PREDSTAVA IZ MOZGA
Unutrašnji govor nastaje kada mozak koristi jezičke mehanizme za formiranje misli bez stvarnog izgovaranja reči.
Dok čitamo, razmišljamo ili pokušavamo da donesemo odluku, često u sebi „čujemo“ reči iako ih niko ne izgovara. Možemo sebi postaviti pitanje, odgovoriti na njega, ponoviti nečije reči ili unapred zamisliti šta ćemo nekome reći.
Ovaj tihi tok reči naziva se unutrašnji govor. Iako deluje kao razgovor koji se odvija „u glavi“, iza njega stoji složena saradnja jezika, pamćenja, pažnje i različitih područja mozga.
Odakle dolaze reči koje čujemo u sebi?
Unutrašnji govor je povezan sa sposobnošću mozga da proizvodi jezičke strukture i kada nema stvarnog govora.
Kada nešto kažemo naglas, mozak mora da osmisli poruku, izabere reči i organizuje ih u rečenicu, a zatim da pošalje naredbe mišićima koji omogućavaju govor.
Kod unutrašnjeg govora deo tog procesa odvija se bez stvarnog pokretanja govornog aparata. Mozak, pojednostavljeno rečeno, „priprema“ jezik, ali ga ne mora pretvoriti u zvuk.
Zato možemo imati veoma jasan osećaj da nešto govorimo, iako nam se usne uopšte ne pomeraju.
Da li zaista „čujemo“ svoj unutrašnji glas?
Ne na isti način na koji čujemo osobu koja govori pored nas.
Kada neko govori, zvučni talasi ulaze u uho, pretvaraju se u nervne signale i zatim obrađuju u mozgu.
Kod unutrašnjeg govora nema spoljašnjeg zvuka. Mozak sam stvara predstavu govora.
Zbog toga neki ljudi svoj unutrašnji govor doživljavaju kao veoma jasan glas, dok ga drugi doživljavaju više kao niz reči, značenja ili misli bez izraženog „zvuka“.
Zašto ponekad u sebi izgovaramo celu rečenicu?
Unutrašnji govor može biti veoma različit.
Nekada razmišljamo u kratkim fragmentima: „Moram da krenem.“ „Gde sam stavio ključeve?“ Nekada u sebi vodimo čitav razgovor i unapred zamišljamo šta će druga osoba odgovoriti.
To je posebno korisno kada planiramo neku aktivnost ili pokušavamo da rešimo problem.
Unutrašnji govor tada postaje svojevrsna mentalna proba – možemo isprobati različite mogućnosti pre nego što nešto zaista kažemo ili uradimo.
Unutrašnji govor pomaže kontroli ponašanja
Jedna od njegovih važnih funkcija jeste samoregulacija.
Kada sebi kažemo „polako“, „ne zaboravi ovo“ ili „prvo uradi ovo, pa onda ono“, jezik koristimo kao sredstvo za usmeravanje sopstvenog ponašanja.
Kod dece se takav govor u početku često čuje naglas. Dete može tokom igre govoriti samo sebi šta treba da uradi. Kako se razvija sposobnost mišljenja i samokontrole, deo tog govora postaje tih i unutrašnji.
Tako ono što je nekada bio govor upućen drugima može postati alat za razgovor sa samim sobom.
Zašto u glavi možemo da vodimo razgovore?
Mozak može da simulira različite govornike, situacije i odgovore.
Kada unapred zamišljamo razgovor, ne predviđamo nužno tačno šta će druga osoba reći. Umesto toga, mozak koristi prethodna iskustva, naše znanje o toj osobi i očekivanja kako bi napravio mogući scenario.
Zbog toga možemo unapred voditi čitave razgovore u glavi – posebno kada nam je stvarna situacija važna ili izaziva emocije.
Zašto nam se neka rečenica stalno vraća?
Unutrašnji govor je povezan i sa radnom memorijom.
Kada pokušavamo da zapamtimo broj telefona, adresu ili kratku informaciju, možemo je u sebi ponavljati. To tiho ponavljanje pomaže da informacija ostane aktivna dovoljno dugo da je iskoristimo.
Zato se ponekad uhvatimo kako iznova ponavljamo neku reč ili rečenicu iako je ne izgovaramo naglas.
Ne razmišljamo uvek rečima
Važno je, međutim, da unutrašnji govor nije isto što i mišljenje.
Neke misli imaju oblik slika, prostornih odnosa, osećaja ili apstraktnih ideja. Možemo, na primer, zamisliti kako izgleda put kojim treba da prođemo, a da ga uopšte ne opisujemo rečima.
Kod različitih ljudi odnos između verbalnog i neverbalnog mišljenja može biti različit, a isti čovek može koristiti različite načine razmišljanja zavisno od zadatka.
Kada unutrašnji govor postaje posebno izražen?
Često ga primećujemo kada smo sami, kada pokušavamo da rešimo problem ili kada smo emocionalno uznemireni.
Tada možemo satima „razgovarati sa sobom“, vraćati se na neku situaciju i zamišljati šta smo mogli drugačije da kažemo.
Unutrašnji govor tada može biti koristan jer nam pomaže da organizujemo iskustvo, ali može postati i naporan ako se stalno vraćamo na iste misli bez pronalaženja rešenja.
Leave A Comment