120 godina od rođenja velikog srpskog pisca
Izložba posvećena Milošu Crnjanskom u holu „Narodne bibliotke Srbije“, u Beogradu – otvorena 28. oktobra 2013, u 12 sati
MILOŠ CRNjANSKI: VELIKI MAJSTOR KNjIŽEVNE MAGIJE
Ko je bio Miloš Crnjanski i šta je sve voleo. Njegova svojevrsna lična karta iz jednog upitnika
Velibor Mihić
Na izložbi je, preko knjiga, fotografija, originalnih rukopisa i ličnih predmeta velikog pisca prikazan, u osnovi, bogat i zanimljiv život i kroz ratne i kroz mirnodopske godine, u zemlji i inostranstvu.
A preko video-bima, i intervju s njim, u njegovom stanu, u poznim i, na žalost, poslednjim trenucima, može se reći, uz trud Petra Džadžića koji ga je obazrivo i s mnogo razumljivog takta pitao i navodio na prave odgovore.
Pisac ovih redova, na žalost, video ga je, samo, jednom, u vreme studija književnosti na Filološkom fakultetu, u Beogradu, kad je u Velikoj učionici/slušaonici Slavističkog seminara – prizemlje, prva slušaonica desno – gostovao, verovatno na poziv studenata…
I, drugi put… ali, tog drugog puta, nije bilo niti ga je moglo biti. Desilo se da sam poželeo da posetim velikog pisca, u čije delo sam se, gotovo, zaljubio, upoznam i, jednostavno, makar na minut, pozdravim ga, i ništa više.
Javio sam mu se telefonom iz govornice na Studentskom trgu, do same ograde, te govornice odavno nema…
Kad se podigla slušalica, prepoznao sam njegov iznemogao starački glas…
Pozdravio sam ga, rekao da bih želeo da ga posetim, nakratko, želja mi je da ga još jednom vidim…
– Nikog ne primam… Čitaćete u novinama…
To su bile njegove jedine reči koje mi je preko telefona uputio. Jednostavne, ljudske, reči bolesnog i starog čoveka kog izdaje snaga a, eto, još ima… ako ne snage… koje, već, i nije imao… ono, bar, kurtoazan običaj da podigne slušalicu kad telefon zazvoni. Ko zna, možda gospođa Vida, njegova supruga, trenutno nije bila u stanu, pa se, zato, Miloš Crnjanski i javio…
Ubrzo je umro. Zaista, čitao sam u novinama… kako je i najavio…
I bio na njegovoj sahrani, u snežan, hladan novembarski dan, na Novom groblju…
Ratko Adamović, književnik, nosio je Milošev krst… Vejao je krupan sneg…
Na ovoj izložbi, s brojnim dokumentima, fotografijama, faksimilima, notesima, pismima, ličnim predmetima i dr., pažnju mi je privukao – od poda do plafona – uveličan – upitnik koji je Miloš Crnjanski nadahnuto ispunio… možda u proceduri dobijanja lične karte, pasoša ili neke druge prigode…
Evo tog upitnika i kako ga je Miloš Crnjanski ispunio:
.
LIČNA KARTA:
Ime i prezime: Kao što znate, sad sam Miloš Crnjanski
Datum i mesto rođenja: 26. oktobar 1893, Čongrad. Pod moranje.
Visina: 168 cm. Još ne saginje glavu.
Težina: 71 kg.
Kosa: Proseda, bujna, nije ofarbana. Nasledio je od matere.
Oči: Kao u svakog drugog čoveka. Zelenkaste su. Dobre.
Porodična situacija: Oženjen 46 godina. Situacija nepromenjena.
Adresa: Udruženje književnika Srbije, Francuska 7, Beograd.
.
UKUS:
Omiljeno doba dana: Jutro za jutarnju gimnastiku. Ponoć za čitanje.
Dan, mesec, godišnje doba: 15. mart. A mesec maj. Proleće.
Slovo: M. {inicijal M. zaokružen}
Broj: Srećan broj mi je bio 13.
Boja: Voleo je boju trešnjevog cveta i šljiva.
Miris: Bagremovog drveta.
Cvet: Bagremovog drveta.
Insekt: Voli da posmatra duge redove mrava.
Metal: Velikih metalnih konstrukcija.
Životinja: Voli srnu. Nema ničeg lepšeg nego srna pri ulasku šuma.
Ptica: Voli galeba. Na svim morima, a najviše na severnim.
Strani grad: Petrograd koji nije video.
Strana zemlja: Italija.
Stil: Modernih skandinavskih kuća od drveta.
Istorijska ličnost: Tiberije, ali ne onaj kako ga klevetaju.
Nauka: Arheologija koja otkriva veze sveta. Proučavam je celog života.
Naučnik: Francuz koji se zove Žan Rostan.
Filozof: Grk koji se zvao Sokrat a koji je neprolazna uteha.
Pesnik: Omilio mi je Englez koji se zove Džon Don, pesnik Londona.
Stih: Jedan stih Mikelanđela.
Romansijer: Dostojevski, Dostojevski, Dostojevski.
oOo
Miloš Crnjanski: Sumatra
Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.
Rastuži li nas kakav bledi lik
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega
rumeno teče!
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se, noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.
(Beograd, Braće Nedića 29, 1920)
oOo