Vedžvudov pribor za čaj – Milorad Pavić

Đorđe Popović

 

Vedžvudov pribor za čaj – Wedgwood tea set*

Priča Milorada Pavića o studentskim danima, alegorija na svet Evrope i Balkana, i jedan Vedžvudov pribor za čaj

.

Salambo Alfons Muha Salammbo Alphonse Mucha 174x300 Vedžvudov pribor za čaj    Milorad PavićČitajući ovaj tekst misli su mi vrludale po prvim fakultetskim danima. Brojna nova lica, različite navike i pravila čekale su me iza ćoška, svakodnevno. Brucoš suočen sa velikim gradom, brojnim studentima i opakim ispitima koji su počinjali u amfiteatru, a završavali na oglasnoj tabli. A između? Između toga je bio nedefinisani cilj koji je lebdeo negde gore, visoko. Imao sam osećaj da ću dosegnuvši ga, sagoreti kao meteor.

A, danas posle toliko godina, voleo bih da sam upotrebio „sačmaru“, a ne „snajper“. Možda bih nešto i pogodio.

.

Na prestoničkom matematičkom fakultetu upoznao nas je moj mladji brat, koji je studirao filologiju i vojnu veštinu. Pošto je tražila kolegu s kojim bi spremala „Matematiku I“, počeli smo da učimo zajedno, a kako nije bila iz provincije kao ja, učili smo u velikoj kući njenih roditelja. Svakoga jutra prilčno rano prolazio sam pored sjajnog automobila marke Layland-Buffalo, koji je pripadao njoj. Pred vratima sam se saginjao i tražio kamen, stavljao ga u džep, zvonio i peo se na sprat.

Knjige, sveske i instrumente nisam nosio; sve je stajalo kod nje i bilo uvek spremno za rad. Učili smo od sedam do devet, zatim bi nam bio donet doručak, a potom bismo nastavili do deset, a od deset do jedanaest obnavljali smo uglavnom već predjeno gradivo. Sve to vreme ja sam u ruci držao kamen, koji bi, za slučaj da zadremam, ispadao na pod i budio me pre no što se ma šta primeti. Posle jedanaest ona je učila i dalje, ali ja sa učenjem nisam nastavljao posle pomenutog časa. Tako je ispit iz matematike spreman svakog dana sem nedelje, kada je opet ona učila sama. Rezultati su bili takvi, da je veoma brzo zapazila kako ja ne uspevam da je pratim i da moje znanje sve više i više zaostaje za njenim. Pomišljala je da su moji odlasci i uslovljeni željom da se malo i sam spremam iz lekcija koje sam propustio, ali ništa nije pominjala. – Neka svako kao glista jede svoj put pred sobom – pomišljala je, svesna da učeći drugog sebe ne uči.

Kada je došao septembarski rok, dogovorili smo se da se ujutru na dan polaganja nadjemo i da zajedno odemo na ispit. Onako uzbudjena nije stigla da se naročito iznenadi što se toga dana nisam pojavio i što me nije bilo ni na polaganju. Tek pošto je položila ispit, stigla je da se upita šta se dogodilo sa mnom. Ali mene nije bilo sve do zime. – Što bi, uostalom svaka buba med brala? – zaključila je ona, ali je ipak ponekad postavljala samoj sebi pitanje: – Šta li on to u stvari radi? Sigurno je jedan od onih nosača osmeha, koji svoju robu kupuje na Istoku, a prodaje na Zapadu, ili obratno…

Muha devojka 42 Vedžvudov pribor za čaj    Milorad PavićU vreme kada je trebalo spremati „Matematiku II“ srela me je iznenada jednoga jutra zapazivši sa interesovanjem nove zakrpe na mojim laktovima i novoizraslu kosu, koju nije videla ranije. Sve se ponovilo kao prvi put. Svakoga jutra dolazio sam u odredjeno vreme, a ona je silazila kroz zelen i slojevit vazduh, kao kroz vodu punu hladnih i toplih struja, otvarala mi vrata, sanjiva, ali sa onim svojim pogledom kojim se razbijaju ogledala. Posmatrala je jedan trenutak kako bradu cedim u kapu i kako svlačim rukavice. Sastavivši srednji prst i palac, odlučnim pokretom posuvraćivao sam ih jednovremeno na naličje skidajući ih tako istim zamahom obe s ruku. Kada je to bilo gotovo, ona je bez odlaganja prelazila na rad. Bila je rešena da punom snagom uči, što se dogadjalo svakodnevno. Sa naumornom voljom i sistematičnošću ulazila je u sve pojedinosti predmeta bez obzira da li je to bilo izjutra dok smo još sveži počinjali rad, posle doručka, ili pred kraj, kada je radila nešto sporije, ali ne preskačući niti jednu sitnicu. I dalje sam odlazio u jedanaest časova i ona je opet ubrzo opazila da ne uspevam da održim pažnju, da moji pogledi ostare za sat i da zaostajem. Posmatrala je moje noge od kojih je jedna uvek bila spremna da korakne, dok je druga bila potpuno mirna. A onda su menjale uloge.

Kada je došao januarski ispitni rok, imala je utisak da neću biti u stanju da položim ispit, ali je ćutala osećajući se pomalo i sama krivcem. – Uostalom – zaključila je – treba li da ga poljubim u lakat da bi naučio? Ako hleb seče na glavi, to je njegova stvar…

Kada ni toga puta nisam izašao na ispit ona se ipak začudila i posle polaganja potražila spisak kandidata da proveri nisam li možda predvidjen za popodne, ili za neki drugi dan. Na njeno veliko iznenadjenje, mojeg imena uopšte nije bilo u spisku za taj, ni za bilo koji drugi dan tog ispitnog roka. Bilo je očigledno: ja ispit u tom roku nisam ni prijavljivao.

Kada smo se u maju ponovo videli, ona je spremala „Prenapregnuti beton“ i kada je na pitanje da li spremam zaostale ispite dobila odgovor da i ja spremam „Prenapregnuti beton“, nastavili smo s ucenjem zajedno i po starom, kao da se ništa nije dogodilo. Celo proleće proveli smo u učenju, a kada je prispeo junski rok, ona je shvatila već unapred da se ja ni ovoga puta na ispitu neću pojaviti i da se nećemo videti do jeseni. Posmatrala me je zamišljeno lepim očima svog širokog lica izmedju kojih je bilo mesta za cela jedna usta. I stvarno, sve se ponovilo još jednom. Ona je polagala i položila „Prenapregnuti beton“, a ja uopšte nisam izlazio na ispit.

Vrativši se kući zadovoljna postignutim uspehom, ali u potpunoj nedoumici što se tiče mojeg položaja, zapazila je da sam u žurbi prethodnog dana kod nje zaboravio svoje sveske i medju njima je našla i moj indeks. Otvorila ga je bez razmišljanja i sa zaprepašæenjem ustanovila da uopšte ne studiram matematiku, da nisam čak ni upisan na Matematički fakultet, nego na jedan drugi, gde redovno dajem ispite. Setila se beskrajnih časova zajedničkog učenja, koji su za mene morali biti uzaludan napor bez svrhe, čisto gubljenje vremena i postavila neumitno pitanje: zbog čega? Zbog čega sam toliko vremena provodio s njom učeći predmete koji nemaju nikakve veze sa mojim interesovanjima i ispitima koje treba da polažem? Razmišljala je i došla do jednog jedinog zaključka: uvek treba uzeti u obzir i ono što je potpuno prećutano; sve je bilo ne zbog ispita, nego zbog nje. Ko bi rekao, pomislila je, da ću biti toliko stidljiv da godinama neću biti u stanju da joj otkrijem svoju naklonost. Odmah je otišla u iznajmljenu sobu gde sam stanovao s nekoliko vršnjaka iz Azije i Afrike, začudila se oskudnosti koju je videla i dobila informaciju da sam otputovao kući. Pošto su joj dali i adresu jednog malog mesta blizu Soluna, sela je bez razmišljanja u svoj Buffalo i pošla ka egejskoj obali da me traži, rešena da se ponaša kao da ništa neobično nije otkrila. Tako je i bilo.

Crkva Vizantijsko plavo Vedžvudov pribor za čaj    Milorad PavićStigla je u sumrak i našla na obali označenu joj kuću otvorenu širom, s velikim belim bikom vezanim za klin, na koji je bio nabijen svež hleb. Unutra je opazila postelju, na zidu ikonu, ispod ikone jednu crvenu kićanku, probušen kamen vezan o uzicu, čigru, ogledalo i jabuku. Na postelji ležala je mlada naga osoba duge kose, opaljena suncem, leðima okrenuta prozoru i oslonjena na jedan lakat. Duboki oluk što se spuštao duž leða i završavao izmeðu bedara blago povijen, nestajao je ispod grubog vojničkog ćebeta. Imala je utisak da će se devojka svakog trenutka okrenuti i da će onda moći da vidi i njene dojke, duboke, snažne i sjajne na toploj večeri. Kada se to stvarno dogodilo, videla je da u krevetu uopšte nije ležala žena. Oslonjen na jednu ruku žvakao sam brkove pune meda, koji mi je poslužio umesto večere. Kada je bila opažena i uvedena u kuću, još uvek nije mogla da se otme onom prvom utisku da je u mom krevetu zatekla žensku osobu. Ali, toga utiska, kao i umora od duge vožnje, ubrzo je nestalo. Iz tanjira, koji je na dnu imao ogledalo, dobila je dvostruku večeru: za sebe i za svoju dušu u slici: pasulj, orah i ribu, a pre obeda malu srebrnu paru, koju je kao i ja držala pod jezikom dok smo jeli. Tako smo jednom večerom bili nahranjeni sve četvoro: nas dvoje i naše dve duše u ogledalima. Posle večere prišla je ikoni i upitala me šta ona predstavlja.

- Televizor – rekao sam joj. Drugim rečima, to je prozor u jedan svet koji se služi matematikom različitom od tvoje.

- Kako to? – upitala je

- Vrlo jednostavno – odgovorio sam. – Mašine, letilice i vozila sastavljeni na osnovu tvojih kvantitativnih, matematičkih procena oslanjaju se na tri elementa, koji su potpuno lišeni kvantitativnosti. To su: jednina, tačka i sadašnji trenutak. Samo zbir jednina čini količinu; sama jednina lišena je svake količinske samerljivosti. Što se tačke tiče, pošto nema nijednu dimenziju, ni širinu, ni visinu, ni dubinu, ona nije podložna ni merenju ni računanju. Najmanji sastojci vremena pak, uvek imaju jedan zajednički imenitelj; to je trenutak sadašnjosti, a on je takoðe lišen kvantiteta i nesamerljiv. Tako osnovni elementi tvoje kvantitativne nauke predstavljaju nešto čijoj je samoj prirodi tuð svaki kvantitativni prilaz. Kako da onda verujemo takvoj nauci? Zašto mašine načinjene po meri tih kvantitativnih zabluda imaju tako kratak vek, kraći od ljudskog tri, četiri ili više puta? Pogledaj, i ja imam beloga „bufala“ kao i ti. Samo, on je drugačije načinjen od tvog, programiranog u Layland-u. – Proveri ga i videćeš da je u ponečem bolji od tvog.

- Je li pitom? – upitala je s osmehom.

- Kako da ne – odgovorio sam. Pokušaj slobodno.

Pred vratima pomilovala je velikog belog bika i polako mu se popela na sapi. Kada sam ga i sam pojahao okrenuvši leða rogovima i gledajući je u lice, poterao sam ga duž mora, tako da je s dve noge gazio vodu, a s dve zemlju. U prvi mah bila je začuðena kada sam počeo da je svlačim. Komad po komad njene odeće padao je u vodu, a zatim je i ona počela mene da raskopčava. U jednom trenutku prestala je da jaše bika i počela je da jaše na meni osećajući kako sam u njoj sve teži i teži. Bik pod nama činio je sve što bismo inače morali sami činiti i ona više nije uspevala da razlikuje ko joj pričinjava zadovoljstvo, bik ili ja. Sedeći na tom dvostrukom ljubavniku, videla je kroz noć kako smo prošli pored šume belih čempresa, pored ljudi koji su na obali sakupljali rosu i probušeno kamenje, pored ljudi koji su svojim senkama ložili vatre i spaljivali ih, pored dve žene krvotočive svetlošću, pored bašte dva časa duge, gde su u prvom času pevale ptice, a u drugom padalo veče, u prvom času cvetalo voće, a u drugom iza vetrova vejao sneg. Onda je osetila da je sva težina iz mene prešla u nju i da obodeni bik naglo skreće i odnosi je u more predajući nas najzad talasima koji će nas razdvojiti…

*

Muha krunisanje Dusanovo 1 Vedžvudov pribor za čaj    Milorad PavićPa ipak o svom otkriću nije mi rekla ni reči. U jesen, ona je spremala diplomski i kada sam joj ponudio da zajedno učimo, nije se nimalo iznenadila. Kao i ranije, učili smo svaki dan od sedam do doručka i zatim do pola jedanaest, samo što više nije nastojala da i ja savladam predmet, a ja sam ostajao i posle pola jedanaest pola časa koji su nas odvajali od knjiga. Kada je u septembarskom roku dala diplomski, nije se nimalo iznenadila što na ispit nisam i ja izašao zajedno sa njom.
Iznenadila se kada me posle toga više nije videla. Ni tog, ni sledećih dana, ni sledećih nedelja, ni sledećih ispitnih rokova. Više nikad. Začuðena, zaključila je da njene procene mojih osećanja za nju, očigledno, nisu bile tačne. Zbunjena što ne može da odgonetne u čemu je stvar, sedela je jedno pre podne u sobi u kojoj smo godinama zajedno učili i tada joj je pogled slučajno pao na „Vedžvudov“ pribor za čaj, koji je još od doručka stajao na stolu. Tada je shvatila. Mesecima iz dana u dan s ogromnim naporima i beskrajnim gubljenjem vremena i snage radio sam s njom samo da bih svakog jutra dobio topao doručak, jedini obrok koji sam mogao sebi priuštiti tokom tih godina. Shvativši to, upitala se još nešto. Je li mogućno da sam je u stvari mrzeo.

.

Na kraju, ostaje još jedna obaveza: da se, kako je u početku obećano, junacima ove povesti podele imena. Ako se čitalac već sam nije setio, evo i te odgonetke. Moje ime je Balkan. Njeno – Evropa.

. . .

Wedgwood Ltd, England’s finest china company, has been synonymous with beauty, craftsmanship and innovation for almost 250 years.

.

11 Responses to "Vedžvudov pribor za čaj – Milorad Pavić"

  1. Zlatko Šćepanović  6. septembar 2011. at 23:23

    Majstorsko (o)delo Velikog majstora :-)

  2. Djordje Popovic  7. septembar 2011. at 07:18

    Nema se šta ni dodati ni oduzeti.
    Taman :)

  3. Vojsije  7. septembar 2011. at 10:26

    Ja bih ipak oduzeo poslednje dve recenice jer se ni po cemu ne uklapaju u predhodnu pricu.Ali je vajni intelektualac hteo da `ubije jednim metkom dva zeca` i da dokaze da ume pisati i da ima razvijenu politicku svest . Nije li taj odvratni balkan (ciji je i sam autr) mogao dolaziti da se divi crtezu na istom cajniku ? Mogla bi se napisati i kontra prica o dzeparosu u savrseno skrojenom odelu (evropa) koji vodi na rucak manje bogatog prijatelja ( balkan) te nu ukrade novcanik i njime plati sve sto su pojeli. Ali takvom pricom se ne postaje cenjen intelektualac kom su sva vrata otvorena .

  4. Gordana  8. septembar 2011. at 09:09

    Vojsije,

    priča je objavljena 1973.
    U Hazarskom rečniku, pisanom od 1946. pa skoro do objavljivanja, između ostalog piše i o narodu (Hazari) koji, prihvatajući tuđe uticaje gubi sopstveni identitet.
    U romanu Predeo slikan čajem između ostalog piše da se totalna moć postiže kupovinom belih pčela (nerođenog potomstva), odnosno (i) nerođenih duša.

  5. Vojsije  8. septembar 2011. at 09:29

    Odnos evropa-balkan traje i pre 1973 godine. Znao sam da je prica mnogo starija ali nisam znao tacnu godinu. Zadrzacu sebi pravo da budem u krivu i da ne cenim delo gospodina Pavica . Suvise sam staromodan i za mene je prica osnov svega a on se vise bavio inzenjeringom nego dusom price . Sto bi rekao jedan Pavicev kolega : ne volim kad profesori pisu knjige , suvise je tu opsenarstva …

  6. Boško  8. septembar 2011. at 09:52

    1973? Ili je pisac bio vidovit ili je i tada video onu trajnu crtu karaktera dve civilizacije, studiranje Evrope i Belog bika Balkana. Zapravo, ovo je vrlo potresna prica za nas, dokaz da se nismo promenili i da smo na ledjima belog bika, gladni.

  7. Gordana  8. septembar 2011. at 10:32

    I sam Pavić je govorio da je do objavljivanja Hazarskog rečnika bio najnečitaniji pisac.
    Nije za staromodne niti za moderne, samo za postmoderne :)

  8. Vojsije  8. septembar 2011. at 11:20

    @Gordana
    Slazem se . Biti moderan je nekad bio ideal zaostalih , dok nisu dosli jos moderniji od modernih…
    Kamo dalje , rodjace ?

  9. Gordana  8. septembar 2011. at 12:34

    Ovo je došlo posle:
    http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj02/kp15.html

    Slobodni smo da biramo. Ne moramo biti isključivi :)

  10. Naranca  26. maj 2013. at 13:43

    Meni se cini da sam gledao ovu dramu na televiziji?Glavni glumac je bio pok Dalilo Lazovic.Nigde da nadjem video.Nema nista ni na You tube-u.Citao sam u Heavy metal-u (Americaki strip casopis) istu pricu.Izvanredna.To bi bio odlican film da se ponovo snimi!!!

  11. Pingback: Fin porcelanski set za čaj Imperial Porcelain Manufactory St Petersburg - Bašta Balkana | Bašta Balkana

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: