Gavril Stefanović Venclović
TURSKA LUNA
.
ožeže vatrom i božije sveće,
hrišćanske crkve zapusti mnoge.
Pravedni se gnjev božji
na nas prosu
i zlo nam dođe na našu glavu,
te popusti ljude, naše zlobnike
na nas, da nas gaze i satiru,
i jezičaska Luna sa svoji rogovi
izbode nas kroz to,
zašto nismo pravo kteli činiti
drug drugu,
i polako pak polako svoj zakon,
nedelje, velike godove,
svečane dne i post,
za pleći staljati;
jedan drugom sve uz nos hoditi,
siromaš ne paziti,
starijega i sveštenike
ne počitovati,
za crkve ne hatati,
ocu i materi dosađivati,
Boga se slabo sećati,
po svojoj volji hoditi,
te Bog i pusti svoj bič na nas.
Presveta devo, jako vide Joan
Lunu pod nogama tvojima,
da uzrit i rog hristjanski,
na pokrov tvoj upovajušti,
popranu Lunu nogama tvojima!
. . .
Izvod iz srednjovekovne knjige „Crni bivo u srcu“ autora Gavrila Stefanovića Venclovića