Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek Istorija

Pukovnik Dragutin Gavrilović – Komandant herojske odbrane Beograda

 

PUKOVNIK DRAGUTIN GAVRILOVIĆ (1882‐1945)

Život u ponosu, smrt u poniženju. Komandant odbrane Beograda i vojnika iz bajke.

 

Pukovnik Dragutin Gavrilović - Komandant herojske odbrane BeogradaPukovnik Dragutin Gavrilović, ostao je upamćen po svom potresnom govoru vojnicima pred odsudnu bitku, oktobra 1915, i po junaštvu koje su u toj bici iskazali on i njegovi saborci. Gavrilović i njegovi ratnici ponudili su svoje živote na oltar Otadžbini, podmetnuli su svoja junačka prsa pred daleko nadmoćnijeg neprijatelja, ne bi li omogućili srpskoj vojsci i narodu da se spase pred hordama razjarenog neprijatelja. Nisu želeli da Beograd, dragulj u srpskoj Kruni predaju neprijatelju bez borbe.

Gavrilović je s pravom smatran srpskim Leonidom. Posle II svetskog rata bio je na bezumnom udaru novih vlasti. Ponižavan, maltretiran, možda i prebijan, umro je u krajnjoj bedi, a potom je skoro potpuno zaboravljen. Ponekad su ga citirali, ali su njegove reči prilagođavali političkim prilikama i ideologiji. Posle pada komunizma država je počela da se polako odužuje majoru Gavriloviću.

Da li smo dovoljno zahvalni ljudima koji su nas u prošlosti sopstvenim primerom učili najvažnijim životnim istinama: da postoji nešto važnije od sopstvenog života, da su opstanak Otadžbine i Nacije važniji od svih naših sitnih materijalnih ili političkih interesa i da se život večni i obraz svetački stiču sada i ovde, na zemlji. Da li, dok šetamo beogradskim ulicama ikada pomislimo na hiljade ljudi, koji su upravo na tim ulicama, pre gotovo stotinu godina, prolivali svoju krv, da bi generacije posle njih živele u slobodi? Ovo je kratko podsećenje na jednog od mnogih poniženih i zaboravljenih heroja kojima dugujemo našu slobodu i naš čist obraz.

U panteonu srpskih heroja

Dragutin ‐ Guta Gavrilović rodio se 25. maja 1882. godine u Čačku, od oca Petra, lokalnog krojača i majke Milke, domaćice. Završio je 32. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu 1901. godine. Pitomci ove klase posebno su se istakli u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje, a njihovoj slavi mnogo je doprineo i Dragutin Gavrilović. Ukazom Kralja Aleksandra Obrenovića, 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u čin pešadijskog potporučnika kao 109. u rangu od 192 svršena pitomca. Učesnik je Balkanskih, I svetskog rata i Aprilskog rata 1941. godine. Sa 18 odlikovanja spada među najodlikovanije oficire srpske vojske, mada je svoj prvi orden, Zlatnu medalju „Miloš Obilić“, zaradio tek kao kapetan I klase, za hrabrost iskazanu u bici na Bregalnici. Tada je, 13. novembra 1913. godine i unapređen u čin majora. U toku Kolubarske bitke ranjen je u borbama kod sela Konatice kod Obrenovca, a za iskazanu hrabrost odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Gavrilović je imao svega 33 godine, kada je komandovao 2. bataljonom 10. kadrovskog puka Odbrane Beograda. Tu će u jesen 1915. godine svojom nepokolobljivošću, hrabrošću i govorom koji je održao svojim junačkim vojnicima, ući u večnost srpske istorije i u panteon neumrlih srpskih heroja.
Odbrana prestonice

Kada je izabrao Augusta fon Makenzena za komandanta napada na Srbiju 1915. godine nemački Car Vilhem II rekao je: „Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena“. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i sam Makenzen. U njegovom saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, kaže se: „Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije“.

Ojačane snage Centralnih sila krajem septembra 1915. godine završile su višemesečno grupisanje za opšti napad preko Save i Dunava. Obrazovana je grupa armija feldmaršala fon Makenzena, koju su činile 11. nemačka, 3. austrougarska armija i 1. bugarska armija. Bez obećane podrške saveznika, branioci su bili prepušteni sebi, uzdajući se u hrabrost i dovitljivost. Bilo je samo pitanje vremena kada će započeti austro‐ugarsko‐nemački napad, podržan novim protivnikom ‐ Bugarskom. Srpska vlada molila je saveznike da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto podrške, saveznici su samo insistirali da Srbija „ne provocira” Bugarsku. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada odlučan udarac u trenutku kad je vršila mobilizaciju i grupisanje.

Srbiji je upućena samo simbolična pomoć. Francuzi su poslali vazduhoplovnu eskadrilu sa 6 aviona i 3 obalska topa 138 mm. Britanci su u Beograd poslali 4 baterije sa osam topova 120 mm, sekciju za podvodno miniranje sa podvodnim minama i torpedima i 1 torpedni čamac. Rusija je poslala dva mornarička topa 152 mm, podvodne mine i torpeda, 2 motorna čamca, oklopnu parnjaču „Tiraspolj“i oko 200 vojnika. Ruska pomoć bila je najveća, ali izgleda daleko manja nego prethodne 1914, godine.

Svi obaveštajni podaci ukazivali na to da će glavni Makenzenov udar biti usmeren preko Save i Dunava, u sektoru Beograda i Smedereva. Međutim, srpska komanda je, zbog opasnosti koja je pretila s bugarske granice, za odbranu prestonice ostavila samo Trupe odbrane Beograda pod komandom đenerala Mihajla Živkovića. Ove trupe činili su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, tri puka III poziva, Sremski dobrovoljački i Žandarmerijski odred, 2 konjička eskadrona, četnici vojvode Voje Tankosića i vojvode Jovana Stojkovića Babunskog i dobrovoljci, članovi Građanskog gimnastičkog društva „Dušan Silni“ i Sokolskog društva, sa ograničenim artiljerijskim parkom. Beograd je branilo svega 20 bataljona, tj. oko 16.000 ljudi i 77 topova. Tih dana svoj grad branio je i veliki broj staraca, žena i dece.

Agonija Beograda 1915.

Do tada neviđeno grupisanje artiljerije bilo je glavno obeležje austrijsko‐nemačke ofanzive koja se pripremala. Samo za napad na Beograd izdvojeno je preko 400 oruđa raznih kalibara, pa i onih najtežih – Škodinih merzera od 305 mm i Krupovih „Debelih Berti” kalibra 420 milimetara. Ovako jaka artiljerijska podrška bila je u skladu sa obećanjima iz Beča i Berlina „da će Srbija biti okupana vatrom i čelikom“. Radi omogućavanja prelaska reka i bombardovanja grada, iz sastava Dunavske flotile dovedeno je 8 monitora, 1 patrolni i 2 pomoćna broda.

Neprijateljska artiljerija počela je da dejstvuje po srpskim položajima 5. oktobra 1915. Do ponoći, uništena je polovina topova i haubica i gotovo svi srpski reflektori tako da je prestonica utonula u mrak. Polurazoreni grad je 6. oktobra svitanje dočekao obavijen maglom, koja je privremeno onemogućila dejstvo neprijateljskih topova. No, oko 14.00 časova, kad se magla razišla, nastao je pravi pakao. Preko 400 artiljerijskih cevi, računajući i one na monitorima ponovo je otpočelo paljbu. Čelični uragan ponovo se spustio na prestonicu. Ruska obalska baterija na Kalemegdanu i srpska baterija na Velikom Vračaru bukvalno su zbrisane. Vatra je posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima namenjenim za iskrcavanje, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Tokom ovog vremena, na grad je palo oko 48.000 granata, dok neki savremenici tvrde da je taj broj bio oko 100.000.

Posebna linija srpskih rovova bila je iskopana plitko i neposredno uz dunavsku obalu, praktično u vodi. Ovo lukavstvo omogućilo je pešadiji da preživi uragansku kanonadu. Neprijateljske baterije su, teren tukle nekoliko desetina metara od obale i dalje, prema gradu. Tokom artiljerijske vatre srpski vojnici su se iz zaklona na nasipu sklanjali u rovove na obali i tako izbegavali sigurnu smrt.
Juriš u slavu

Obale Save i Dunava, na prostoru od današnjeg Brankovog do današnjeg Pančevačkog mosta, od daleko brojnijih nemačkih i austrougarskih snaga branili su delovi 10. i 7. puka, ostaci Sremskog odreda (pod komandom bivšeg austrougarskog poručnika Ignjata Kirhnera) i ostaci Žandarmerijskog odreda (pod komandom naturalizovanog Nemca poručnika Đorđa Roša). Ostatak 7. puka i trećepozivci bili su ukopani na Adi ciganliji i branili taj sektor fronta od nemačkog iskrcavanja.

U toku borbi za odbranu Beograda od 6. do 9. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je držao 2. bataljon majora Dragutina Gavrilovića. Neprijateljske jedinice zauzele su su nasip iza Železničkog mosta, na samoj obali Dunava i tu se ukopale. Žestoko dejstvo artiljerije proteklih dana pretvorilo je srpske položaje u tom kraju Beograda u ruševine, ali su hrabri srpski branioci i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na pojedinim mestima iznosilo je svega 20 do 30 metara. Zadatak branilaca na ovim položajima bio je da neprijatelju nikako ne dozvole da utvrdi mostobran. Tog 7. oktobra Rošov Žandarmerijski odred koji je prvi napao neprijateljske položaje, negde oko 14 časova, nije uspeo da potisne neprijatelja, čak ni po cenu ogromnih gubitaka. Ispostavilo se da je jedina mogućnost da se daleko nadmoćniji 59. austrougarski puk u potpunosti odbaci bila da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.

Zato je negde između 14 i 14 i 30 časova major Gavrilović prikupio tri voda svog 2. bataljona, dva voda 3. bataljona, ostatke Sremskog i Žandarmerijskog odreda pred kafanom Jasenica (Prema nekim drugim izvorima to se dešavalo ispred kafane Šaran ili Zlatni šaran, na kraju Dubrovačke ulice ili ispod Bajlonijeve pijace, dok neki izvori tvrde da je u pitanju bio kraj ulice Rige od Fere). Okupljenim vojnicima major je izdao sledeću zapovest:

Vojnici, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vaše živote, oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!

Vrhovna komanda srpske vojske naravno nikada nije donela odluku kojim bi žrtvovala neku jedinicu. U ovom govoru, koji se danas i u školama uči kao primer junaštva, ta Gavrilovićeva misao je samo jedna veoma snažna metafora. Od nje se vremenom stvorio još jedan od mnogobrojnih srpskih istorijskih mitova. Major Gavrilović želeo je samo da ovim dramatičnim i poetičnim govorom nadahne i ohrabri i svoje borce i samog sebe, pred predstojeću bitku. Uz gromoglasni poklič srpski vojnici, okićeni cvećem iz jedne obližnje dorćolske cvećare, krenuli su u kontranapad predvođeni svojim majorom.

Karađorđeva ulica, okolina Kule Nebojša, prostor Donjeg grada i današnjeg Zoološkog vrta postali su poprište krvave bitke u kojoj je većina srpskih vojnika izginula, a sam major Gavrilović dva puta je ranjen (to mu je bilo zapravo treće ranjavanje, jer je prvi put ranjen još 1914).

Jedan od učesnika herojskog juriša i bitke na Dunavskom keju ovako se sećao svog komandanta majora Gavrilovića u tim trenucima: „Naiđe, iznenada, major Gavrilović. Ruka mu u krvavim zavojima. Ne pokazuj se previše! ‐ zapoveda vojnicima. Ne istrčavaj! Čekaj da priđe. Nišani, pa gađaj! Ne pucaj u vazduh, nisi na svadbi! Gađaj u meso! Jednog, koji je glavu izložio mecima, povuče za nogu. Posle odjuri dalje, da hrabri iznemogle vojnike. Malo posle šapatom stiže vest da je major Gavrilović ranjen. Po drugi put…“

Vrhovna komanda je trupama Odbrane Beograda iz Sopota u pomoć uputila Timočku diviziju II poziva. Dva bataljona stigla su preko Banjice na Dorćol sat vremena nakon juriša Gavrilovićeve grupe, ali ove snage samo su sprečile dalje napredovanje sve brojnijih austrougarskih četa.

U gradu sablasnog svetla

Snažna vatra austrijskih jedinica na samom nasipu uz podršku artiljerije odbila je herojski juriš ostataka srpskih branilaca pod Gavrilovićevom komandom. Međutim, žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski položaj na nasipu postajao je sve ugroženiji i izgleda da je samo noć spasla austrijske jedinice od poraza. U toku noći između 7. i 8. oktobra neprijatelj je nastavio da prebacuje pojačanja preko Dunava i utvrđuje svoj položaj.

Sutradan, Austrijanci su uspeli da se probiju sve do Dušanove ulice gde su se zabarikadirali. Nastale su teške ulične borbe koje su se produžile i tokom noći. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću kuća u plamenu, eksplozija i lutajućih mlazeva reflektorske svetlosti. Otpor je pružan iza svakog ugla i s krovova polurazrušenih kuća. No, pod pritiskom nadmoćnijeg protivnika, dalja borba je bila uzaludna, pa je neposredno nakon ponoći komandant Odbrane Beograda naredio povlačenje. U noći između 8. i 9. oktobra, pošto desetkovane srpske jedinice više nisu mogle da brane prelaze preko Save i Dunava, počele su da se povlače na rezervne položaje. Austrijanci i Nemci su 9. oktobra 1915. godine istakli svoje zastave na zgradi Starog dvora u ulici Kralja Milana.

Pad Beograda označio je početak jednog od najtragičnijih razdoblja u modernoj srpskoj istoriji. Posle toga, pod stalnim udarima daleko nadmoćnijeg neprijatelja, srpska vojska i narod povlačili su se u pravcu željno očekivanih saveznika.

Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi i uspeli su da neprijatelju nanesu relativno velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nažalost, nisu imali snage i da ga odbace nazad. U ovim petodnevnim borbama za Beograd, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austrijske i nemačke snage imale su više od 1.000 poginulih i skoro 9.000 ranjenih vojnika.

Vojnici iz bajke

Posle više neuspelih protivnapada, srpskoj Vrhovnoj komandi bilo je jasno da je bitka za prestonicu izgubljena. Trupe Odbrane Beograda povukle su se u noći između 13. i 14. oktobra na Avalu, ali je sledeće noći neprijatelj poseo i ove položaje. Tako je srpska prestonica i zvanično pala. Istog dana, bez objave rata, u Srbiju su provalile 1. i 2. bugarska armija.

O srpskim vojnicima koji su tih oktobarskih dana branili Beograd general Makenzen je u svojim memoarima zapisao: „Borili smo se protiv vojnika iz bajke, koji su se branili besprimernom hrabrošću. Onoga trenutka, kada smo osvojili Srbiju, nas je to bolelo više nego njene saveznice“.

U čuvenom jurišu besmrtnika na Dunavskom keju major Gavrilović bio je prvo lakše ranjen u ruku, a potom teško ranjen u vrat. Prenet je u čuveno previjalište gospođe Vuke Popadićke u Dušanovoj ulici broj 6. Tu je previjen i potom transportovan jednim od poslednjih vozova iz Beograda u bolnicu u Čačku. Proveo je 24 dana na kućnom lečenju, sa porodicom, da bi zatim svojevoljno prekinuo bolovanje i priključio se svojim ratnim drugovima koji su se povlačili u pravcu Jadranskog mora i Albanije.

Nemačka počast Srbima

U vreme kada su se prvi iznureni srpski vojnici iskrcavali na Krf, u januaru 1916, nemački car Vilhelm II posetio je osvojeni Niš, gde se sastao s bugarskim carem Ferdinandom I. Sutradan, na povratku, nije propustio priliku da „kao prvi nemački car, posle Fridriha Barbarose (koji je, navodno, tokom krstaških pohoda, i to baš 28. juna 1189, boravio u Beogradu) obiđe jedan od osvojenih bisera – srpsku prestonicu“. Ipak, nije zaboravio da, kao i njegov proslavljeni vojskovođa Makenzen, oda počast izginulim srpskim vojnicima.

U Košutnjaku je podignut skroman kameni spomenik na kome je, na nemačkom i srpskom jeziku, urezano: „Ovde počivaju srpski junaci.”

Po osvajanju Beograda Nemci su na vrhu Avale sahranili jednog mladog, nepoznatog srpskog vojnika, koji još nije ni uspeo da dobije identifikacionu značku. Nemci su mu na uzglavlje poboli drveni krst na kome je bilo napisano: „Nepoznati srpski vojnik”. Kasnije, 12. novembra 1936, na ovom mestu osvećen je Meštrovićev Spomenik Neznanom junaku.

Prvi povratak ratnika

Još uvek neoporavljen od teških rana major Gavrilović se sa srpskim trupama povlačio preko Albanije, iskusivši sve nedaće „Albanske golgote“. Iako lekari nisu imali nimalo optimističke prognoze njegovog zdravstvenog stanja major Gavrilović je u toku povlačenja srpske vojske komandovao svojim 2. bataljonom koji je štitio povlačenje dela trupa i istakao se u borbama kod Rekovca i kod Novog Brda 1915. Naročito je bila velika njihova zasluga u borbama na Šimširovom Brdu iste godine, kada su omogućili prelazak Moravske divizije preko čuvenog Vezirovog mosta. Gavrilović i njegove desetkovane trupe bespoštedno su štitile od Arnauta svoje iznemogle drugove i narod koji se sa vojskom povlačio preko ledenih albanskih gudura.

Na Solunskom frontu major Gavrilović je, za ranije zasluge u Odbrani Beograda unapređen u čin potpukovnika i odlikovan Ordenom Belog orla sa mačevima. Od 1916. do 1918. godine sa svojim vojnicima se istakao u borbama na Istočnom i Zapadnom Veterniku, Trnavskoj Kosi i Obloj Čuki, za šta je odlikovan još jednom Karađorđevom zvezdom i dva puta Ordenom belog orla. Učestvovao je i u proboju Solunskog fronta i operacijama za oslobođenje Srbije i stvaranje Kraljevine SHS. Pričalo se da ga je posle proboja Solunskog fronta vojvoda Bojović odmah predložio za unapređenje u čin pukovnika, ali da je navodno vojvoda Stepa Stepanović bio protiv toga jer je smatrao da je Gavrilović „isuviše mlad za pukovnički čin“.

Kruševačke godine

Posle I svetskog rata potpukovnik Dragutin Gavrilović bio je komandant u više mesta ‐ Kikindi, Vršcu i Segedinu. U čin pukovnika unapređen je 27. oktobra 1920, a potom je postavljen za komandanta 47. (12) puka koji je bio stacioniran u Kruševcu u kasarni „Car Lazar“.

Na službi u Kruševcu Gavrilović je proveo najlepše godine svog života. Tu se oženio svojom suprugom Darinkom i dobio petoro dece: četiri ćerke (Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju) i sina Dragoša. Sve kćeri udale su se za oficire, a sin je završio Vojnu akademiju i uoči II svetskog rata dobio čin kapetana.

Gavrilovićev puk je bio jedan od najuspešnijih u Vojsci Kraljevine SHS. Najuspešnije je savlađivao redovnu nastavu i služio za ugled u svakom pogledu. Gavrilovića su nadređeni isticali kao veoma uspešnog starešinu. Za najbolje izvedenu nastavnu obuku vojnika u nastavnoj 1925/26. godini Gavrilović je odlikovan Ordenom Svetog Save IV reda.

Pukovnik Gavrilović je u Kruševcu proveo punih 10 godina (1920‐1930). U tom periodu aktivno je radio u Aero‐klubu, bio predsednik Streljačke družine „Obilić“ i Sokolskog društva. Kada je 1930. premešten u Beograd, proglašen je za prvog počasnog građanina grada Kruševca. Ovo priznanje mu je uručio ugledni kruševački sudija i predsednik opštine Đorđe Drenovac. Sokolsko društvo proglasilo ga je svojim počasnim članom.

Za vreme službovanja u Kruševcu pukovnik Gavrilović je sa porodicom živeo u današnjoj ulici Majke Jugovića (tada Dušanovoj ulici), u kući na kojoj se danas nalazi spomen‐ploča. Kao ugledni građanin, uvažena ličnost i po položaju prisustvovao je svim važnijim događajima i manifestacijama. Posebno je zaslužan za podizanje Sokolskog doma, zgrade koja se nekada nalazila na delu Arheološkog parka. Ovo zdanje porušeno je 60‐tih godina u sklopu arheoloških istraživanja Lazarevog grada.

Posle II svetskog rata u Kruševcu je dugo tendenciozno zaobilažena ličnost majora Gavrilovića. Kada su komunističke gradske vlasti 1961. odlučile da Josipa Broza Tita proglase za Počasnog građanina Kruševca, nije bio „red“ da Prvi počasni građanin bude pukovnik Gavrilović, a Tito tek drugi. Zato je u „novom postupku“ poništena predratna odluka gradskih vlasti i za „novog prvog počasnog građanina Kruševca” je proglašen Tito, neko ko se u herojskim danima srpske istorije 1914‐1915. nalazio s one strane reke u neprijateljskoj uniformi.

O periodu Gavrilovićevog života i rada u Kruševcu, kao i o njegovom značaju u srpskoj istoriji, prvi put se u ovom gradu javno govorilo 1990. na inicijativu Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije. Tada je u organizaciji Skupštine opštine i Narodnog muzeja u Kruševcu na njegovoj kući postavljena spomen‐ploča. Dragutin Gavrilović je ulicu sa svojim imenom u Kruševcu dobio tek 2004, kada je izvršen proces preimenovanja gradskih ulica.

Otadžbina ‐ majka i maćeha?

Pukovnik Gavrilović, i pored svih hvala, izgleda nije baš bio omiljen kod visokih vojnih vlasti Kraljevine Jugoslavije. Uzrok tome moglo je biti njegovo strogo vojničko držanje i njegova odbojnost prema političkim igrama tog vremena. Njegovi potomci danas tvrde da su izvesni visoki oficiri i ranije sprečavali i usporavali njegovo napredovanje u službi, a da je taj odnos kulminirao kada je pukovnik Gavrilović pao na đeneralskom ispitu koji je polagao u Skoplju (ili Štipu, po nekim izvorima) 1927. godine. Koliko je bio popularan kod vojske i u narodu, toliko je bio nepopularan kod političara. Prema nekim neproverenim tvrdnjama on je svojevremeno bio član tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt (Crna ruka, 1911‐1917). Ako je ta priča istinita, onda je moguće da je to bio razlog što su ga pojedini visoki oficiri ometali u napredovanju.

Posle prekomandovanja u Beograd 1930. Gavrilović je odbio da po drugi put polaže đeneralski ispit. Bio je postavljen za šefa Administrativnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice, što se nikako ne može smatrati ponižavajućim položajem za jednog pukovnika, bez obzira na njegove ratne zasluge. Istovremeno je postavljen i na mesto profesora na Vojnoj akademiji. Njegovi potomci, sin i unuk njegove najmlađe kćeri, beogradske profesorke književnosti Emilije, unuk Blagoje Marinković i praunuk Miloš Marinković, koji danas žive u Beogradu, mišljenja su da je predmet koji su njihovom slavnom pretku dodelili da predaje na Akademiji ‐ predmet Vojna administracija, bio ponižavajuća služba za jednog heroja iz Velikog rata. Srpski istoričari koji su se u poslednjih nekoliko decenija slobodne istoriografije bavili tematikom I svetskog rata i koji poznaju ličnost i delo pukovnika Gavrilovića nisu imali takva zapažanja.

Pukovnik Gavrilović je u mirnodopskom životu bio veoma tih čovek. Važio je za mudrog, poštenog i časnog građanina. Živeo je skromno, ali je svu svoju decu dobro iškolovao i sva su završila fakultete.

Posle puča od 27. marta 1941, đeneral Ljubomir Simović ponudio je pukovniku Gavriloviću, u znak izvinjenja i nadoknade, unapređenje u đeneralski čin i mesto ministra u novoj pučističkoj vladi. Prema svedočenju Gavrilovićevih potomaka pukovnik mu je odgovorio: „Ne želim ni đeneralski čin, ni ministarsku fotelju. Ja sam samo vojnik.“

Dragutin Gavrilović zarobljen je pretposlednjeg dana Aprilskog rata, 16. aprila 1941. godine u Sarajevu. Sa mnogobrojnim srpskim oficirima u službi Jugoslovenske Kraljevske vojske interniran je u Oflag br. 62 HIIID u Nirnbergu, a potom u Oflag br. HIIIB u Hamelburgu, u kome je ostao do kraja rata. Dok je bio u zarobljeništvu, na njegov izričit zahtev njegova porodica odbila je da prima pomoć koju je dodeljivala vlada Milana Nedića.

Pomoć braći Rusima

U Oflagu u Hamelburgu zajedno su se našli srpski i ruski (sovjetski) oficiri. Ukupno je u tom logoru bilo registrovano više od 18.000 sovjetskih oficira. U nemačkim logorima za ratne zarobljenike najteže su prolazili Rusi (Sovjeti). SSSR nije potpisao Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima iz 1929. godine. Tako su se u toku Velikog otadžbinskog rata u nemačkim logorima sovjetski oficiri našli izvan okvira međunarodnog ratnog prava. Članovi KPSS, politički komesari i ruski oficiri jevrejskog porekla, često su bili streljani odmah po dovođenju u logor. Rusi su bili u izolovanim delovima logora, odvojeni od drugih zarobljenika, u trošnim barakama, polugoli i bosi, bez grejanja i skoro bez hrane. Prinuđeni da rade teške fizičke poslove, masovno su umirali.

U takvim uslovima pomoć od strane drugih zarobljenika bila je jedini spas. Dragutin Gavrilović, koji je i sam već bio star, bolestan i iznemogao, bio je aktivno uključen u prikupljanje i dostavljanje hrane i druge pomoći ruskim zarobljenicima. Srpski junak verovatno se u tim trenucima sećao ruske pomoći iz prošlog rata i svojih ruskih saboraca iz dana herojskih borbi na Dunavskom keju. Ostao je zapis o tome da je pukovnik Gavrilović, jednom prilikom, kada mu je u vreme Krsne slave stigao veliki paket iz Srbije, pun hrane, čitav paket dao da se prošvercuje Rusima u njihov deo logora.

Gavrilovićevi zetovi pomrli su u toku rata u nemačkim logorima za ratne zarobljenike. Dragutinov sin Dragoš uspeo je da preživi zarobljeništvo. Emigrirao je u SAD. Tamo se oženio i dobio potomke. Umro je 1979. godine. Danas u Čikagu živi Dragošev sin, unuk i imenjak majora Gavrilovića, Dragutin ‐ Buca Gavrilović, koji tek ponekad dolazi u Srbiju i Beograd.

Priča se da je pukovnik Gavrilović, kada je napuštao zarobljenički logor, odbio da kao najstariji zarobljenik izađe prvi. Izašao je poslednji, iako mu je staro ratničko srce žudelo za Beogradom i porodicom.

Drugi povratak ratnika

Tužno je ono što se pukovniku Gavriloviću dešavalo po povratku iz zarobljeništva u Srbiju. Njegova sudbina postala je paradigma za sudbine gotovo svih srpskih junaka, metafora za sudbinu čitavog našeg naroda.

Priče o onome što mu se dešavalo u „oslobođenom“ Beogradu 1945. godine kontradiktorne su i nepotvrđene. Mnoge od tih priča i same zvuče neverovatno, a mnoge od njih su Gavrilovićevi potomci poslednjih decenija uporno demantovali po štampi i drugim medijima.

Prema jednoj od tih priča pukovnika Gavrilovića su neki Skojevci ili partizani pljuvali i tukli još na samoj železničkoj stanici u Beogradu, po dolasku iz Hamelburga, videvši ga u uniformi Kraljevskog oficira. Prema drugoj priči Gavrilović je pretučen od strane komunista i njihovih simpatizera, negde u okolini Slavije, par dana po dolasku iz zarobljeništva, u toku šetnje. Nosio je na sebi paradnu oficirsku uniformu, jedino odelo koje je u tom trenutku posedovao. Uniforma je bila povod za linč, a Gavrilović je od posledica tog prebijanja umro, nekoliko dana kasnije. Takvih slučajeva je zaista bilo. Vojvodu Petra Bojovića je 20. januara 1945. pretukla grupa partizana koji su došli da ga prinudno isele iz njegove kuće u Trnskoj 25 u Beogradu. Prema nekim drugim izvorima Vojvoda Bojović je više puta hapšen, grubo isleđivan i maltretiran. Od zadobijenih povreda Vojvoda je i preminuo. Njegovo telo je na taljigama prebačeno na Novo Groblje, a narodu je pod pretnjom represalija zabranjeno da prisustvuje njegovoj sahrani.

Jedna od priča govori da su pukovnika Gavrilovića po dolasku u Beograd partizani uhapsili i sproveli u bivši konclogor na Starom sajmištu. Tu su ga prebijali i ispitivali zašto se vratio u Beograd, da li namerava diže narod na pobunu protiv novih komunističkih vlasti i sl. Odatle su ga prebacili u prostorije škole Vojislav Ilić gde je maltretiranje nastavljeno. Od posledica ove torture, već iznemogao i bolestan pukovnik Gavrilović je umro u strašnim mukama, nekoliko nedelja po puštanju iz zatvora. Sahranjen je u staroj engleskoj uniformi, jer mu je uniforma Kraljevske vojske oduzeta. I ovakvih slučajeva torture nad bivšim ratnim zarobljenicima Kraljevske vojske je bilo. Prema arhivskim podacima nove vlasti su samo protiv đenerala bivše Kraljevske vojske vodile oko 50 postupaka zbog navodne izdaje.

Postoje i još neke priče o sudbini pukovnika Gavrilovića i njegove porodice koje su bez sumnje plod mašte i neinformisanosti. Priče o tome kako su partizani po ulasku u Beograd u njihovom stanu silovali Gavrilovićeve kćeri Emiliju i Milicu, ali i one o tome kako su komunisti sa čakšira preminulog pukovnika Gavrilovića, na njegovom odru, isekli lampase, pod izgovorom „da im trebaju da prave petokrake“.

Potomci pukovnika Gavrilovića su više puta demantovali ove priče. Praunuk legendarnog pukovnika Miloš Marinković, koji je za maturski rad o svom pradedi svojevremeno dobio Nagradu grada Beograda, jednom prilikom je izjavio: „Ništa od toga nije tačno. Kad je moj pradeda došao iz zarobljeništva bio je kost i koža. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Došao je kući i okupio porodicu oko sebe. Desetog dana srce mu je puklo od uzbuđenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je 21. jula 1945, u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske Kraljevske vojske, u grobnici svoje rođake na Novom groblju, jer svoju nije imao.“ Možemo samo da se priupitamo šta će jedan častan srpski heroj, čovek u godinama koji je, sudeći prem afotografiji snimljenoj 1945. godine, bio zaista bolestan i iznemogao, u tzv. sabirnom centru. Mesto mu je bilo kod kuće sa porodicom ili u bolnici.

Nova komunistička vlast kažnjavala je Gavrilovićevu porodicu na razne načine. U početku, dok je još bio u zarobljeništvu (1944/45), njegove ćerke nisu mogle da dobiju posao jer im se otac „nije vratio iz emigracije“. Kada je umro, žena i deca nisu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina. Bio je označen kao čovek „bivšeg režima“ i komunisti su to teško praštali.

Vraćanje duga?

Spomen‐kosturnica Branilaca Beograda iz 1915. podignuta je 1931. na beogradskom Novom groblju, po projektu ruskog arhitekte Romana Verhovskoja. Na vrhu postamenta nalazi se figura ‐ predstava srpskog vojnika, u centru postamenta je figura koja predstavlja srpski grb ‐ dvoglavog orla sa krstom i ocilima na grudima, dok se uz njen postament nalaze prikaz austrougarskog tj. nemačkog crnog orla slomljenih krila, kao simbol pobede Srpske vojske u I svetskom ratu. U Spomen‐kosturnici ispod spomenika nalaze se posmrtni ostaci nekoliko hiljada hrabrih branilaca izginulih 1915.

Tek šezdesetih godina prošlog veka, kada komanda majora Gavrilovića ulazi u svetske vojne enciklopedije, komunističke vlasti u Jugoslaviji popuštaju i počinju da uvažavaju njegovo rodoljublje i herojsko delo. Naravno, u svim udžbenicima i naučnim tekstovima cenzori Saveza komunista su redovno iz citata njegove čuvene komande izbacivali reč „Kralj“, a često i reč „Otadžbina“. Ponekad se i danas reči Gavrilovićeve komande citiraju pogrešno, u komunističkoj verziji.

Političke promene u Srbiji u poslednjih četvrt veka omogućile su odavanje počasti herojima srpske istorije, pa i pukovniku Gavriloviću, sa daleko više pijeteta. Na dunavskoj obali, na šetalištu u blizini Sportskog centra „Milan Gale Muškatirović“, podignut je 1988. Spomenik braniocima Beograda iz 1915. Na ovaj 3,5 metara visok spomenik od bronze i kamena, čiji je autor vajar Kolja Milunović, upisane su reči besmrtnog govora Dragutina Gavrilovića. U Gavrilovićevu čast i u spomen na njegovo herojsko delo danas Dorćolska obala Dunava u Beogradu nosi ime Obala Majora Dragutina Gavrilovića.

Vojska Srbije je na zgradi Komande u Nemanjinoj ulici postavila bareljefe sa likovima komandanta odbrane Beograda 1915. đenerala Mihaila Živkovića i komandanta najslavnijeg juriša te odbrane pukovnika Dragutina Gavrilovića. Svakog 7. oktobra na te bareljefe Vojska polaže vence.

Za pokazanu hrabrost i samopregor u ratu i miru pukovnik Gavrilović je odlikovan sa 18 odličja: Karađorđevom zvezdom IV reda, Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV reda, Ordenom Belog orla sa mačevima V, IV i III reda, Ordenom Svetog Save IV reda, dvaputa Oredenom Jugoslovenske Krune IV reda i jednom III reda, Zlatnom medaljom za hrabrost, Zlatnom medaljom „Miloš Obilić“, Medaljom za vojničke vrline i francuskim Ratnim krstom i Legijom časti, Spomenicom Srpsko‐turskog rata 1912 „Osvećeno Kosovo“, Spomenicom Srpsko‐bugarskog rata 1913, Spomenicom Svetskog rata 1914‐1918. i Albanskom spomenicom 1915. Sva njegova odlikovanja njegova porodica je predala na čuvanje Narodnom muzeju u njegovom rodnom Čačku.

Bend Beogradski sindikat objavio je 2010. godine pesmu Olovni vojnici, sa tekstom na temu I svetskog rata. Tekst pesme počinje upravo citatom čuvenog Gavrilovićevog govora.

 

Nikola Giljen i Jelena Mandić

. . .

4 komentara

  • Bez obzira na politicke promene,(verujem da su se ove nemile scene desavale,)Komunisti i pisci Istorije ne bih rekao da su previse cenzurisali.U udzbenicima Istorije je UVEK BIO CITIRAN GOVOR MAJORA GAVRILOVICA,bilo je obilje podataka o Srpskoj Vojci u Ratu(naravno potenciran je D.Tucovic),Tito je poseto NA SVOJ ZAHTEV SPOMEN KOSTURNICU SRPSKIH VOJNIKA NA KRFU(pri Tom je ostavio Venac(sa svojim imenom „Marsal Tito Jugoslavija“ i u Uniformi SaLUTIRAO.Kazete tek od 60-tih…VALJDA VAM JE JASNO KOJE JE PROBLEME FNRJ/SFRJ IMALA POSLE RATA…TEK OD NEKE 60-te DRZAVA POCINJE DA SE KONSOLIDUJE..

  • Dragi Ratko, par pitanja o liku i delu pokojnog marsala.
    1-kako to da svi po svetu misle a i neki nasi (uglavnom mladji)da je on osnovao Jugoslaviju?
    2-kako to da je njegovim dolaskom postalo zabranjeno biti Jugoslaven u Jugoslaviji vec smo svi morali biti neka nacionalnost (kad sam primljen u srednju vojnu nacelnik skole licno me bukvalno ceo dan prisiljavao, molio itd da budem bilo sta samo ne Jugosloven-poenta nije postojao zakon zabrane vec samo usmene instrukcije „bitih sektora drustva“)
    3-kako to da je njegovim dolaskom uspostavljeno (pre toga nepoznato) religiski cistunstvo nacije npr;Srbi samo pravoslavci, Muslimani nova nacija, svi katolici postali Hrvati, Makedonci pod izgovorom sukoba sa Grcko-USA (prva mirovna misija UN-a)postadose nacija…..
    4- kako to da smo pod njegovim vodjstvom odbili „Jugoslavensku okupacionu zonu“ u Nemackoj? Predlog za „povlastenu“ stolicu u stalnom sastavu UN (sve sa mogucnoscu veta) i to pre glasanja, koje bi po opstem uverenju tadasnjih prilika glat’ prosli? zavrsetak atoske bombe za koju smo od Rusa dobili „materijal“ a znanje posedovali (meni nepoznato da li nam je to neko dao-prodao ili su nasi strucnjaci do resenja sami dosli ali po ondasnjim izvestajima agencije zatomsku energiju mi smo znanje posedovali a inace posedovali smo i blagoslov „svetskih sila“ za ukljucivanje u „atomske“ drzave)
    da ne nabrajam dalje jer bi se spisak politickih bisera naseg „premudrog“ vodje produzio na mnogo strana.
    5- o njegovom izdajstvu Kube i slicnim „bratskim“ potezima „najboljeg sina“ ne bih, jer razlika izmedju njega i ovih danas je samo u duzinii vladanja, i on je prvo pokrao i napravio „svoju elitu“ pohapsio i pobio sve nepodobne (danas se to zavrasava iseljavanjem) a onda vremenom napredovao
    6- za kraj kad budete uporedjivali „Jugu“ i neku drugu tugu obratite paznju da nije isto naslediti vladavinu mercedesa i bicikla (oba su prevozna sredstva) da pojasnim – Balkan najkvalitetnija teritorija za zivot na planeti (po broju biljnih, zivotinjskih vrsta, po bogatstvu klime, vode, rudnih bogatstava itd) a i po fizicko-mentalnim predispozicijama naroda koji tu zivi vec desetinama pa mozda i stotinama hiljada godina (ukljucujucu bazen crnog mora) – ovo nemojte razumeti kao „mi smo supe rasa“ ili neki „nadljudi“ ili sta ti vec znam vec samo pracenje cinjenicnog stanja na terenu
    7-i za kraj zasto je trebalo drzavi jugoslaviji dve decenije da se konsoliduje? nasledio je poluge vlasti, organizaciju, sve….da li mozda jer je eliminisao najbolje iz drustva pa mu je trebalo da stasa nova generacija?
    A to koje probleme je FNRJ imala – moze se gledati na vise nacina, jer jesmo bili strasno unistena i opljeckana zemlja sa preko milion poginulih ali je isto tako tacno da je „on“ poceo uravnilovku kako u ekonomiji (te tako ubio privatnu inicijativu) ali i u drugim segmentima drustva pa i politici gde je nagradjivao po nacionalnom kljucu ali i kaznjavao po nacionalnom kljucu sto je ravno ubistvu pravde i koje je na kraju krajeva pripremilo rat 90-ih
    drustvo kao i parovi ili pojedinci (na osnovnom nivou) ako ne rese probleme koje imaju, nose ih u nove veze u nove okolnosti ali jednako razorne – tito nije nista resavao vec je vladao kao „lujo“-„kralj sunca“ u Francuskoj „za moje vreme sunce, posle mene mrak“ samo skupljajuci probleme ispod tepiha a istovremeno je napravio organizaciju vlasti koju tirani obozavaju – pogledaj organizacuju za zapadu – belgija nije imala vladu oko godinu dana i nista im nije falilo, privreda cak ojacala (govori o bitnosti vlade) ili primer USA gde u slucaju napada na USA general pocinje obavestavati po vaznosti a predsednik amerike je na dobrom 34 mestu po redosledu
    vidis dragi moj Ratko, ja sam odrastao u familiji Levicara i do nedavno sam se i sam smatrao levicarem ali morao sam prihvatiti istinu da levica ima jednak broj problema kao i desnica te da oba sistema mogu biti uspesna ali i pogubna tako da sam i poceo sa stvaranjem novog sistema
    ovo ti pisem jer sam i sam bio u toj poziciji, pa te razumem. Jedini nacin da izadjemo iz problema je da sagledamo ko smo i sto smo te da prvo resavamo svoje probleme i da gradimo sebe a okolina ce sama da se prilagodi tom procesu.
    Podsetio bih na kraju samo na dve cinjenice 1) da ni na jedan slavenski jezik nije prevedena recenica koja u potpunosti menja smisao knjige Karla Marksa „ovo je moguce samo u visoko razvijenim zemljama“ te 2)da je cika marks bio tezak covek ali da je otvoreno mrzio slavene pa mi je malo cudno videti njegove biste slike itd kod slavena (to mi dodje kao kad bi Jevreji nosili slike cika hice)
    pozdrav od malog crva iz velike jabuke

  • HVALA TI MAJORE GAVRILOVICU

    ZELIM SAMO DA KAZEM DA SE DANAS VISE NE RADAJU TAKVI JUNACI KAO STO SU MAJOR GAVRILOVIC. ON JE NAJVECI SRPSKI JUNAK. SVAKA MU CAST.

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter