Flavijan – Uspinjanje na Atos i susret sa demonskim bićem

Odlomak iz knjige Flavijan – Uspinjanje o tome kako su hodočasnici pri usponu na Atos na putu za manastir Metamorfozis susreli čudno demonsko biće

 

 

 

– Zašto neko želi da se toliko udalji od sveta? – čudio se Eduard. – Postoji toliko udobnih skitova i manastira gde je sve sređeno, namešteno, gde je, na kraju krajeva, dostupna medicinska pomoć.

– Da li bi želeo da služiš tamo – upitao je Flavijan oca Dimitrija, pokazujući rukom na tu ćeliju.

– Želeo bih – zamišljeno je odgovorio Lao Di.

– A ti? – Flavijan se obratio Igoru.

– Naravno! Još kako bih želeo – odgovorio je Igor bez razmišljanja. -Samo što me otac Nikifor ne bi blagoslovio da budem isposnik, nisam još spreman…

– Eto vam odgovora – Flavijan je pogledao Eduarda. – I ja bih hteo, da nisam sveštenik. Tamo je Bog bliži. Zato monasi i odlaze tamo…

Eduard je pogledao Flavijana, Igora, oca Dimitrija nekako dečjim, zadivljeno-ushićenim pogledom, ćutke zaklimao glavom i stavio foto-aparat u futrolu. Krenuli smo dalje. Staza je ponovo počela da skreće ka šumi. Pritom, šuma je bila starija i potpuno se razlikovala od one kroz koju smo išli nakon skita svete Ane. Ta šuma je bila listopadna, prilično gusta, ali u isto vreme nekako prozračna. Dok je ova šuma u koju smo se sada uputili podsećala na dekor nekog mističnog filma ili bajke – retko, staro i kvrgavo drveće sa polugolim krupnim korenjem i mnogobrojnim sputanim isprepletanim granama, žbunovi među njima, male jelke tu i tamo, a pod nogama debeli sloj lišća pomešan sa polomljenim granama i kamenjem.

– Samo nam još fali susret sa nekim šumskim divom – mračno sam se našalio videći i da su moji saputnici primetili čaroliju ovog mesta.

– Evo ga – Vladimir je pokazao rukom na nekakvu prljavo-crnu gomilu na hrpi kamenja pored puta. Gomila se mrdnula i postalo je jasno da je to bio nekakav živi stvor. Instinktivno smo se zaustavili i približili jedni drugima. Igor je neprimetnim pokretom zbacio ranac sa leđa i zgrabio nož desnom rukom. Stvor koji je sedeo na kamenu je poskočio sa njega i preprečio nam put. Zver je ličila na čoveka. Ličila je, pre svega, po kukastom kvrgavom nosu, buljavim prljavožutim očima i dugačkim visećim rukama, kojima je mahala gore-dole kao stara krvoločna ptica. U celoj toj pojavi bilo je nešto demonsko. Zver nije imala prednje zube, već samo čvrste očnjake na obe vilice. Otvorila je svoje gnusne čeljusti i prosiktala promuklim i odvratnim glasom:

– Gde to idete?! Idete li u Metamorfozu?! Metamorfozu želite? Idite, idite, polomite sebi tamo i ruke i noge! I kičmu slomite! I rebra! I vratove! Sve slomite sebi! Uskoro nećete ići tamo! Puzićete po podzemlju! Uskoro ćemo svuda ići i šetati! Eeh, šetaćemo! – stvor je radosno zaigrao nekim satanskim plesom.

Svi smo se skamenili. Bili smo kao paralisani, toliko je neočekivano bilo ovo viđenje, da nismo znali šta da uradimo. Igor se prvi osvestio.

– Oče! Blagoslovi da završim sa ovim.

— Nemoj — Flavijan je podigao ruku i širokim pokre tom prekrstio zlobnu utvaru. Isto to je za njim ponovio otac Dimitrije.

— Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji njegovi… — baćuškaje počeo da čita molitvu Životvornom krstu.

MOLITVA ČASNOME KRSTU

Slava Gospode, Krstu Tvome Časnome!

Neka vaskrsne Bog, i neka se razveju neprijatelji Njegovi, i neka beže od Lica Njegova oni koji ga mrze. Neka iščeznu kao što iščezava dim, kao što se topi vosak na domaku ognja; tako neka izginu đavoli pred licem onih koji ljube Boga i osenjuju se krsnim znakom, i koji radosno govore: Raduj se, prečasni i životvorni Krste Gospodnji, koji progoniš đavole silom raspetog na tebi Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je sišao u pakao i satro silu đavolsku, i koji nam je darovao tebe, Krst Svoj Časni, za proganjanje svakog protivnika.

O! prečasni i životvorni Krste Gospodnji, pomaži mi uvek sa Svetom Vladarkom, Djevom Bogorodicom, i sa svima Svetima zanavek. Amin.

Utvara je prestala da igra, zaustavila se, pogledala nas pogledom punim mržnje, ispustila užasni krik i zaronila u žbun. Svi smo počeli da se krstimo.

— Oče Flavijane! Šta se to upravo desilo? — obratio se baćuški pobledeli fotograf Eduard. — Da li je to bio čovek ili ne?

— Ko će ga znati? — odgovorio je Flavijan — možda je nekada bio čovek, možda je neki monah-siromah koji je poludeo ili još nešto… Ali sigurno ne donosi Božji blagoslov!

— Bilo bi čudno da nas na ovom putu prate anđeli — nasmešio se otac Dimitrije. — Mislim, u njihovom vidljivom obliku. Verovatno se nosiocima zla naše putovanje ne dopada! To je dobro!

— Zašto je to dobro? — upitao je Eduard.

— Zato što đavo mrzi sve ono što čoveku donosi bilo kakvu duševnu korist, pa se trudi da im smeta u svakom dobrom delu — odgovorio je Flavijan.

— Baćuška smatra da ako ova zver koju smo videli ima demonsku osnovu, iz toga sledi da nam naše uspinjanje može doneti pravu duševnu korist. Hajde, braćo da pojačamo molitvu Isusovu, ima još da se ide, a već počinje da se smrkava…

– Kakva je to molitva Isusova? – upitao je Eduard Flavijana.

– Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! – odgovorio je baćuška i, počeprkavši po džepu svoje rize, izvadio je malu brojanicu sa trideset čvorova. – Evo, uzimate ovako, prstima, jedan čvorić i izgovarate u sebu ovu molitvu, zatim sledeći čvorić i opet molitvu, i tako sve dok ne stignete do krstića. A na krstiću recite: „Presveta Vladičice Bogorodice, spasi me grešnog!“ i opet u krug molitvu Isusovu.

– Dobro! – Eduard je sa radošću uzeo brojanicu. – Probaću. A da li se svi tako molite?

– Pokušavamo… – odgovorio je Flavijan. Nastavili smo uspinjanje.

 

Izvor: Knjiga Flavijan – Uspinjanje, autor Protojerej Aleksandar Torik