Postoji mnogo pisanih dela koja se promovišu kao duhovne knjige ali je malo koja korisna
Čitanje i duhovne knjige pravoslavne vere
KNjIGE
• ʺNeophodno je da imate hrišćanske knjige ‐ rekao je sveti Epifanije Kiparski ‐ samo te knjige odvraćaju od greha i podstiču na dobrodeteljiʺ.
Svete knjige treba pažljivo čuvati, odajući poštovanje Duhu Svetome Koji u njima živi. Kod staraca poznatih po svojoj naročitoj pobožnosti i duhovnom napretku, Novi Zavet je stajao pokraj svetih ikona.
ČITANjE
• Duhovne knjige treba čitati pomalo, da se um ne bi prezasitio. Sa umom se događa isto što i sa želucem, koji, kada se prezasiti, odvraća se i od najbolje hrane.
• Kao primer za to koliko pokvareno duševno oko štetno deluje na naše spasenje, navešćemo sledeće, što smo na opitu videli: neki su se načitali romana, po njima su udesili svoj um i srce; kasnije, poraženi bilo kakvim neugodnim preokretom u životu, ili po sopstvenom unutrašnjem probuđenom nagovoru, ili čak na pod sticaj milosti Božije, ti ljudi su poželeli da vode blagočestiv život. Tada se pokazala sva pogibeljnost raspoloženja koje su stekli prethodnim čitanjem. Naviknutost na naslađivanje sladostrašćem, stalno ih je odvlačila od pokajnih osećanja i vodila u nasladu sladostrašćem, toliko omraženu pred Bogom, koja čovekovu dušu čini nepristupačnom za Duha Svetog, a lako pristupačnim obitavalištem za satanu.
Naročito jasno to se primećuje kod ženskog pola. One žene koje su čitale mnogo romana, a potom su se posvetile pobožnom životu, ili čak podvižništvu, uglavnom hoće da njihov novi život takođe bude roman; one hoće da po raspoloženju svoje duše budu ‐ ljubavnice! Hoće, jer ih njihova volja, povređena nepravilnom upotrebom, nasilno vuče ka usvojenom sladostrašću, dok um, oslabljen, pomračen, razvraćen, porobljen mislima stečenim kroz čitanje, nema ni snage ni sposobnosti da rukovodi voljom i da je uzdržava od nepravilnog stremljenja.
Oni koji su se nasitili čitanjem romana veoma su skloni samoobmani i demonskoj prelesti, jer su stekli ukus za naslađivanje sladostrašćem, koje može da deluje ne samo na grub način, nego i na najfiniji, neprimetan za čoveka koji još nije sa sebe zbacio jaram strasti.
Jedan monah je tokom svog svetskog života, ne znajući koliko je zdravog rasuđivanja i opreznosti potrebno prilikom podvrgavanja duše utiscima koji ostaju da žive u njoj, iz puste radoznalosti pročitao neka dela sastavlje na protiv hrišćanske vere. Kada je stupio u manastir i kada je uzeo na sebe razumni monaški podvig, prihvaćeni utisci počeli su da pokazuju svoje prisustvo u duši kroz pomisli sumnje, nedoumice i hule, dokazujući time da je duševno oko zaprljano opštenjem sa mislima iz oblasti satanine.
. . .
Odlomak iz knjige: Sveti Ignjatije Brjančaninov, „ENCIKLOPEDIJA pravoslavnog duhovnog života“, prvo izdanje Beograd 2005, preveo i priredio Mladen Stanković. Više o knjizi pogledajte na: www.predanje.com