Hoş geldim to Serbia

HOŞ GELDIM TO SERBIA

Pripovetka HOŞ GELDIM TO SERBIA (tur. Hoş geldim – stigao sam, engl. to Serbia – u Srbiju) opisuje stvarne događaje koji su se odvijali u sistemu srpskog visokog školstva. Prikazani likovi, kroz svoje karakterne osobine i postupke koje su činili, predstavljaju intelektualnu elitu srpskog društva.

Ova pripovetka, svojevrsna sociološka studija društva, prikazuje nastanak i razvoj pojava koje su oblikovale srpsko društvo nekada, određuju ga danas i, po svemu sudeći, obeležavaće ga i u budućnosti. Njena svrha jeste da na slikovit način podseti kako i na koji način srpski narod, kada za to dođe vreme, svojim izborom odlučuje o sopstvenoj budućnosti.

Na vratima onih koji su iskustva sticali iz svojih razočarenja i koji počinju živeti tek posle svoje smrti, izbledelim slovima stoji ispisana istina njihovih života:

Život je kratak a sticanje veštine dugo, zgodna prilika trenutna, iskustvo varljivo a odluka koja se donosi teška.

Prognani

Prognani se navikavaju na uvrede vremena i nepravde ljudi, a njihov zemaljski život je samo kratka pruga na dugom putu njihovog postojanja. Za života neshvaćeni, prepoznaju sebi slične, po bolnom i setnom podsmehu koji druge začuđuje i udaljava. Na zemlji na kojoj su najmudriji među svojim narodom vekovima progonjeni i zaboravljani, stalno su se vodili osvajački ratovi i međusobne borbe. Najteži rat, borba protiv sebe samog, gubio se iz dana u dan. Teška za život, ta zemlja posta zemljom zla kao domaćina i dobra koje retko gostuje, zemlja na kojoj će hulje i budale nicati iz njenog tla. Na toj zemlji vekovima vladaše neki drugi, osvajački narodi, brojniji i jači, od starosedelaca. Nisi im se mogao suprostaviti ni silom ni istinom, jer je sila na Zemlji jedini argument istine. Svoju nagonsku potrebu za ubijanjem, osvajači vremenom zameniše mišlju o korišćenju osvojenih da žive u strahu. Sila se, umesto da ubija, zadovoljila da potčini, ali je od tada morala računati na nestrpljivu želju osvojenih za osvetom. Tako se osvajači odrekoše dela sigurnosti, uživaše poštovanje ali izgubiše mir. Počeše osvojenim zemljama nametati svoju veru, kulturu… i ako si je prihvatao prisvajali su te kao najniži deo sebe, koji se stalno morao dokazivati u prisvojenom. Ako si želeo „ostati svoj“, bio si njihov, više od onih koji su se sa njima „dobrovoljno stopili”. Kao gospodari vode i vatre, osvajači počeše ulaziti i u krevete osvojenih, kako bi ih naterali, da se kroz par generacija pitaju: ko su? šta su? odakle su? Ostajući verni onome što su želeli biti u borbi protiv ječeg, osvojeni su vremenom oblikovali svoj karakter kroz prevare, laži, pakosti, podaništva… I kako su nosili osvajačеve gene, osvojeni su im kroz vekove davali pečat svog tegobnog života, bili su sve sličniji ali nikad isti kao osvajači i sve dalji i dalji od sebe. Osvojeni koji „dobrovoljno pređoše” na veru osvajača, prenosiše gene onih koji su „ostali svoji“, od njih otuđene i daleke, sve sličniji ali nikada isti kao nekada svoji, i za razliku od njih sve bliži osvajaču. Osvojeni u sebi kriju istine, trude se da gotovo ništa ne znaju o onome što govore, a prognane ucenjuju da ćute. Uteha osvojenih se teši, da može biti da nije sve istinito, što tamo neki prognani za istinu drže, veruju da možda i greše. Žive u ubeđenju da od dana kada jedna istina na Zemlji pobedi, ona se toliko preuveličava da postaje laž. Tu laž hrani narod koji je nezahvalna, okrutna životinja, ljubomorna i nesposobna da se vodi zdravim razumom. Zaboravljaju da osvojeni narod ne traži istinu, on jedino traži da mu se sakrije laž, i zato je istina na njegovoj zemlji retkost, upoznaje se koliko umom toliko i srcem. Koliko srca ima u narodu koji je osvojen?

Na licu svakog osvajača, osvojenog ili prognanog, stoji jasno ispisana njegova prošlost, njegova mržnja i ljubav, njegovo unutrašnje skriveno biće na licu postaje vidljivo. Osvojeni narodi to ne mogu da vide, njihova nepismenost im ne dopušta da to razumeju, oni žive da bi varali, koliko druge, toliko i sebe same. I tako je, posle mnogih generacija, na ovom tlu, zaliven suzama, proklijao Klica. Lažno pravičan i dobronameran, neposredan i predusretljiv ali uvek vođen sebičnim interesom i nezasitom željom za ličnom koristi. Pohlepni emotivac, skromne pameti ali trgovačke visprenosti, ljude je doživljavao kao stoku, nesvestan da će ga ta stoka pregaziti. Verovao je da ima ono što drugi nemaju, da drugima nedostaje njegova sposobnost, i iz tih lažnih ubeđenja preporučivao je sebe drugima. Činio je ono što je činila gomila, a kada su postojale dve gomile, klicao je onoj brojnijoj. Želeo je vlast a nije bio svestan da gubi slobodu i više od toga. Jednog dana, iz mnoštva svačega i ničega, ubeđena gomila odluči da Klica upravlja jednim delom državne zemlje. Međutim, Klica od početka poče vladati, tuđe prisvajajući kao svoje i tako prisvojeno ne dajući nikome. Kažu da nova vremena traže učene ljude, pa se Klica zbog malobrojne pameti na “svom državnom imanju”, koje ubrzo posta njegova porodično – prijateljska komuna, uputi u potragu za učenima. Nemaše Klica dovoljno učene rodbine i prijatelja, koje do tada sve zaposli po prećutnom pravilu: daću ti, daćeš i davaćeš mi. Rajinski mentalitet Klica nasledi od predaka, a oni ga, kroz vekove prisile, preuzeše od osvajača koji im davno nametnuše svoj identitet. Ali Klica to ne priznaje, kao i njegovi preci, nastavi lažno da se identifikuje kroz sitnice koje su dovoljne da ga uteše. Brojanica na ruci, krst oko vrata, prećutne istine u sebi i izgovarane laži za gomilu. Njegov život, kao i život njegovog naroda, bila je lažna istina u kojoj se počinilo više zla nego dobra, u kojoj je dobro radilo zlo a zlo je radilo dobro. U međuvremenu, na njegovu zemlju doseliše se izbeglice, kako su govorili, njegovi sunarodnici. Dodvorljivi, ulizivi, po interesu i potrebi servilni, ne znaš šta ti misle a još manje šta će ti učiniti. Vođen spletom okolnosti i sopstvenom odlukom, Klica upoznaje učenu Mizeriju, Ljigu, Ništavilo, Klackalicu, Kariku, Benu i Sitniša, dok je raju i manjinu poznavao od ranije.

Među prvima upoznaje Mizeriju, odrpanu i prljavu karakternu rugobu, koja kod lakovernog vešto izaziva sažaljenje, koje potom koristoljubivo koristi. Mizeriji je po rođenju oduzeta pamet, ali je zato obilato darovan pakošću, kako druge ne bi mrzeo samo zato jer ih prezire. Svestan prećutnih istina o sebi, Mizerija se izražava kroz pakosti i laži, koristoljubivu dodvorljivost i vešto pronalaženja lakovernih budala preko kojih govori i iza kojih se sakriva. Nedugo posle Mizerije, Klica upoznaje Ljigu, umišljenu sveznalicu sa stalnom potrebom da druge ubeđuje u laži o sopstvenoj veličini. Njegova važnost bez zasluga, zaslužuje opreznost bez poštovanja.  Pokorno dodvorljiv nadređenom i autoritaran prema onome kome se nametne. Od mladosti nesposoban da pronađe svoje mesto i prihvaćenost u društvu, Ljiga se u novoj sredini nastojao prikazati onakvim kakav nije bio, a silno je želeo biti. Sa prvim kišama, koje kao da su naslućivale, Klica upoznaje Ništavilo, koje nema godinu rođenja i koje neprekidno i slatko pije vlastito pretvaranje. Sa jedne strane lažna svetica a sa druge istinska ulizica, licemer i prema drugima i prema sebi, koja kada bi mogla ćutati možda bi je smatrali i mudrom. Ništavilo je strelac i satrelište, jer u svemu što čini, cilja zbog svog lažnog veličanja i svoje sitne koristi.

Ohrabren umišljenom sposobnošću da prepoznaje učene ljude, Klica lakomisleno upoznaje Klackalicu, koji generacijama živi na njegovoj zemlji. Gotovo nalik Mizeriji, Klackalica je pritajeno zlo, koje čeka pogodan trenutak da bi živeo svoj život u podvalama, pakosti i laži. Njegov život je neprekidno stvaranje loših vesti, ubeđen da je to jedini put da sutra ne postane loša vest. Kako nesreća nikad ne putuje sama, Klica u predvečerje te kišne godine upoznaje Kariku, dodvorljivog potrčka, lažnog prijatelja i sitnog račundžiju. Karika je u stalnim pokušajima da sustigne propušteno, kako bi nebitno od načina, afirmisao ono što u njemu nepostoji. Kao lakoverna budala, bez koga Mizerija, Ljiga, Klackalica i Ništavilo nebi postojali, stalno je u službi tuđih pakosti i laži, što mu daje privid sopstvene važnosti i značaja. Pred kraj svojih traganja za učenima, Klica upoznaje Benu, čiji je život duga lekcija poniznosti, zarad malo slobode i umišljenog ponosa. Njegova glava retko je bila na njegovim ramenima, i zato kao verni prijatelj svih svojih mana, među ljudima nema prijatelja. Taj nevidljivi čovek, koji svoje slabosti prikazuje kao opravdane razloge, poput žabe koja sedi na zlatnom prestolu, mora skočiti na blatnjavu zemlju sa koje je došao. Među poslednjima Klica upoznaje neprimetnog i servilnog Sitniša, sitnog račundžiju uvek spremnog da se divi svome neznanju. U njega kao čoveka, ne vredi ulagati, jer se vremenom zarad pakosti i laži nudi za džabe. Govori pogledom ka podu, istinom kroz sastavljene zube i ćutanjem koje optužuje.

Na samom kraju svojih traganja za učenima, Klica upoznaje dobronamernog Hora, koji umom gleda na ono čega pred očima nema, kao na ono što zaista i jeste. Njegova čestitost je poput stabala čije krošnje dosežu oblake, više žrtvovan olujama, nego žbunje koje raste u njegovoj seni. Hrabarost mu ne počiva na kukavičluku drugih, već izvire iz svetlosti koju nosi u sebi, svestan da nisu sve oči spremne za svetlost. Zato je Hor nepoverljiv prema Klici i njegovim sunarodnicima. Zajedno sa Horom, Klica upoznaje odgovornu i povučenu Vilu, čija je savest na meri njenog karaktera. Kada karakter dođe na iskušenje, Vila, koja na leđima nosi nemali teret svoje prošlosti, povlači se i nestaje. Pronicljiva i proračunata, sklona je prevariti samu sebe, opravdati svoj greh i ispovedi vlastitu krivnju. Raju čine starosedeoci na Klicinoj zemlji, oni su pretežno neafirmisane Ljige, Mizerije, Bene, Ništavila, Klackalice, Karike i Sitniši, kojima je istina u ćutanju a iskrenost u srcu koje ne otvaraju. Po nekad, samo na kratko, spremni su da se bore za istinu, ali do poslednje kapi krvi onoga koji istinu nosi. Njihovo siromaštvo svake vrste nije uzrok njihovog nemorala, već njegova posledica. Manjina govori, ali ništa ne može utvrditi, večito traga, često sumnja i ne želi da se pouzda ni u samu sebe. Ona je u malom broju, zato što je zabluda neizmerna, uvek je na stratištu jer brojnija laž obitava na prestolu. Kada bi svi učeni iz Klicinog izbora, po njemu najbolji na njegovoj zemlji, znali šta misle i čuli šta pričaju jedni o drugima, ne bi bilo dvoje usta za razgovor. Klicin izbor oslikava čovekov pad, uzaludna stradanja i potpunu nemoć da se probije neprobojni krug. Beskrajne po svojim mogućnostima, sposobnosti osvojenih ostaju zarobljene njihovim karakterima. I zato, bez vladavine osvajača, osvojenom zemljom vlada haos, jer nema mišljenja, a neprosvećena gomila, koja se predstavlja kao učena, sve rešava na prečac, da bi se potom u očajanju kajala. Ovo dekadentno društvo, na okupu drži pritisak sile i međusobne osećajne veze – lažna identifikacija, pa ukoliko izostane jedno, drugo će ga lako zameniti. Kako sve ljudsko mora nazadovati ukoliko ne napreduje, tako se i Klica odvaži da potraži svetlost / učene, ali ne može poći drugim putem, do onim koji mu je narav trasirala. Gleda, meri, procenjuje i bira po sebi slične. Ali u potrazi za svetlošću, zaboravlja da ona ima i senu, koja će ga ukoliko se zabroji, na njegovoj zemlji, od većine učiniti manjinom. Zaigrao se i zabrojao, broj rodbine i prijatelja umanjio, a prekasno shvatio da priliv sunarodnika više ne može kontrolisati. Priča se da su sunarodnici sličniji osvajačima nego Klica, mada bi se teško ta razlika pouzdano utvrdila. Ono što svi smatraju razlikom jednih naspram drugih upravo ih najviše čini braćom i sestrama. Tako stvoreno društvo učenih budala, koje su veće budale od budala neznalica, u početku je svojim glupostima zasmejavalo, da bi na kraju sve rastužilo i na suze nateralo.

Zatečen i bez kontrole na koju je navikao, Klica se na trenutak priseti reči svojih predaka. Odabere Ljigavog, najpohlepnijeg sunarodnika, i ponudi mu na “svom državnom imanju” funkciju bez ikakvog uticaja. Ipak u glavi Ljigavog, ta isprazna titula odzvanja: Zamenik Klice. Priseti se Klica, svojih careva i kraljeva, kojima osvajački narodi dopustiše da nose vladarske titule na zemlji kojom nisu vladali. Međutim, kupujući vreme, Klica kasno shvata da ne može kontrolisati ambicije Ljigavog, koji sebe sve češće vidi na njegovom mestu. Ljigavom se kao ispomoć pridruži Mizerija, koga Klica dovede sa blatnjave zemlje i zaposli na “svom državnom imanju”, a nešto kasnije, zbog nemaštine, gladi i bolesti, prihvati i njegovu porodicu. Poverovao Klica da mu je uliziva Mizerija prijatelj, zaboravljajući da je na njegovu zemlju došao iz istog legle iz kojeg je potekao i umišljeni sveznalica Ljigavi. Zaboravio Klica da se priseti, iste one istorije, gde očevi, sinovi, braća, kumovi, prijatelji, generacijama drže lopate za ukope svojih najbližih. To je u tradicija naroda kojem Klica pripada. Sada udruženi, Ljiga i Mizerija započeše borbu za vlastite ambicija, nastojeći da je predstave kao borbu za interese upravljanja državnom zemljom. Nisu mnogo tražili, odmah im se pridruži Karika, koga Klica, kao i Mizeriju, dovede sa blatnjave zemlje, okupa, nahrani i zaposli na “svom državnom imanju”. Nesposobni i licemerni, huškajući sa strane, Mizerija i Ljiga počeše snabdevati Kariku korisnim lažima, koje ovaj vešto obrađuje tražeći podršku većine u borbi protiv Klice. Ne zanimaju ih činjenice, vođeni svojim naravima i ambicijama, kroz par meseci, kada je broj ubeđenih bio nesporan argumenat istine, optužiše Klicu da je kriv i tražiše od njega da dokaže da je nevin? Pokazaše da su pravo i sila suprotnosti, koje se razvijaju jedna iz druge. Sila pojedinca se slama ujedinjenjem više slabih, i tada moć ujedinjenih predstavlja pravo nasuprot sile pojedinca. Oslonjen na Klackalicu, servilno zlo bez karaktera, te nekolicinu raje i manjine, više emocijama a manje razumom, Klica se upusti u neravnopravnu borbu. Prvo smeni Ljigu i time rasplamsa njegovu sujetu, koju priskočiše smirivati servilni Karika i Mizerija, uvlačeći u tu borbu kao brojčanu podršku sunarodnike: Benu, Ništavila, Sitniša i na kraju Vilu i Hora. Hor, u svoje i ime manjine, javno prozbori: „Borbu nisam započeo, niti ću je voditi. Ko pobedi, neka vlada, jer to Vaš jedini interes.“ Prećutno se Horu pridruži i Vila, ali je Karika ne ispušta iz vida, uveren da će je, pre ili kasnije, pridobiti na svoju stranu. Svi su verovali da mogu pobediti, jedni kroz istinu u argumentu većeg broja, a drugi kroz želju u argumentu istine, koje se nikada nisu držali. Želja je bila na strani Klice. I jedni i drugi zaboraviše da se istina procenjuje delima i životom, oni su jedino merilo. Istina je na Klicinoj zemlji retkost i zato je kod njih ponuda istine oduvek bila veća od njene potražnje. Danas te u istinu ubeđuju jedni, sutra drugi… po pravilu uvek isti, nesposobni, lažljivi i jalovi, oni koji nisu bili sposobni da urede ni sopstveni život. Brojčano jači, gotovo svi oni koje je Klica sa blatnjave zemlje podigao i zaposlio na “svom državnom imanju”, izbaciše ga na istu tu blatnjavu zemlju, ne želeći zaposliti ni njegovo dete. Tek se pred kraj života Klica priseti da njegova vera, kao i vera svih njegovih koji ostaše svoji, propoveda: „ne ubij, ne kradi, ne poželi ništa što je tuđe…“ Odlazeći sa Zemlje, Klica ne sazna hoće li njegov narod, ako već on za života nije uspeo, ikada istinski prihvatiti veru koju tobože nosi. Poražen i ponižen na svojoj zemlji od svoga naroda, Klica nije izdržao ni pola godine. Put od njegovih početaka u delirijumu požude do njegovog kraja u zadahu lešine, samo je strma nizbrdica sa kratkim osvrtom na radost života. Sahranjen je bez prisustva onih koje je podigao iz  blata, samo sa par podanika koji su ga pratili do kraja. Taj dan je padala kiša, gotovo ista ona kiša, kao kada je upoznao Ništavilo.

Pred kraj života, Klica za svoje poraze poče tražiti krivicu u drugima. Optuži Hora da ga je izdao, jer se za njega nije borio. Hor ispred sebe gleda poraženog i poniženog  čoveka, koji je do juče poražavao i ponižavao druge, i reče mu isto ono što je njegovom narodu govorio osvajački narod vekovima: „Na ovoj zemlji si svojevremeno odabran, samo zato jer si pohlepan, neiskren i ponizan, baš kao i tvoji preci. Sahranjivao si i bićeš sahranjen, jer onaj koji prolije krv čoveka, krv će mu biti prolivena. Ja ne želim tvoju smrt, ali je želi tvoj narod. Igrao si se životima ljudi, ali si se zbog pohlepe zaigrao. Tvoj narod, nemoćan pred svime što je gledao, na kraju odluči da te izigra, ne bi li kad-tad, na nešto mogao uticati. Stoga ja ne mogu biti onaj koji te je izdao, jer dok dođeš do mene, preskačeš one koje poznaješ decenijama: svoje prijatelje poput Mizerije, čiju si decu zapošljavao i hranio a vidiš on tvoju neće, preskačeš i one koje si poput Ljige imenovao za svoje zamenike, one čijim si dovođenjem poput Karike, Bene, Ništavila, Sitniša, a mogli si dovesti druge, davao smisao njihovim mizernim životima. A oni, tvoji do juče najbliži, svojski se potrudiše, kako to priliči tvom i karakteru tvojih sunarodnika. Na žalost Klica, ne biramo od dva zla manje, mada bi se i tada pitali koje je koje. Tvoj veći broj u ovoj borbi je bio mali, a njihov mali broj u tvojoj želji, zapravo veliki, tebi nedostižan i samnom i bez mene. Taj grumen zemlje, koji sam po tebi, bacio u jamu koju nisam kopao, na sanduk koji nisam kovao, nije te opteretio koliko lopate onih koji te zatrpavaju od kada sam te upoznao. Ne mogu, i ne želim te odvraćati od misli koje te vode, jer one pravdaju sebe a greh traže u drugom. Ti si čovek čija je duša puna mraka, a u mraku se rađa greh, koji si činio i koji ti se čini. Nisu krivi oni koji čine greh, već oni koji seju mrak. Tvoj narod kroz istoriju seje mrak među svojom krvlju, dok odabrani poput tebe, iz generacije u generaciju čine greh. Oproštam ti samo ono što se oprostiti može, a sam znaš da toga nema mnogo.“ 

Posle Klicine sahrane, na njegovo mesto dođe Bena. Njemu odmah priđoše servilna Mizerija i Klackalica, dok narav Ljigavog, Kariku i Ništavilo povede na drugu stranu. Podeliše se dojučerašnji saborci, nekada ujedinjeni istim interesima, izrodiše se novi – stari sukobi, povezaše ih nove – stare pakosti i laži. Posle godinu dana, uz odloženu sahranu nekog drugog, pobediše Ljiga, Karika i Ništavilo. Na mesto Bene dođe Ljiga, na mesto Ljige dođe Karika, dok ostali ostadoše na svojim pozicijama, a naravima najaviše nove borbe. Kao što pajac, ma koliko se šepurio po kraljevskom dvoru, nikad ne može postati kralj, ali od dvora može napraviti circus, tako je i Ljiga, šepureći se državnom zemljom kojom poče vladati kao Klica, od nje načinio pozornicu sopstvene lakrdije, čije će se posledice generacijama pamtiti. I tako vekovima unazad i godinama unapred, ne znajući gde je početak niti nazirući kraj, ali uvek sa nekom novom klicom koja klija posle obilnih suza. Neki novi osvajači, ništa bolji od osvojenih, ali brojniji i jači, postaviše duž granica ove zemlje table na kojima nevidljivim slovima piše HOŞ GELDIM TO SERBIA.

Miroslav KUKA

www.kuka-grosmeister.com