Opus Dei … #2
17. mart 2010. u Istorija | |6 komentara |
Prof. Dr Smilja Avramov
* * *
Nastavak prvog dela posta ....
Pojedini katolički pisci navode da prijem u članstvo ima ugovorni karakter i da se zasniva na punoj autonomiji volje. Postupak uključenja u članstvo ostvaruje se kroz 3 etape: prva «pripremna» otpočinje po odobrenju regionalnog predvodnika «Opus Dei», koji se naziva «superior». Kandidat se stavlja na probni rad. Druga etapa traje 5 godina, u njoj se kandidat uključuje u članstvo i preuzima obaveze u određeno vreme. Kroz obe faze vrši se stroga indoktrinacija, ili kako kaže Karmen Tapia «lomi se duša člana... Član postaje prost robot u rukama organizacije». Ukoliko kandidat, po oceni superiora, postigne zadovoljavajuće stanje «duha», podnosi malbu za konačan prijem u članstvo, što podrazumeva preuzimanje doživotne obaveze služenja organizaciji. U trećoj fazi («Fidelitas») član ulazi u uski krug numerarija.
Za regrutovanje članova izgrađen je veoma precizan postupak. Škole, studentski domovi, kulturni centri itd. koje finansira ili samo pomaže «Opus Dei», nejčešće su mesta gde se odabiru kandidati. U novije vreme, uključeni su i izbeglički logori.. Regrutuju se, po pravilu, mladi ljudi. Ustav ove organizacije zahteva da kandidat koji se doživotno angažuje ne bude mlađi od 23 godine. U praksi je stanje drugačije. Kako to navode bivše «numerarije», regrutuju se i maloletna deca u pubertetu, potpuno nesvesna i nespremna za ono na što se obavezuju. Čin prijema u članstvo praćen je verskim ritualom, ali i ritualom koji se susreće u nekim drugim tajnim svetovnim organizacijama. Npr. , član koji je poslednji primljen u članstvo nosi crvenu svetiljku, koju simbolično predaje novom članu. Kandidat zatim polaže zakletvu. Indoktrinacija se vrši postepeno, obazrivo. Pridobijanje kandidata vrši se pozivanjem u domove organizacije, koji su danas rašireni na svim kontinentima, kroz zajedničku molitvu, organizovanje raznih priredaba na euharističkim skupovima itd.
Zavisno od interese i uzrasta kandidata, organizuju se putovanja, izleti, učenje stranih jezika, a u novije vreme i kursevi za ovladavanje kompjuterima. Jednom rečju sve što može interesovati mlade ljude. Pristupanje u članstvo obavijeno je najstrožom konspirativnošću, o čemu se ne smeju obavestiti, čak ni roditelji.
Molitva počinje padanjem ničice, ljubljenjem poda, uz izgovaranje reči «Serviam», što znači služiću. Zajednička molitva, kako konstatuje Karmen Tapia, temelji se na «fantaziji i imaginaciji», a sve to, sasvim prirodno vodi u fanatizam. Međutim, po rečima Eskrive, meditacija, «duboko pobožno razmišljanje» uz pokajanje, samooptuživanje i povremeno nošenje «biča pokore» je put posvećenja. «Bič pokore» ili pokajnički pojas je lanac sa bodljikavim ispupčenjima sa unutrašnje strane. Samobičevanje kandidata po golom telu, bar jedanput nedeljno, vrši se uz reči : «Credo Sacra Regina».
Telesno obamiranje ili mortifikacija predstavlja svakodnevnu obavezu, dok se bičevanje izvodi samo jedanput nedeljno. Fundamentalistička orijentacija organizcaije «Opus Dei» najizraženija je u odnosu na obeveze članova. Standard «svetosti»po Eskrivi podrazumeva:
1) «svetu nepomirljivost»,
2) «svetu prinudu» i
3) «svetu drskost».
Esrkiva je zahtevao od članova da budu efikasni, ali diskretni.
U načelu članovi mogu «slobodno» napustiti udruženje u svakom času. U praksi to je bolan poces, često sa teškim posledicama. Strategija odvraćanja uključuje ucene, zastrašivanja, izazivanje osećaja krivice, što sve vodi do frustracija i psihičkog slamanja ličnosti.
«Opus Dei» je postavljen na strogoj hijerarhijskoj osnovi i gvozdenoj disciplini.
Sedište centralnog rukovodećeg tela nalazi se u Rimu i donedavno je bio pod kontrolom Kongregacije za veru. Regionalna tela nalaze se u pojedinim zemljama, a postoje i lokalni ili mesni saveti. Najviši organ «Opus Dei» je generalni predsednik ili prelat, u čijim je rukama skoncentrisana sva vlast. Iznad njega stoje Kongregacija i papa.
Generalni prelat ostvaruje svoju vlast preko generalnog saveta, u čiji sastav ulazi: generalni sekretar i njegov pomoćnik, generalni prokurator, 3 (tri) zamenika, prefekt za studije i generalni administrator kome su povereni poslovi iz oblasti finansija.
Generalni prokurator je zadužen za vezu sa Rimskom kurijom. Generalni prelat može da konsultuje Generalni savet, kada i koliko to smatra za potrebnim. Sednice saveta su tajne, a odluke generalnog prelata predstavljaju se kao «Božja volja», koja se saopštava preko Generalnog prelata i moraju se bespogovorno izvršavati.
Ženski ogranak organizacije ima analognu institucionalnu strukturu, a rukovođenje je u celosti u rukama sveštenika. Žene ne učestvuju ni u jednom izbornom postupku i imaju znatno manja prava nego muškarci. Generalni savet ima razgranatu mrežu pomoćnih tela i njegov mandar traje 8 godina. Na sličan način postavljena je institucionalna struktura na regionalnom planu. Postoje konačno lokalni saveti koji rukovode školama, studenskim domovima i bolnicama koje su pod patronatom organizacije. Svi centri obavezni su da se strogo pridržavaju direktiva Rima. Komunikacija između centra i regionalnih ureda obavlja se putem kurira, a ne poštom. Rimska kurija negira tajnost organizacije. Čak je i ministar unutrašnjih poslova Italije Oskar Luiđi Skalfaro izjavio, odnosno bio primoran da izjavi, kako Opus Dei «nije svrstana u tajne organizacije».
Međutim, u presudi federalnog suda Švajcarske u Lozani, povodom spora koji je ogranak «Opus Dei» vodio protiv lista «Tages Anzeiger», «Opus Dei» je definisan kao «tajno društvo koje deluje metodom prikrivenih akcija». Tačno je da su poznata imena centara organizacije, pa i sveštenika koji njima rukovode, ali imena članova i metode delovanja ostaju pod velom tajne.
«Opus Dei» je uz svestranu podršku pape Pia XII proširio područje delovanja, povećao broj članova i prodro u mnoge zemlje. Delovao je sistemom lobija i povezivanja sa uticajnim krugovima u zemlji, zavisno od situacije, angažovao je pojedine člaove. Prvi kontakti ostvarivani su, gotovo po pravilu, preko humanitarnih, kulturnih i uopšte neprofitnih organizacija. Njima je obično nuđena pomoć ili sudelovanje u nekom projektu. Uz centre osnovane su škole različitih profila, strudenski domovi, kulturne i zdravstvene ustanove. Kada su se pojavile kritike na račun političkog angažovanja «Opus Dei», Eskriva je, po već uobičajenoj praksi sve negirao. Izašao je sa tezom da u politici nije angažovan «Opus Dei» nego njeni članovi kao slobodni građani, što je u osnovi netačno.
Svoju prvu školu «Opus Dei» je osnovao 1951. u blizini grada Bilbao, što je oživelo ponovno sporenje sa jezuitskim redom. Naime, u Bilbau su jezuiti osnovali centar za visoko školstvo, davne 1886. Već naredne godine, tj. 1952. «Opus Dei» osnova u Pamploni «Navara», generalne studije, koje će uskoro prerasti u Univerzitet kvalifikovan u pontifikalnom godišnjaku kao Katolički univerzitet. Imao je nekoliko odelenja, od kojih su dva bila najvažnija: za žurnalistiku i za «biznis-menadžment». U prvoj fazi školovale su se ličnosti predodređene za posebne funkcije, za vezu sa finansijskim i poslovnim krugovima u svetu, ali je ubrzo progam proširen. «Navara» je postala prototip za Katoličke univerzitete širom sveta. Nekoliko članova «Opus Dei», bilo je zaduženo za obrazovanje princa Huana Karlosa, a istoričar Angel Lopez Amo bio je imenovan za mentora budućeg kralja Španije.
Na osnovu istraživanja koja su obavili ekonomisti članovi organizacije «Opus Dei», izveden je zaključak da tehnološka revolucija nalaže povlačenje sa scene stare konzervativne finansijske aristokratije i njenu zamenu dinamičnim «menadžerima»-tehnokratama. Na toj osnovi «Opus Dei» je formirao u Barseloni 1958. Institut za više poslovne studije; istovremeno, u istom gradu jezuiti su osnovali «Višu administrativnu školu za biznis-menadžment»
Mit o «Opus Dei» se širio i o Eskrivi kao novom «proroku i iscelitelju». Teoretičari koji su kritički posmatrali razvoj događaja razrešili su ovaj čvor. Po njima Eskriva nije originalan. Njegova fundamentalna postavka o «posvećenju» sekularnog profesionalizma , neprihvatanje pasivno «volje Gospodnje», već umesto toga trijumf kao «službu Gospodnju», tipično su protestantske kategorije. Otuda zaključak, da je Eskriva stvorio «prvu protestantsku sektu unutar katoličke crkve». Po drugima, Eskriva je preuzeo ideje Maksa Vebera, vezujući mistiku profesionalizma za tehnokrate.
. . .
Tekst je kompilacija pasusa iz knjige « OPUS DEI « - NOVI KRSTAŠKI POHOD VATIKANA autora profesora Dr Smilje Avramov
Tagovi: Hozemarija Eskriva de Balager, Opus Dei, rimokatolička crkva, Vatikan
6 komentara
» Blog Archive » Opus Dei … #1
17. mart 2010. u 16:28.
| Stalna veza
[...] u sledećem postu [...]
hook
17. mart 2010. u 22:35.
| Stalna veza
Svidja mi se ovo sa tehnokratama
Victor
18. mart 2010. u 11:21.
| Stalna veza
Dr Avramov je dala nepouzdan prikaz Opus Dei reda, baziran na jednom svedocenju. Sustina price je da je to veoma veliki pokret koji okuplja mahom vrlo puritanske i dobrostojece katolike. I ako se unutar njih desi neki eksces to je izuzetak a ne pravilo. Oni su svoju globalnu popularnost stekli pre svega angazovanim hriscanskim zivotom clanova a ne torturom istih. Nisam njihov simpatizer ali istine radi treba to reci jer sam sretao neke od clanova reda.
Ratko
18. mart 2010. u 12:04.
| Stalna veza
Verujem tvrdnjama u tekstu nase istoricarke. Bila je na kablovskoj emisija o njima. Predstavili su se kao fini i ljubazni dobrotvori koji pomazu i prosvecuju, da su otvoreni i ljubazni. Sve bi to bilo ok dok na kraju nisu imali razgovor sa jednom mladom zenom, njihovom clanicom, koja je sva bila mirna, cool i pomalo onako verski automatizovana. Shock je nastupio kada je ona pokazala rane i modrice na sebi i sprave kojima sama sebi radi. Bila je ushicena sto sama sebe muci i tako pokazuje svoju veru. To je strasno kada ti toliko isperu mozak da povredjujes sopstveno telo koje je Bozija kreacija. Fanatizam cisti a takvi su spremni sve da urade kada im njihov vodja to naredi, kao sto to rade mnoge fundamentalisticke grupe.
Zlatko Šćepanović
18. mart 2010. u 19:43.
| Stalna veza
@ hook
Zamisli nešto slično u pravoslavlju? Na primer, Svetosavski tehnokrata. Stvarno ne ide. Ne treba mešati veru i posao.
Uzgred, imao sam skoro priliku da upoznam par zanimljivih ljudi iz Slovenije, koji su protestantski evandjelisti i poslovni ljudi. Jedan od njih je i napisao knjigu koja govori o tome kako je zaradjivati novac bogougodno, i kako sa verom u Boga treba zgrtati novac. I bilo je tu mnoštvo citata iz Biblije koji bi trebalo da opravdaju stremljenje ka bogatstvu. I kako bogatstvo nije greh i slično.
Tu smo se negde složili da bogatstvo samo po sebi nije greh, ali da put do njega ili njegov uticaj na čoveka mogu da budu veoma štetni, da se čovek pokondiri i slično. Mada se u startu nismo složili oko toga šta je najveće iskušenje za čoveka, i to je razlog duboke podele izmedju protestantizma i pravoslavlja. Oni su tvrdili da je najveća slabost ljudi želja za novcem, a ja da je padanje u strast (pa bilo to i za novac). I stvarno, kod protestanata je pitanje novca vrlo bitno.
Momci su bili sasvim u redu, jer su novac koristili u humanitarne svrhe i misionarski rad, ne za neko posebno lično bogaćenje ali je meni bilo malo strana ta fokusiranost i strasna orijentisanost ka novcu. Nije novac svrha života.
Louis
23. maj 2010. u 17:15.
| Stalna veza
Ništa novo niti neobično. Karakteristika humanog stanja svesti je da izmišlja nove grupe, ideologije, metode a opet sve na jedan strai način. Spoljkašne razlike postoje ali je suština iznutra istovetna.
Uvek i svugde se radja ponešto novo, razvija se i onda kada dosegne neki svoj maksimum raspada se. Da li se iz toga nešto dobija? Odgovor je, da. Dobijaju se nova iskustva posle kojih Duša (ono štzo jesmo) zna da tako nešto ne treba više činiti. Ovo je svet u kojem učimo na vlastitim iskustvima.
U ovom svetu je uvek vrilo, sada vri i nastaviće tako do kraja postojanja istog.
Pitao bih samo da li imate ideju zašto je tako i može li bez toga?