SPOSOBNOST SKLADIŠTENJA
Organizam odlučuje šta će sačuvati kao rezervu na osnovu trenutne dostupnosti energije i potreba tela.
Organizam ne koristi svu energiju koju unesemo u hranu istog trenutka. Deo energije potreban je za neposredne potrebe – rad mišića, održavanje telesne temperature, rad mozga i unutrašnjih organa. Ono što u tom trenutku nije potrebno može biti sačuvano za kasnije.
Telo, međutim, ne skladišti sve hranljive materije na isti način. Ima nekoliko različitih „skladišta“, a način na koji će energija biti raspoređena zavisi od toga koliko je trenutno ima, koliko je trošimo i kakve su potrebe organizma.
Prva rezerva je glikogen
Kada pojedemo ugljene hidrate, oni se tokom varenja uglavnom razgrađuju do glukoze. Ona može odmah biti iskorišćena za dobijanje energije.
Ako je u tom trenutku ima više nego što je potrebno, deo se skladišti u obliku glikogena, prvenstveno u jetri i mišićima.
Glikogen je praktična kratkoročna rezerva. Jetra ga može razgraditi i osloboditi glukozu kada je organizmu potrebno da održi nivo šećera u krvi, dok mišići uglavnom koriste sopstvene zalihe tokom fizičke aktivnosti.
A šta kada su rezerve glikogena popunjene?
Organizam ima mnogo veće skladište energije: masno tkivo.
Kada dugoročno unosimo više energije nego što trošimo, višak se može pretvoriti u trigliceride i skladištiti u masnim ćelijama.
Ovo je veoma efikasan način čuvanja energije. Masti sadrže mnogo energije u odnosu na svoju masu, pa organizam može napraviti relativno kompaktnu rezervu.
Zato je masno tkivo mnogo više od običnog „sala“. Ono predstavlja veliki energetski depo i učestvuje u hormonskoj regulaciji organizma.
Organizam ne skladišti energiju nasumično
Za raspodelu energije zadužena je složena mreža hormona i nervnih signala.
Važnu ulogu ima insulin, koji se povećava nakon obroka i omogućava ćelijama da preuzmu glukozu. Kada je energije dovoljno, insulin podstiče skladištenje hranljivih materija i smanjuje razgradnju energetskih rezervi.
Kada nema hrane određeno vreme, hormonsko okruženje se menja. Nivo insulina opada, a organizam postaje spremniji da koristi uskladištene izvore energije.
Tako se stalno uspostavlja ravnoteža između skladištenja i trošenja.
Mozak ima važnu ulogu u celoj priči
O tome koliko ćemo jesti ne odlučuje samo prazan želudac.
Mozak dobija informacije iz digestivnog sistema, masnog tkiva i krvi. Na osnovu njih prati dostupnost energije i utiče na osećaj gladi i sitosti.
Hormoni poput leptina i grelina učestvuju u ovoj komunikaciji. Leptin šalje informacije povezane sa količinom energije uskladištene u masnom tkivu, dok grelin može podstaći osećaj gladi.
Na taj način organizam neprestano pokušava da proceni koliko energije ima na raspolaganju.
Zašto se sav višak ne pretvara odmah u mast?
Telo najpre pokušava da zadovolji neposredne potrebe i obnovi kratkoročne rezerve.
Tek kada unos energije nastavlja da premašuje potrebe, višak se dugoročno može skladištiti u masnom tkivu.
Ipak, to nije jednostavan proces u kojem se svaki gram viška hrane direktno pretvara u telesnu mast. Na energetsku ravnotežu utiču fizička aktivnost, sastav obroka, hormoni, metabolizam i mnogi drugi faktori.
Zašto telo uopšte čuva rezervu?
Sa evolutivne tačke gledišta, sposobnost skladištenja energije bila je ogromna prednost.
Hrana nije uvek bila dostupna. Periodi obilja smenjivali su se sa periodima nestašice, pa su organizmi koji su mogli da sačuvaju višak energije imali veće šanse da prežive kada hrane nema dovoljno.
Danas je situacija drugačija. Hrana je za mnoge ljude dostupna gotovo neprekidno, dok je fizička aktivnost često manja nego nekada.
Mehanizam koji je nekada bio zaštita od gladi zato može doprineti povećanju telesne mase kada je unos energije dugoročno veći od potrošnje.
Telo stalno odlučuje između dve mogućnosti
Organizam nikada nije potpuno „prazan“ niti potpuno „pun“. Čak i između dva obroka neprestano se odvija razmena.
Jedan deo energije trošimo, drugi deo oslobađamo iz rezervi, a kada jedemo, deo ponovo skladištimo.
Zbog toga se metabolizam može posmatrati kao neprekidno upravljanje energetskim zalihama, a ne kao proces koji se uključuje samo posle obroka.
Leave A Comment