Sanda Gvozdenović
TAJNA KAPIJA
Zaškripela je svojim tajnovitim krikom. Iznad nje kikotao se veliki krvavi mesec. Trebalo je proći. Prepustiti se daleko u nepoznati svet.
Vrane, stari vesnici smrti, stražarili su na najvišim stubovima. Graktali. Njihov glas uspevao je da jezivo probudi grobljansku tišinu. Trebalo je proći. Hladan povetarac tukao je njegove bele obraze. Osetio je da nema izbora. Zakoračio je i našao se u svojim najgorim patnjama. Mesto, zlo, nešto što će ga večno okruživati.
Sumrak. Zimsko jutro uobličilo je i poslednje snežne pahulje. Bilo je hladno. Kapi njegovog znoja pretvarali su se u inje. Ruke su mu podrhtavale. Zagledao se u jato vrana.
Polako, prilazio je kapiji, koja se poluotvorena, lagano klatila na vetru, škripeći i praveći mističnu muziku, znanu samo stanovnicima groblja.
Posmatrao je liniju. Liniju između života i smrti. Okrenuo se. Nazad nije bilo ničeg što bi ga za-ustavilo da ne ode, a napred, napred je bio samo mrak, tišina… Samo ta tišina. Mogao je da čuje otkucaje srca, njegovo glasno udisanje oporog vazduha, grčenje svakog mišića na telu. Trebalo je proći.
. . .
Priča „Tajna kapija“ je iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.