Red Templara i masoni – ko su bili vitezovi templari

Moćan viteški red Templara je preko noći zbrisan. Ko su bili vitezovi templari i šta je njihova mračna strana postojanja

 

 

TEMPLARI

Ove slike svedoče o tome, kako je neprijateljima Hrišćanstva pošlo za rukom da duboko prodru u redove katoličke crkve. Odista je morao biti vrlo velik uticaj “posvećenih“ kabalista da bi takve i slične slike našle sebi mesto u katedrali koja se podizala u prestonici katoličkog vladara i pod nadzorom episkopa i čija je izgradnja trajući decenijama, bila ogroman događaj za celu zemlju. A sam karakter zlobe protiv hrišćanstva, kojom se odlikuju ove svetogrdne slike smeštene ne na nekom drugom mestu, već baš na mestu molitve, svedoči da su one mogle poteći samo od takvih zakletih neprijatelja Hrišćanstva, koji vrše instrukcije slične onima koje su bile poslate iz Carigrada jevrejima u Arleu. Nije li prirodno onda da su se pod takvim uslovima rađale mnogobrojne jeresi i nije li razumljivo sada kako se u broju onih, koji su podlegli protivhrišćanskoj propovedi, mogao naći čak i ceo jedan viteški red?

Imam u vidu red Tamplara koji zauzima naročito mesto u nizu raznih sekata i organizacija, koje su tajno radile na stvaranju svetske judejske imperije i za koji red masoni drže da su mu oni potomci i naslednici. Naravno teško je potpuno protumačiti suštinu i rad svakog društva koje nosi tajni karakter naročito posle nekoliko stoleća. Ali ma kako se oprezno odnosili prema svedočanstvima savremenika o redu Templara, potpuno je nesumnjivo da je taj red sem spoljašnjeg, tako reći zvaničnog cilja —zaštite hadžija, koji posećuju sveta mesta, — imao i neke tajne ciljeve.

O tajnim ciljevima i tajnom učenju Templaera sakupili su mnogo podataka skoro svi istraživači njihove istorije. Jedan od takvih istoričara, Čarls Gekertorn u svojoj knjizi “Tajna društva sviju vekova i sviju država“ piše o njima: “Ne dajući punu veru priznanjima, dobivenim putem nasilja, ili dostavama, učinjenim iz osvete i pohlepnosti jasno je da su vitezovi Hrama u svojim odlukama, verovanjima i obredima imali nešto osobito i tajanstveno, što se potpuno razlikovalo od statuta, mišljenja i obreda drugih versko-vojničkih društava. Njihov dugi boravak na Istoku, u opasnoj Palestini, punoj grčkih šizmatika i jeretika, koji su se krili od Arapa pošto su bili proterani iz Carigrada; njihovo suparništvo sa hospitalistima, dodiri sa saracenskim elementom i na kraju gubitak Svete zemlje, koji im je naškodio u očima sveta i učinio njihov život praznim, — sve je to pored mnogo drugih činjenica uticalo na ovu ustanovu na jedan potpuno neočekivani način, tako da njen rad nije bio u skladu sa pravcem koji je ona imala u početku. Templari su primili ideje i obrede koji su se kosili sa pravoslavnim mišljenjem, koje je nekad osnovalo, oživljavalo i učvršćivalo to vojničko udruženje“12)

12 Taйnыя obщestva vshhъ vhkovъ i vshhъ stranъ. Deo I, str. 111.

Gekertorn dalje govori opširnije o svetogrdnim. obredima Templara i primećuje da o njihovoj privrženosti doktrinama gnostika i maniheja, čak i u slučaju kad ne bi postojali drugi dokazi, dovoljno svedoče kabalistički simvoli, nađeni u grobovima i na grobovima vitezova hrama.13) Ali ovi kabalistički simvoli ukazuju i na veze sa jevrejima. Izgleda da je ovo učenje bilo najpotpunije proučeno na osnovu autentičnih kzvora od strane nemačkog naučnika  G. Pruca u knjizi “Tajno učenje i tajni statuti Reda Templara“.14)

13 Tamo, str. 149—150.
14 N. Prutz, Geheimlehre und Geheimstatuten der Tempelherrenordens. Berlin 1879,

On definiše učenje Reda, kao izrazito dualističko i antihrišćansko. Samo više od jevreja nego od saracena, mogli su vitezovi Hrama da usvoje svoju mržnju prema Hristu. Kandidat za Templara, bivao je posle zakletve uveden u salu Kapitula, gde su mu najpre pokazivali raspeće i objašnjavali, da on više ne sme verovati u Raspetog jer je On tobož bio lažni prorok. Ozbiljnost rada G. Pruca, primoran je bio da prizna i drugi nemački naučnik Šuster (iako je on naklonjen Templarima) u svojoj knjizi “Tajna društva, savezi i redovi“, izd. na ruskom jeziku u S. Petersburgu 1905 g. On je primoran da prizna da su prva pravila Reda iz 1128 g. postali kasnije za Red Templara samo forma, a da su istinski ciljevi Reda i njegovo učenje zabeleženi u ustavu, koji je sastavljen između 1220 i 1290 g. i koji je bio čuvan u takvoj diskreciji, da je braći bilo zabranjeno pravljenje prepisa.15)

Još su važnija za nas priznanja u istom. smislu učenja od strane masona Findela, koji je u dodatku  I knjige svoje Istorije franmasonerije posvetio Templarima naročiti članak, sastavljen na osnovu knjige Vilkea “Istorija Reda Tamplijera“.16)

15 G. Šuster. Taйnыя obщestva, soюzы i ordena. Petrovgrad,    1907. Knj.. I, str. 192.
16 Wilke. Geschichte des Tempelherren.Ordens. Halle 1860.

MASONI O TEMPLARIMA

Ovde se mora reći nešto o masonskoj tendenciji koja se pokazuje u pitanju Templara. Od prvih dana postanka masonerije, pominjalo se njeno poreklo od Templara, usled čega je otkrivanje pravog lika ovih vitezova išlo na štetu masonerije, koja ih je usled toga uvek branila ne vodeći nimalo računa o istini. Ja ću se kasnije ponovo vratiti ovom pitanju, kada budem govorio o metodama masonskog rada. Samo u knjigama napisanim za braću u visokim, stepenima, koja su već posvećena u “tajnu bezakonja“ i koja se već ne bune kada se sretnu sa otvorenim antihrišćanstvom, ne krije se istinska priroda hramovnika. Ovo uvek moramo imati u vidu kada se koristimo masonskim izvorima.

Findel, jedan vrlo dobro obavešteni slobodni zidar, urednik masonskog časopisa “Bauhütte“, pisao je istoriju tako da bi se njom mogli koristiti i neposvećeni. Sve što je korisno da znaju poslednji, a što bi moglo izazvati revolt kod još nepotpuno spremnih masona nižih stepena, t.j. sve što se tiče viših stepena, on piše u obliku polemike, kao o masoneriji “neistinitoj“, dok je prava masonerija tobož ograničena trima stepenima.

Mi ćemo se još vratiti ovom predmetu na drugom mestu, a zasad ćemo samo primetiti da sama sadržina i obimnost materijala u knjizi Findela svedoče da je on slobodan zidar u stepenu mnogo višem  od stepena običnog majstora. Usled toga smatram da je njegova polemika sa višim stepenima skroz neiskrena, da je to samo maskiranje, samo način pisanja, koji omogućuje objavljivanje knjige, jer drugačije to ne bi bilo moguće bez štete po masoneriju. Slobodni zidar nižih stepena, čitajući tu knjigu i verujući u ozbiljnost te polemike smatraće potpuno iskreno da je ono što je stvarno ušlo u knjigu za više stepene, tuđe “istinitom slobodnom zidarstvu“. Ali za masone koji već moraju znati istinu o duhovnoj bliskosti njihovih loža Templarima, Findel daje vrlo važan materijal, koji se potpuno slaže s onim, što se piše o Templarima u drugim masonskim knjigama štampanim za čitaoce samo viših masonskih stepena i koje se stoga ne odriču istorijskih veza masonerije sa redom Templara niti srodstva svoga učenja sa njihovom ideologijom i verskim pogledima.

Dakle na osnovu objektivnih istoriskih činjenica koje su priznate čak i od strane zaštitnika tog reda, nema nikakvih osnova da sumnjamo u opravdanost nanetih mu optužaba da teži za vladavinom nad celim svetom i za istrebljenjem hrišćanstva kao i za satanizmom. No ukoliko masoni smatraju sebe za naslednike Templara, važnije nam je od svega sada za upoznavanje masonerije, da vidimo kakve ciljeve pripisuju Templarima masonski izvori.

TAJNI CILjEVI TEMPLARA

Zbog neopreznosti masona došla je do ruku njihovih protivnika, knjiga velikog komandora južnog distrikta masonstva škotskog obreda S.A.D. Alberta Pajka pod naslovom “Učenje i dogme prastarog i primljenog škotskog obreda masonstva“, knjiga sastavljena za vrhovni savet trideset trećeg stepena južnog distrikta, publikovana sa njegovom punomoći, a izdata 1871 godine u Čarlstonu u Americi. Veliki izvod iz ove knjige izdan je u Parizu na ruskom jeziku s interesantnim primedbama od jednog velikog poznavaoca masonskog pitanja, koji se krije pod pseudonimom Nikolaja Skrinikova.17)

17 “Masonstvo?“ Pariz 1921 g. Citate iz knjige Alberta Pajka navodim po ovom izdanju.

U ovoj knjizi nalazimo sledeće podatke o ciljevima Templarskog reda: “Javni cilj hramovnika, piše Pajk, bila je zaštita hrišćana koji posećuju Sveta mesta. Njihov tajni cilj bilo je ponovno dizanje Solomonovog hrama prema Jezekiljevu proroštvu“ (str. 11).

Ključ za razumevanje sve zamašnosti ovog cilja hramovnika, i ako u svečanim izrazima, koji prikrivaju istinu, daje Marko Sonije, koga sam već citirao. “Ostvarivši sintezu drevnih misterija i prvobitnog hrišćanstva“ (t.j. pripremivši kabalističku noahitsku religiju), “oni su se vratili u Francusku oduševljeni delom Rama i hteli su vaspostaviti moralni hram“.

Primetiću da je Ram po legendama hermetista i masona — prvi veliki Posvećeni reformator čovečanstva čije su delo razorili sveštenici i kraljevi. Njegova se ličnost u masonskoj simbolici i legendama ponekad identifikuje sa Hiramom i drugim inkarnacijama Velikih Posvećenih mesija. Karakteristično je da se za više stepene masonstva, ličnost templarskog poglavara Žaka de Moleja isto tako nekako sliva sa ličnošću legendarnog Hirama.*)

* O značaju Hirama govorićemo dalje, kada budemo tumačili masonske simbole.

“Templari su opet, kako piše dalje Sonije, sanjali da podignu Hram čije bi cigle bile duše, koje vole Bratstvo, i s tim ciljem stvorili izabrani kadar intelektualaca, koji bi bio u stanju da vaspostavi hrišćanstvo. Oni su osnovali Misterije slične Izidinim misterijama… Dalje je njihov tajni horizont bio još širi… Oni su mislili da zaspu rov, koji deli gnostike od Hrišćanstva“… Sonije nabraja čitav niz religija, koje bi se morale ujediniti u projektiranom od strane templara u “hramu čovečanstva“.18)

18 Tamo, str. 352.

No ne može se podići nova zgrada na mestu stare, dok se prvo ova ne poruši. Odatle je razumljivo da je, kako piše Pajk, “red hramovnika pri samom početku bio određen da se suprotstavi rimskoj tijari i krunama careva i da je apostolstvo kabalističkog gnosticizma bilo stavljeno u zadatak njegovim poglavarima… Namere i sadržina učenja reda bile su uvijene u duboku tajnu, i spolja je on propovedao najveće pravoverje. Samo su poglavari znali ciljeve reda: potčinjeni su im sledovali bez ikakvog nepoverenja. Steći uticaj i bogatstvo, a zatim praviti zavere i, u slučaju nužde, tući se, ustanoviti jovanovsko ili gnostičko kabalističko ispovedanje — to su bili ciljevi i sredstva koja su davana posvećenoj braći. Papstvo i monarhije koje se takmiče među sobom, govorili su braći, prodaju se i kupuju u naše dane, truli su i sutra će već možda uništavati jedno drugo. Sve će to naslediti hram: naskoro će svest doći k nama posle svojih careva i prvosveštenika. Mi ćemo uspostaviti ravnotežu u svetu i bićemo gospodari i upravljači“. (Str. 14-16).

I tako dakle, Albert Pajk i Sonije ukazuju na istinske ciljeve Templara. To su borba sa crkvom i monarhijama i preuzimanje vlasti u svetu za podizanje simboličnog Solomonova hrama. No nije li taj cilj podizanja hrama čovečanstva ujedinjenog u noahizmu pod simbolom Solomonova hrama, ispunjenje vekovnog očekivanja judeja, za koje to podizanje služi kao simbol dolaska i pobede njihovog mesije, a po našem shvatanju antihrista? Čemu bi drugom kao jedno od sredstava moglo da služi ustanovljenje gnostičkog i kabalističkog ispovedanja?
Odatle se vidi da je red Templara na neki način postao službena organizacija pod vodjstvom jevrejstva, koje je pokušavalo da pomoću goja pripremi svoje carstvo.

Treba zabeležiti da oni, kako izgleda, nisu bili tako daleko od ostvarenja svoga cilja, jer je red Templara u vremenu do svog uništenja stekao ogromnu snagu i bezbrojna bogatstva. Albert Pajk piše: “Parola hramovnika bila je bogatstvo, da bi kupili svet. Oni su se obogatili. 1307 g. oni su samo u Evropi imali više od 9.000 senjorija. Njihovo bogatstvo postalo je za njih plićak na koji su se nasukali. Oni postadoše drski i nerazboriti, pokazaše svoje preziranje prema religiji i društvenim ustanovama, za koje im je bio cilj da ih sruše. Njihova oholost postade kobna po njih. Njihove zamisli bile su otkrivene i sprečene“ (Str. 20-21).

UNIŠTENjE TEMPLARA

Doznavši za prave ciljeve reda kralj Filip Lepi, je odlučio da ga uništi. Ali znajući dobro snagu templara i njihove velike veze, on je veoma oprezno pripremao uništenje njihova reda. On je privodio u, delo svoj plan ne dajući ničim povoda Templarima da posumnjaju, da on u dogovoru s Papom preduzima mere protiv reda. Provincijalnim vlastima bile su još ranije razaslate zapečaćene koverte s naredbom da ih otvore tek; u noći između 12 i 13 oktobra 1307 g. Odista, tek toga dana potpuno neočekivano za njih, jednovremeno po celoj Francuskoj bili su pohvatani skoro svi francuski templari sa velikim majstorom reda Žakom de Molejem na čelu. Možda je ovaj neočekivani poraz zato tako ozlojedio jevreje što je on potpuno porušio brižljivo pripremljeni plan.

“Ovaj novi zločin, piše Sonije, potresao je i zgranuo Posvećene… I od tog trenutka ponikla je među gnosticima ona žestoka mržnja prema Papstvu i njegovom vazalu — monarhiji, koja je kasnije morala roditi Reformaciju i francusku revoluciju“.19)

19 La Legende des Symboles, str. 353.

Ova zloba dobija svoju manifestaciju u ritualu posvećenja u trideseti stepen masonstva, koji se u škotskom masonstvu zove stepen “Viteza belog i crnog orla, veliki izabranik Kadok“. U ovom ritualu dobija pohvalu spaljeni poglavar Templara De Mole i proklinju se njegove ubice.

Red nije uspeo da ostvari zaveru, ali po masonskom predanju koje navodi Pajk, i koje je uostalom vrlo verovatno, Žak de Mole i njegovi drugovi još pre nego što je on kao poglavar reda bio pogubljen, organizovaše i urediše ono, što su docnije počeli nazivati skriveno ili škotsko masonstvo (str. 24-25). Red je odjednom iščezao. Pa ipak red je živeo pod drugim imenima pod upravom neznanih poglavara. “Red je, kaže Pajk otkrivao sebe samo onima, koji su se prošavši kroz mnogo stepena pokazali dostojni da prime opasnu tajnu“. (Str. 28).

Potpuno i tako neočekivano uništenje Reda (istina zajedno s njegovim glavnim centrom), bilo je ostvareno samo u Francuskoj. U drugim zemljama ovo uništenje nije se desilo odjednom, jer i sam Papa nije pokazao dovoljno odlučnosti. Otegao se za pet godina i proces protiv vođe Reda. Nesumnjivo da je to donelo izvesnu mogućnost da se njegova organizacija izvan Francuske nekako iskoristi i preuredi. Ipak vaspostaviti takvu organizaciju kakav je bio red Templara, bila je stvar veoma teška i to naročito pri životnim uslovima XIV veka kada je za saobraćaj i prepisku trebalo mnogo vremena.

Na taj način red Templara bio je uništen samo kao jedinstvena politička organizacija, dok su njegovi članovi, koji su ostali na slobodi, nastavili svoj rad u drugim grupama: Templari su ušli u već postojeće organizacije, koje su bile istog duha s njima. “Međutim, piše Sonije, Templare koji su se spasli od pokolja primili su Zidari. Neki su ostali u Francuskoj pod imenom primljenih Zidara. Oni sačinjavaju neku vrstu intelektualne elite koja se bavila Alhemijom, Gnozisom i Kabalom. Odeveni kao radnici i živeći među radnicima oni su izbegli gonjenja od strane kralja. Drugi su pobegli u Španiju gde su ujedinjujući se oko starih Posvećenih osnovali tajno udruženje, koje je pod zaštitom umetnosti pripremilo Preporod (Renesansu). Drugi su se Templari uputili u Nemačku radi osnivanja tajnih Bratstava“.20)

20 Tamo, str. 352—353.