Zapadni model poslovanja i američki menadžment i liderstvo u praksi

 

 

Šta to čini zapadni američki menadžement uspešnim – Amerika i liderstvo

Liderstvo i organizacija u globalnim kompanijama na primeru američkog menadžmenta od koga je sve poteklo

 

Zapadni model poslovanja i američki menadžment i liderstvo u praksi Američki oraoPriča o menadžmentu je zapravo priča o narodima i njihovim stavovima i navikama, kao i o duhu jednog vremena. Zapravo, to je priča o civilizaciji i silama koje danas vladaju u ekonomiji i društvu. Jer, menadžment kao disciplina i veština upravljanja ljudima i organizacijama, odslikava suštinu neke organizacije i njenih lidera, nekog društva i zajednice. Zato sam rešio da ispričam priču o američkom menadžmentu, kao mentalnoj matrici koja pokreće tu veliku ekonomiju i naciju koja danas slovi kao uspešna i moćna ekonomija.

Svakako da je pretenciozno generalizovati stvari, pa reći da postoji američki menadžment koji je takav i takav. Ne, ne postoji jedinstven menadžment ili liderstvo u Americi i američkim firmama. Svaka je firma priča za sebe, i od Njujorka do Aljaske imate neverovatan niz različitih stilova upravljanja i menadžmenta u svakoj pojedinačnoj firmi. Ipak, neka opšta pravila i karakteristike postoje, otuda i naziv američki menadžment, kao što imamo i kineski, japanski, evropski, anglosaksonski, i u zadnje vreme i indijski menadžment. Imamo i balkanski menadžment ali o svima njima nećemo danas pisati, fokusiraćemo se samo na američki menadžment i par teza o njemu.

Dakle, koje su to osnovne karakteristike američkog menadžmenta?

Američki menadžment osnovne pretpostavke

Da bi shvatili američki menadžment pre svega treba razumeti američki duh i amerikance. Oni su ljudi demokratije i slobodne konkurencije, takmičarski raspoloženi, pragmatični i u biti sirovi, jer da se razumemo, nije mnogo vremena prošlo od vremena Divljeg Zapada i vladavine kauboja.

S druge strane, SAD su ogromna zemlja, i osvajanje tih velikih prostora i tog Divljeg Zapada u njihovoj je društvenoj matrici stvorio mit o usamljenom jahaču, kopaču zlata koji sam luta planinama i prerijama i pronalazi zlatnu žicu. To je njihov prvi poslovni mit o nezavisnosti i ličnom postignuću sposobnog lidera. Drugi poslovni mit je pobeda nad indijancima, odnosno pobeda nad konkurencijom.

Treća bitna stvar, Amerika je mlada država i bez utemeljene društvene tradicije, i sva socijalna i etno tradicija im je bazirana na novovekovnim mitovima i kratkoj istoriji koju su stvarali. Nemaju dugo istorijsko pamćenje, epske pesme i vekovne manire ponašanja. Stoga su prijemčljivi za razne nove mitove i manire, za nove promene pod uticajem medija i industrije zabave, te su stoga fleksibilni i u primeni novih modela rada i poslovanja.

Četvrta stvar, Amerikanci su bogati kapitalom, infrastrukturom i znanjem svih vrsta koje sami stvaraju ali i uvoze. Zato je u Americi, uz veliko i otvoreno tržište, lako probiti se dobrom idejom, jer ona može da nadje odmah sredstva finansiranja, svu potrebnu infrastrukturu i spremno tržište.

Peta i jako važna stvar, SAD imaju jaku i snažnu vojsku sa imperijalnim težnjama, vojsku koja vojne operacije sprovodi svuda po svetu. Logistika i probleme rukovodjenja ljudima i procesima koje rešavaju u vojnim operacijama Amerikanci vrlo brzo prebacuju u domen rada velikih korporacija i globalnih kompanija. Sistem kvaliteta je nastao u američkoj vojsci, na primer.

Šesta pretpostavka, SAD drže svetske finansijske tokove i upravljaju svetom na makroekonomskom nivou kroz gigantske banke i fondove koji kreiraju globalno finansijsko tržište i razvoj zemalja u razvoju. To isto i rade sa svojim tržištem, kombinujući razne strateške stvari: uvoz, izvoz, tehnologije, finansiranje, cenu nekretnina, primenu inovacija, itd.

Sedmo, SAD kontrolišu većinu svetskih sirovina, zbog čega su im svi materijalni i sirovinski resursi dotupni, pa nemaju problem menadžmenta u ograničenim okolnostima. Sve mogu da pokušaju i sve mogu da ostvare što je zamislivo i izvodljivo.

I osmo, oni sami su veliko tržište koje diktira svetske procese, pa i aktuelne procese i modele menadžmenta.

Američki menadžment kroz istoriju

Na tlu Amerike su potekle neke od najuspešniih kompanija u istoriji koje su izvele mnoge revolucije u poslovanju širom sveta. Ford, Coca Cola, GE, ITT, samo su neka od poznatih imena američke ekonomije.

I pored njih, američki menadžment nije bio uvek tako uspešan i prefinjen, sa visokim perfomansama, kao što je to na primer japanski. Ipak, amerikanci brzo uče, a posebno su to demonstrirali u zadnjih 50 godina kada su počeli ubrzano da se menjaju i da svoju pomalo razbarušenu korporativnu kulturu preoblikuju. Najviše se to dešavalo kroz spoj vojske i privrede sa čuvenim univerzitetima i trustom mozgova koji su tamo sedeli i izmišljali sve nove i bolje inovacije, koje su prvo vojska i NASA testirali a onda njihovi dobavljači primenjivali u praksi, pa onda dobavljači dobavljača i na kraju svi ostali.

Američki menadžment je imao nekoliko faza. Fazu lutanja pred prvu ekonomsku depresiju, fazu prvih ideja izmedju dva rata, fazu usavršavanja za vreme rata, dalji naučni razvoj nakon rata, i inovativna faza razvoja od 70-ih godina kada nastupa računarska i hi tech revolucija. Kako su se te faze smenjivale menjali su se i stilovi rukovodjenja i stilovi menadžmenta. Na primer, predratna američka ekonomija a i sam američki menadžment je bio usko povezan sa velikim javnim preduzećima i odnosima sa radničkim sindikatima. Posle rata ti su radnički sindikati spregom državne administracije i velikih korporacija  sistematski eliminisani. Danas su sindikati nebitni socijalni i ekonomski partneri i ne razmatraju se značajno u teoriji američkog menadžmenta.

Zatim period baby boom-a 60-ih godina je imao svoju fazu masovne produkcije i razvoja obima proizvodnje po svaku cenu. U tom smislu su se tada tražila rešenja da se radnik zameni mašinom i da se produktivnost što više poveća. Tada Kina nije bila aktuelna. Ulaskom u 70-e i pojavom prvih komercijalnih računara, razvojom kibernetike, pojavom robota i primenom statistike, sve sofisticiranije poslovne veštine uzimaju svoj primat u menadžmentu i liderstvu. Tada se razvijaju i bihejvioralna psihologija i funkcionalna sociologija koje čoveka radnika i menadžera mere i premeravaju, posmatrajući ga kao nešto pametnijeg robota koji treba da se uklopi u željeni ambijent menadžmenta. Tada i nastaju najače simbioze izmedju vodećih instituta znanja, vojske i krupne industrije, relacije koje će promeniti svetsku ekonomiju i odvesti nas u globalizam.

Američki menadžment danas

Sadašnja faza u kojoj se nalazi američki menadžment je vrhunac funkcionalne socilogije i bihejvioralne psihologije. Sve je bazirano na ciljevima i statistici. Kompanije se vode ciljevima, planovima i fokusima. Ko ispunjava cilj i plan nastavlja dalje, ko ne ispunjava ciljeve otpada iz tima. Zamenjuje se nekim novim i motivisanim menadžerom ili radnikom. Sve je krajnje fokusirano i bezdušno, ili kako oni kažu „no heart feelings“ – nema emocija, ništa lično, bez osećanja. Matematika i kibernetika vode glavnu reč. Strategija i strateški planovi se postavljaju na vrhu u upravnim odborima u kojima sede nosioci kapitala i vodeći ljudi struke sa univerziteta ili iz industrije, i na osnovu ozbiljnih istraživačkih studija donose glavne odrednice. Zatim se to spušta na operativni, odnosno izvršni nivo, gde CEO ili izvršni direktor, mahom visokoškolovan kadar na prestižnom univerzitetu, dalje razradjuje strateške ciljeve u operativne planove u sadejstvu sa visokosofisticiranim outsource (spoljnim) partnerima kao što su istraživačke agencije, advertising i pr agencije, specijalizovane firme. Na kraju dolaze selektovani i obučeni menadžeri i radnici koji izvršavaju ciljeve u praksi.

Ciljevi se prate i stalno analiziraju, softveri i hi tec oprema pomažu da ljudi imaju jasne zadatke i da znaju šta se od njih očekuje. Organizacija je postavljena tako da najmanje resursa troši. Zato su menadžeri u američkim kompanijama napregnuti i stalno rade prekovremeno. I rade brzo. Tako štede vreme i novac. Jer vreme je novac na kompetetivnom tržištu. No, da bi sa manje ljudi uradio više, te ljude moraš da školuješ i obučavaš, otuda je u američkom menadžmentu strašno važno da ljude koje imaš stalno unapredjuješ kroz treninge, kris kros praksu, obuke, specijalizacije. Tako na primer, imate američku kompaniju u kojoj je obaveza menadžera da 5% svog radnog vremena provedu na treningu i obuci koje sama kompanija plaća.

Sve to primenjeno u praksi velikih američkih korporacija koje imaju resurse i znanje, daje rezultat. Zapravo, sve je kopija jedne uspešne priče od pre 2000 godina, kopija priče o rimskim legijama i legionarima. Ceo taj duh rimskih legija i surovih i pragmatičnih legionara, koji samo vrše svoju dužnost, i dobri su dok je vrše, primenjen je u američkom menadžmentu. Ljudi zaposleni u američkim kompanijama postaju legionari koji imaju svoj broj ID, svoje ciljeve i planove, i isporučeni rezultat. Imaš li rezultat, živ si i dalje, dobijaš i veliki bonus ako si na poziciji. Nema rezultata, odlazi, nema kompanija vremena da te čeka, plaća i izdržava, jer sve je ili novac ili vreme.

Takav nemilosrdan pristup ljudima i poslu sa štapom i šargarepom dao je na globalnoj ekonomskoj sceni očekivano pozitivan rezultat. Jer, stvorili su elitnu grupu najamnika i menadžera legionara školovanih po vrhunskim univerzitetima, koji su isporučivali rezultat. Gazili su preko koga su trebali da bi ispunili norme. Radili su i timski kada je trebalo i ako to donosi rezultat. A sve raspoložive resurse su imali na raspolaganju, jer je kompanija imala samo jedan cilj, da raste, da raste i da raste. A da bi to ostvarili, menadžeri ajkule se nisu libile da angažuju znanje i stručnjake da im kažu kuda, kako i sa kim. Zato su američke kompanije brzo učile i menjale se u hodu, jer im je rezultat bio bitan, ljudi su bili u drugom planu. To jest, ljudi su postavljeni kao top prioritet, ali samo selekcija onih ljudi koji isporučuju rezultat.

Tako da u američkom menadžmentu imamo paradoks da se oni u startu najviše brinu o ljudima i stručnjacima, stalno je potraga za dobrim kadrovima i talentima, a onda ih i najviše menjaju i recikliraju čim zastanu sa rezultatima. Američki menadžment više ne priznaje minuli rad. Mogao si biti 10 godina top menadžer i isporučivati rezultat, ali ako jedanaeste godine ne donoseš rezultat, odlaziš.

No heart feelings.

 

Zlatko Šćepanović

. . .

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: