Voda je život
Voda zaslužuje poštovanje, jer je život vredan
I ponovo ista priča – počnemo da se vrtimo u krug. Toliko pitanja, a odgovora nema. Samo taj reprizni osećaj – tako je moralo biti.
Radjamo se ne znajući ni od koga ni gde. Upoznajemo svet plačom, i ostavljamo ga u suzama. A koliko tek prolijemo tokom njega? Možda ni to nije slučajno, voda je element koji se kreće, koja ima svoj izlaz kao i ulaz. Kad se u nama uzburkaju emocije, da li se to uzburka voda koja sačinjava naš organizam? Da li se njen balans poremeti, nešto otopi, ili nešto zamrzne? Da ne zavisimo od vode da li bismo uopšte i imali emocije? Ljudi današnjice stvaraju mašine, robote. Uspeli su da ih kamufliraju da na prvi pogled ne može da se uoči njihova razlika od čoveka. Čak su usavršili i pokrete koje prave, dali su im i mogućnost govora, ali da li će ikada moći da im usade i emocije – osećanje tuge i potrešenosti koje rezultira plačom, ili osećanje dirljive sreće koje je isto praćeno suzama? Sumnjam, roboti nemaju vodu u svom sastavu.
Voda je i u vazduhu koji dišemo. Voda je u raznim oblicima, i svuda je ima – ona je život. Čak i kad nisu znali njen sastav i kad hemija i biologija nisu toliko uznapredovale kao nauke, ljudi su znali da bez vode ne bi bilo ničega. Čak i pustinja ima svoju vodu. Spasonosne oaze. I na polovima, gde je voda u svom ledeno čvrstom stanju, živopisno je. Gde je voda tu postoji neko stvorenje, biće kroz koje će da se kreće, da teče, da se meša sa njim, da uzima deo njega, da ga pamti i ponese dalje gde će ga pomešati sa nekim novim; ona je element inovacija i kreacija.
Prvi gradovi i države nastali su na obalama reka, jezera, mora. Zadivljeni njenom čarolijom u vreme vetrova, izlazaka i zalazaka sunca, njenim oslikavanjem neba, njenom mirnoćom i uskomešanošću, njenom bistrinom i njenom dubinom, znali su da će jedino pored nje imati olakšan život jer voda će dati ono što je potrebno za njega, plodonosne obale i pitomu zemlju. Daće hranu.
I ono što takodje ostavlja bez daha to je njeno neprekidno kretanje. Ona nikada ne miruje. Uvek je u pokretu bilo na površini bilo ispod zemlje. Voda oslikava osnovni princip vasione – nikad ne stati i nikad se ne vraćati unazad. Ići samo napred. Dalje. Nositi što se da poneti, sve nepotrebno ostaviti iza sebe. Ići ka većim prostranstvima. Imati cilj. I kada se ostvari prihvatiti novu snagu, novu jačinu. Novu svrhu, novu vrednost.
Voda je uvek slobodna. Ne da se zarobiti i prilagodjava se onako kako njoj odgovara. Ili se može zahvatiti, na kratko, ili se prospe tražeći nove smernice.
…Počela je kiša. Kap po kap, sve jače. Čovek u prirodi. Stao je podigavši glavu na gore. Zatvorio je oči i otvorio usta puštajući nebesku vodu da mu umiva lice i puni grlo. Žedno je upijao božansku tečnost osmehujući se. Bio je mokar ali nije mario. Prizvao je kišu i sada je prihvata svim porama svog bića. Zemlja pod njegovim nogama vlažna je, postaje blato, ne stiže da upije sve što puštaju oblaci. Uskoro će nastati bare, krenuće potoci, bezdušnost prostranstva dobiće život, ozeleneće, porašće biljke, voda će napraviti hranu. Čovek će živeti. Neće biti gladan. Bogovi su čuli njegovu pesmu, molitvu, i voda iz daleka došla je putem vetra do njega. Raduje se. Prija mu svaki dodir kapljica, telo se priseća dok je bilo u majčinoj utrobi – tada je raslo u vodi, i budi se oko srca neka toplina.
Prostorom je zavladao mir, caruje dobovanje bezbojnih suza koje će doneti obilje. Padaj kišo, oteraj sušu. Vrati se vodo odakle si potekla. Operi prašinu i donesi nove vidike. Zalij sve klice koje se uspavane i zarobljene drže ispod površine. Neka izrastu u nove mogućnosti i nove pobede. Ono što je stalo nek se pokrene i dosegne visine dostojne divljenja.. Na nebu se pojavila duga..