaspati, na čelo mi pada rimski novčić koji sam na duborezu stavio ispod Isusovih nogu. Vraćam novčić na mesto, ponovo ležem i, ničim izazvan, najpre počinjem da mumlam melodiju, a potom nastavljam pevušiti pesmu čije reči nikada ranije nisam čuo. Ukucavam reči pesme u telefon i saznajem da je reč o Bilećanki, pesmi koju su pevali antifašistički zatvorenici u koncentracionom logoru u Bileći. Posle više od mesec dana saznajem da je upravo tog dana preminula majka moje bivše supruge, rođena Bilećanka. Ovakva pojava može se objasniti psihološkim fenomenom koji se naziva apofenija, odnosno ljudskom sklonošću da pronalazi smislene veze između naizgled potpuno nepovezanih stvari ili događaja. Ipak, kada se sagleda čitav sled događaja, nameće se utisak da je previše slučajnosti da bi sve bilo slučajno.

Smatra se da je vidljivi svet stovarište slika i znakova, koji se prvo moraju uočiti a potom otkriti njihov skriveni smisao. Naučnik ili umetnik je prevodilac te univerzalne analogije. Međutim, određene slike i znakovi otvaraju pitanja na koja možemo samo nagađati odgovore: da li je Bog stvorio čoveka ili je čovek u psihološkom, društvenom i antropološkom smislu stvorio Boga, da li je đavo pali anđeo, zbačen s neba zbog ponosa i pobune protiv Boga ili je čovek u kulturološkom i psihološkom smislu stvorio koncept đavola, da li su sveti predmeti (ikone, Jevanđelje, kandila, brojanice…) ili relikvije poput telesnih ostataka svetitelja (kosti ili kosa), predmeta koje su koristili (odeća ili knjige), vredni poštovanja zbog predstava i utisaka verika ili su naivna praznoverja. Da li je duborez, koji je subjektivno simbolički povezan sa intrigantnim pričama, običan predmet koga prate slučajni događaji ili… Iako je istina retkost, istorija je prepuna lažnih odgovora, dok samo nekolicina hijerofanta otključava vrata istina. Možda svakog dana prolazite pored jednog od njih, a da ga nikada ne prepoznate, jer se učitelj pojavljuje tek kada je učenik spreman.

Miroslav Kuka, IZA BRAVE (2005.) Privatna kolekcija 

Miroslav KUKA