Umetnost Ljubivoja Ršumovića

RAZGOVOR S POVODOM

Kad Ršumović kaže: „Ja dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj“, on zapravo nudi ključ za razumevanje i tumačenje svoje poezije. I ja sam taj ključ iskoristio za svoju kritiku, kaže dr Đorđević.

Povod za razgovor sa prof. dr Milošem Đorđevićem, pesnikom, dramskim piscem i istoričarem književnosti, su dve monografije objavljene pre dve godine: „Umetnost Ljubivoja Ršumovića“ i „Delo Radomira Ivanovića (Radost stvaranja i lepota saznanja).

Radost stvaranja i lepota saznanja

Šta je iz Vašeg opusa ono što je za Vas bio najveći izazov u procesu stvaranja i razumevanja i tumačenja književnosti kao umetnosti?

– Kao profesor književnosti, a predavao sam i retoriku, znam za staru dilemu: da li u ovakvim prilikama napisati tekst ili govoriti iz glave, napamet? Jedni kažu, ako govorite napamet, ispadne da ste pametniji i mudriji. Odnos sa publikom je bolji. Ali, tada su reči jevtinije. Drugi kažu, bolje je da to što mislite napišete. Iako je kontakt s publikom teži, tada su reči skuplje. Ja sam za ovu drugu teoriju. Napisati znači biti odgovorniji i vagati svaku reč i misao i zato tako odgovaram na Vaša pitanja. Radost stvaranja i lepota saznanja su u osnovi moje poezije, drama i kritike. Svedoče i danas istinu da je svaka promocija knjige svečana prilika da se otkrije njena glavna poruka i središnja misao kritičara i pisca o kojem govori.

Na promociji knjiga ste svedočili napor autora da u knjizi otkrije ono aktuelno danas i večito aktuelno o narodu i srpskom jeziku na kojem je knjiga napisana.

– U epigramu „Kasno uviđanje“, veliki pesnik M. Danojlić, koji je pisao i za decu, sabira svoja stvaralačka iskustva i ovako se obraća maternjem jeziku:

Shvatih, celog se života moleći
Maternjem jeziku kao bogu
Da govorim ne ono što želim reći
Već ono što reči hoće i mogu.

Šta, dakle, kazujem? Kao kritičar živim sa svešću da pripadam onom privilegovanom krugu ljudi koji se bave književnošću kao jezičkom umetnošću. Tako sam izabrao i dao sebi priliku da napišem prve naučne monografiju o piscu dugog trajanja, kakav je Lj. Ršumović sa preko sto knjiga pesama, za decu i odrasle i drama, i kritičaru i istoričaru ideja, kakav je bio Radomir Ivanović, i to ne samo srpskoj književnosti i kulturi. A biti u nečemu prvi i najbolji uvek je važno i čini osnovu za radost stvaranja i lepotu otkrića. Jer, dugo trajanje znači vrednost ili biti veliki pisac.

Šta Ršumovića čini velikim piscem?

– Njegove su knjige prodate u tiražu od preko milion i po primeraka i nalaze se u svim našim bukvarima i čitankama. Knjige Branka Ćopića su prodate u osam miliona primeraka. Duška Radovića su nazvali Zmajem posla Zmaja. Ršum je posle Zmajevog Zmaja novi Zmaj i srpskoj poeziji za decu. To je i moj osnovni sud i zato sam, povodom šezdeset pet godina stvaralaštva pesnika, napisao knjigu sa klasičnim i vrednosnim monografskim naslovom Umetnost Ljubivoja Ršumovića. Ršumović je mislio i tako pisao da su deca narod poseban. M. Bećković, njegov ispisnik i veliki retoričar, tim povodom kazao je: „Samo deca ne prestaju da budu narod u vreme kada je jedino pošteno i pametno biti dete“. Imao sam na umu i vaspitače. Svi što rade sa decom i uče ih jezik i kroz jezik da misle, imaju na umu da će raditi sa takvim narodom. Ršum tome uči kad peva, usvojivši pedagošku doktrinu engleskog filozofa i lekara i jednog od najuticajnijih mislilaca 17. veka, Džona Loka:

Dete treba da posmatraš
Ali mu nemoj na put stati
Što ga pre čovekom smatraš
Pre će čovek i postati.

Pesnik dugog trajanja

Kako ste još ovom knjigom potvrdili tu pojavu Ršumovićevog dugog trajanja?

Pesnik Ršumović je zaplivao u devetu deceniju života i kao pisac ima stvarnu i živu snagu, i za decu i za odrasle, i zato ga svi vole. On ima duh kakav kriju mnogi poznati naslovi njegovih sto knjiga, kakvi su: Ispeci pa reci deci ili Ma šta mi reče, Još nam samo ale fale, Fazone i fore, na primer. Odgonetao sam stvaralačku tajnu odgovarajući na pitanje: Šta je u ovim naslovima pesničko i deci zanimljivo? Pa to pomeranje i produbljivanje jezika. Za izreku „ispeci pa reci“ svi znaju. Ali pesnik ide dalje: pomera je ka deci, jer su ona narod poseban; jer tek treba biti odgovoran pred decom za izgovorene reči. A tek naslov „Ma šta mi reče“ pokazuje kako Ršum ulazi u psihu dece! Ili, da se prisetimo njegovih antologijskih pesama, kakve su: „Miš je dobio grip“, „Vuk i ovca“, „Detinjstvo“ i drugih. Taj duh, iskričav, humoran i satiričan, igriv, sam sa sobom, sa decom i odraslima i rečima, drag i jasan i deci i odraslima, ali kritičan i ironičan − to je Ljubivoje Ršumović, popularni Ršum ili Era, koji traje već šest i po decenija kao kulturno nasleđe u našoj kulturi. Pazite ironiju: pesnik krpi pantalone i zaduži večnost i srpsku kulturu! Pa on se ruga srpskom društvu u kojem je kultura bila i ostala poslednja rupa na svirali. Pogledajte kakav je materijalni i društveni status prosvetnih radnika kojima ćete i vi pripadati! On vas poziva da se ne date ponižavati.
Vi ne treba da od kritičara ili profesora očekujete misteriozna čuda. Ovo što sam vam rekao o pesniku − to je suština.

Estetička i praktična vrednost pesnika

Da se sada , za tren, od vaše analize pesme vratimo u stvarnost. Dakle, kakav je praktična vrednost Ršumovićeve poezije?

Odlično pitanje. Citiram čuvenog ekonomistu, profesora Miodraga Zeca. „Obrazovanje je put do građanina, a vlast voli podanike. Ne samo naša. Zato što je obrazovanje put do oslobođenja iznutra, čoveka kao kreativnog bića i čoveka kao političkog bića. Problem je što misle da je podanik rentabilniji od građanina, da je poslušnik rentabilniji od kreativnog. Jeftin je, ali nije produktivan. Da je robovlasništvo bilo efikasno, ne bi ono propalo i ekonomski“. To što sam vam rekao, citirajući profesora Zeca, suština bića koje u detetu gaji naš pesnik. I tu nema tajne. To je praktični smisao. I zato naš pesnik kaže: „Reč je, to treba znati, živo biće“. I po toj logici piše. To kazuje pesma „Basna“.

Vaša analiza pokazuje humor kao osnovnu supstance poezije i poetike Ršumovićeve, zar ne?

Da. Ironično i šaljivo peva o pesniku koji krpi pantalone, ali i o ovci brbljivoj, a pošto je naslov pesme „Basna“, dakle, peva i o ženama koje se uvek žale da su se pogrešno udale! Njegova poezija za decu rađa smeh, a „smeh je sunce“ i „tera zimu s čovekova lica“. I zato mu deca pevaju, kao ova učenica četvrtog razreda što pokazuje koliko su joj važne njegove pesme i koliko ih poznaje:

I braća što ih ne donose rode
Znaju da deca su ukras sveta
I zato želim da Ršum zna
Koliko ga volim ja.

Vi ste čuli za izreke: Šabačka čivija i Valjevska podvala, koje otkrivaju karaktere ljudi nekih naših krajeva. Užičani, iz čijeg soja je Ršum, su poznati kao Ere, a Era je glavni smetenjak naše narodne poezije. Setite se one priče kad je Eru uhvatio hajduk, a on doziva druga i hvali se kako je uhvatio hajduka. Kad mu ovaj kaže da ga pusti i dovede, Era odgovara: „Pustio bih ja njega, ali neće on mene“. O tom duhu ja govorim. Pesnik je taj duh nasledio i negovao i otuda humora kod njega koji raduje decu. Kad Ršumović kaže: „Ja dolazim iz detinjstva, tamo je moj zavičaj“, on zapravo nudi ključ za razumevanje i tumačenje svoje poezije. I ja sam taj ključ iskoristio za svoju kritiku.

Kritika kao moja poezija

Šta je monografija „Umetnost Ljubivoja Ršumovića“ za Vas?

Ona jeste moja poezija i istina kao pesnika, naučnika i profesora koji je ovde generacije studenata učio kako da kroz književnost vaspitavaju decu u vrtiću, kako da budu bolji ljudi i kako da razumeju život i da sami budu bolji ljudi. „Svet koji se može objasniti deci jedini je nesumnjiv i svet; ostalo je uzaludni metafizički vapaj, teskoba i muka duha“, kaže pesnik M. Danojlić. I na fakultetu sam tako učio studente: da misle i preko književnosti shvate život i bogatije žive. Posle one poruke ekonomiste, s razlogom, ponavljam veliku misao iz biblijskih Solomonovih priča, koja svakoga treba da vodi i kroz budući rad sa decom i život celi. Solomon kaže:

„Uči dete putu kojim treba da ide,
I kada ostari neće odustati od njega“ (22, 6).

Ako ne verujete meni, verujte Svetoj knjizi. A učiti ćemo decu lako, ako se pomognemo poezijom Ršumovom. Poezijom koju deca pevaju, s ushitom, radosno, u igri, kao narod poseban, kao da izvan igre nema ničega. Kao kad zažmure što pomisle da nestaje svet u mraku i kao što pobešuju strah slušajući pesmu „Baba Roga“.

Pišući monografiju pozvali ste se na mnoge kritičare i naučnike da bi dokazali svoje sudove?

Svakako. I tako kažem i pokazujem što dobro znam, pozivajući se i na E. Hemingveja: „Ne postoji odaniji prijatelj od knjige“, bar to je vredelo i vredi u kulturi kojoj još pripadamo. Knjiga je sastavljena od reči. A reč beše od Boga, na početku stvaranja sveta i sama je Bog. Istina, deca se danas sve više okreću kompjuteru koji oblikuje njihovu inteligenciju, i to treba da imamo na umu. Vidite izašle su noaočare Provižn koje menjaju sliku sveta i ugrožavaju moć reči koja formira decu i ljude. Ali, taj veliki pisac romana Starac i more, u kome se čovek sam bori sa velikom ribom i beskrajnim morem, pogledajte i film, kazao je i ovo: „Što su pisci bolji, to manje govore o onome što su napisali“ i opominje me da se zaustavim u ovom tumačenju.

Zato se vraćamo na ovaj trenutak, na monografije kao kulturni artefakt i njenu prvu promociju kao kulturni čin, dok o njoj razgovaramo u martu, koji protiče u znaku mesecu srpskoga jezika. Šta za vas znači ta činjenica?

Osećam se zbog toga kao na oltaru radosti stvaranja i novih saznanja. Ršumović je pevao u slavu srpskog jezika i kad kaže: „I paščad laju na maternjem jeziku“, on, kao saradnik sunca, sve kaže. Svima koji ga čitaju i uče decu u ranom detinjstvu pomaže da razumeju značaj svoga posla i jezika kao žive reči. Ne kaže se uzalud, da podsetim na mudrost narodnu: Volovi se drže za rogove a čovek za reč. Jer čovek je reč. Reč je čovek. I nju ne mogu da zamene nikakve naočare. A deca na početku savladavaju maternji jezik ne znajući za pravila i pravopis. Moj trogodišnji unuk Dušan, dok sedamo za sto da ručamo, ovako mi kaže: „Deda, tu sam ja prvi počeo da sedim!“ E to je poezija dečja i za decu. To zna Ršumović. Dušan ne kaže poklopac već koklopac i tako izaziva opšti smeh u kući. Na tom smehu i igri jezikom Ršum zasniva svoju poeziju i poetiku. On voli decu onako kako ih svi vole i, otvarajući veliku temu vaspitanja, zato peva ovako:

Lako je prutu da se sokoli
Dok bije decu njega ne boli.

Ršumovićeva pesnička doktrina

I kako je prošla prva promocija u svetlu radosti stvaranja i lepote saznanja o kojima govorimo?

Genije Nikola Tesla je, u nadahnuću, posle čitanja Fausta Geteovog, dela u kojem čovek prodaje dušu đavolu, dela koje je znao napamet, otkrio svoj motor naizmenične struje i rekao: „Ja ne mogu da ulazim u opisivanje svog uzbuđenja“. Ne mogu a da ne priznam da sam se tako osećao za vreme promocije knjige u Vršcu pred svojim studentima i kolegama, đacima i građanima. Setio sam se stiha Obrena Ristića: Ta divna svečanost / Trenutka / Sijam takva me radost obuzima. Podsetio me taj trenutak na uvodna predavanja studentima koja sam odrđao na više fakulteta i trenutak kada je promovisana moja monografija „Andrićev svet“ i priručnik „Književnost za decu“, napisan u saradnji sa koleginicom Ljiljanom Kelemen. Pesnik M. Danojlić, pišući raspravu Naivna pesmu, kaže: „Umetničku lepotu ne treba poučavati istini, moralnosti i plemenitosti, pošto se ona sama tim načelima i osećanjima duboko nadahnjuje“. U slavu monografije i promocije, u trenu, tada sam čuo kako Bojan Rambosek peva Ršumovićevu pesmu „Baba Roga“, koja je bila prvi susret sa pesnikom i možda nesvesni uvod u ovu monografiju.

I kako posle vaše analize na 300 stranica vidite našeg pesnika kao deo kulturnog i nacionalnog nasleđa?

On je pesnik koji slavi radosti stvaranja i lepotu saznanja. To otkrivaju knjiga ili škola, o kojoj je pevao, afirmišući učenje, radinost, drugarstvo, čovečnost i ljubav, na primer:

Au što je škola zgodna,
Leči lenjost i samoću,
K’o da mi je kuća rodna,
Šteta što ne radi noću!

To je jedno od magistralnih saznanja. Ali, na žalost, u našem društvu, škola gubi korak sa vremenom.

Autor: Slavica Đukić

******

Iz biografije Miloša Đorđevića

Dr Miloš Đorđević (1954) studije jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Prištini (1979). Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu (1984) i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1994). Tokom profesorske karijere održao više predavanja kao gostujući profesor na univerzitetima u Beču, Sofiji, Segedinu, Ljubljani i Temišvaru.

Dr Đorđević je objavio pesničke zbirke: Dodir leta (1977), Kako ste (1981), Probuđeni jezik (1987), Oslobođeni jezik (1988), Svedok (1991), Svetija (1991), Zlo (1994). Napisao je drame: Vrščani zovu (Varsetenii sheaa, na rumunskom) (2014) i Ukupacija (2017). Zapažen je i po ogledima i studijama.

Ovaj značajan i produktivan književni stvaralac, koji potiče sa Kosova i Metohije, ostvario je u mlađim danima i monografije: Delo Lazara Vučkovića (1989), Modeli srpskog romana (1996), Gojbuljska osnovna škola (sa B. Zarkovićem, 1997), Srpske škole u Vučitrnu 1828–1912. (sa Milovanom Bogavcem i Jasnom Parlić Božović, 1998), Delo Vuka Filipovića (2004), Retorika Radoja Domanovića (2008), Književne utopije Danila Nikolića (2010), Pjesnički krugovi Stevana Raičkovića (2012), Nova knjiga o Andriću (2016), Andrićev svet (2018) i Umetnost Ljubivoja Ršumovića (2023), Delo Radomira Ivanovića (2024).

Povodom sedam decenija života i pola veka stvaralaštva, štampan je zbornik „Duh i čin Miloša Đorđevića“, istoričara književnosti i pesnika rođenog u Slatini kod Vučitrna. Doktor Đorđević je autor tridesetak monografija i knjiga iz književnosti i srspke kulture.