Beli Andjeo iz Mileševe – The White Angel from Mileseve
Redakcija Bloga
(kompilacija tekstova)
* * *
. . .
„Gledanje Belog Andjela ravno je molitvi”- Sveti Vladika Nikolaj Velimirović.
Šest kilometara jugoistočno od Prijepolja, u trouglu između reke Mileševke, rečice Kosaćanke i podnožja krečnjačkog masiva Titerovac, nalazi se srednjovekovni manastir Mileševa – hram Svetog Spasa. Manastir je zadužbina srpskog kralja Vladislava Nemanjića, podignut između 1218. i 1219. godine.
Kroz istoriju, manastir je imao izuzetan značaj u kulturnoj i nacionalnoj istoriji Srba i srpskog naroda. Najznačajniji datum u istoriji manastira Mileševe je 1237. godina kada je kralj Vladislav preneo iz Trnova (Bugarska) telo svoga strica arhiepiskopa Save (Svetog Save) u manastir. Zbog svečeva tela i značaja koji je imao tokom srednjeg veka, u hijerarhiji manastira Srbije, manastir Mileševa zauzima drugo mesto, odmah posle Studenice, i u srpskim srednjovekovnim sačuvanim izvorima pominje se kao „veliki manastir“ i kao manastir Svetog Save.
Manastir Mileševa je jedan od najznačajnijih srpskih manastira poznat kao grobno mesto svetog Save i čuven po svojoj fresci „Beli Anđeo“, koja je strane putopisce XIX veka primorala na toliko divljenje, da joj,prema rečima jednog od njih, ni Đoto nije ravan.
Beli anđeo je deo kompozicije Mironosnice na Hristovom grobu iz crkve Vaznesenja Hristovog manastira Mileševa i spada u najpoznatije freske Srbije ali se ubraja i u velike domete evropskog slikarstva. Smatra se jednim od najlepših radova srpske i evropske umetnosti srednjeg veka.
Na slici je predstavljen anđeo obučen u beo hiton koji sedi na kamenu i mironosicama rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća, odnosno njegov prazan grob. Rađen je slobodnim, širokim potezima i odlikuje se monumentalnošću i visokom plastikom u modeliranju. Freska se nalazi na južnom zidu zapadnog traveja i nastala u 13. veku kao rad nepoznatih autora Grka, školovanih u Carigradu, Nikeji i Solunu.
U 16. veku je preko nje naslikana druga freska pa je Beli anđeo bio sakriven sve do 20. veka kada je ova crkva restaurirana i gornja slika uklonjena.
Prvi satelitski prenos video signala 1963. između Evrope i Severne Amerike sadržao je sliku Belog anđela iz Mileševe među prvim kadrovima koji su predstavljali pozdrav Evropljana prema Amerikancima. Nešto kasnije, isti signal je bio poslat u svemir prema mogućim vanzemaljskim oblicima života . Beli anđeo je odabran i za ovu priliku jer je postao širom sveta prepoznat kao simbol svekolikog mira. Prelepi anđeo odeven u beo hiton, raširenih krila, sedi na velikom kamenu i vanvremenskom smirenošću nebeskog bića i glasnika svevečne istine o Hristovom vaskrsenju pokazuje na prazan Hristov grob usplahirenim ženama koje su stigle da bi mirom prelile humku.
Vaskrsenje Hristovo je u hrišćanskom učenju preduslov za buduće vaskrsenje svih pravednika, pa su pogledi vernika uvek okretani slikama vere u spasenje. Mileševski slikar je na slici Belog anđela na Hristovom grobu ostvario toliki stepen lepote umetničkog dela da on u isto vreme pobuđuje divljenje, savršenstvo i istinsku nadu.
. . .
Pored toga u manastiru se nalazi i freska svetog Save za koju se smatra da je njegov najrealniji prikaz.
Manastir se danas nalazi pod zaštitom UNESKO-a kao deo svetske kulturne baštine.
Negde polovinom 90-ih zamolio sam svoju komšinicu i prijateljicu slikarku, rastauratora i ikonopisca Katicu Češljar da mi naslika fresku Belog Andjela u originalnoj veličini, dimenzija 1,80 x 1,40, jer sam želeo da se na slici vidi u potunosti Sveti arhangel Gavrilo, andjeo raširenih krila i sveti pokrov koji nos dušu isusa Hrista (na ovoj slici na postu se pokrov ne vidi).
G-dja Kaća je inače radila na restauraciji freski u manastiru Mileševo, i negde od tog vremena je manje slikala a više oslikavala freske i ikone, i to sa fantastičnom energijom, pedantnoščću i dušom. Ceo njen stan je bio hram naših najpoznatijih fresaka i ikona u prirodnoj veličini.
G-dja Kaća je sa puno ljubavi i entuzijazma naslikala Belog Andjela, tačku po tačku, sa bojama nalik onim iz srednjeg veka (jaje, minerali, itd) i sa sve oštećenjima koji postoje na originalu.
S ponosom mogu reći da imam u svom posedu izuzetnu sliku – fresku, vrlo blisku originalu po svim parametrima. Tu veličinu freske do sada nisam video, kao ni takav stepen autentičnosti, a posebno taj duh čistote i izvušenosti koji je g-dja Kaća svojim majstorstvom i ljubavlju unela u nju. Ko je bio kod nas kući, mogao se i sam uveriti u ovo što pišem.
Od tada, u našoj kući teče neprekidna molitva a da je mi do današnjeg dana nismo bili svesni
Freska je cudesna i stranci se sokiraju kada cuju da je iz Srbije. Nikoga ne ostavlja ravnodusnim. To ne mogu ni Leonardova ili Mikendjalova dela da ostvare.
Blago nama.
Samo je gledam …
… sve ostalo ti se negde samo kaze.
Samo kada bi nasi sugradjani imali vremena i strpljenja da je gledaju i cute, mnogo toga bi im se kazalo, mnogo toga pametnijeg i smisljenijeg od javnih servisa, otvorenih televizija i slicnih sprava i demagogija napravljenih da nam artificiliziraju zivot.
Freska je nastala u Srbiji ali od Grka ikonopisca. Kao kad bi Leonardo naslikao u Beogradu nesto, to ne bi bilo srpsko nego Leonardovo.
Druga je stvar sto je ova prelepa freska data Srbima, to su Bozije odluke i sreca za vas narod ako to prepoznajete.
Ja se naježim. Svaki put kada Beli anđeo iskrsne pred mojim pogledom, makar i na ekranu monitora.
Ali nikada neću zaboraviti taj „susret uživo“ u manastiru u dolini reke Mileševke. Nakon 17 kilometara puta kroz kanjon, čiju su stazu trasirali poslednji put vojnici JNA četrdesetih godina dvadesetog veka, puta koji se često prekida i zahteva silazak do reke i prelazak na drugu stranu, sa rancem na ledjima, zidovi kanjona se odjednom razmiču da puste svetlo unutra, zelen livada i obrise manastira u oči. Tu smo. Brzo ostavljamo težak teret i odmah ulazimo unutra. Gde, oči lutaju svodom i zidovima, dok konačno ne ugledaju, (ne)očekivano visoko na jednom zidu, Belog anđela; i u tom trenutku, sve ono što sam čula, čitala ili znala do tada o Anđelu – pada u vodu. Bivate preplavljeni samo vašim, duboko ličnim i jedinstvenim, utiskom pri takvom susretu. Koji se ne zaboravlja. Nikad.
@Zovko: poštovani gospodine/gospođice, primećujem u Vašem kratkom tekstu jednu vrstu zajedljivosti kojoj ne mislim da je tu mesto. Postoji nešto što se zove kolektivno nasleđe jednog naroda, i u šta ovo jedinstveno delo svakako spada; kod takvih dela, pitanje autorstva, iako istina važno, nije u prvom planu. Ono što jeste u prvom planu je da takvo delo taj narod, (Srbi, u ovom slučaju) kao što i Vi kažete, ume da prepozna, poštuje i čuva. Pročitajte „Kalenić“ od Vaska Pope i mislim da ćete razumeti ono što sam htela da kažem. Pozdravljam Vas.
ANA GARDENIJA RODJENA 02.08.1982.GODINE RODJENA U VOZU.MOJI RODITELJI SU POGINULI U VOZU.
ZAVRSILA ZA ISTRAZNU SUDINICU EVROPSKE UNIJE,POSLE DOBRODELNIH DELA UCINJENIH CELOM SVETU ZAPALJENA NA BORSKOM ODZAKU ZATOSTO NIJE VOLELA CRNU MAGIJU,LOPOVLUK,DROGU,SILOVANJE MALOLETNE DECE.BILA JE PROTIV PSOVKI,KLEVETE I UDAJE ILI ZENIDBE PRE VREMENA.