Da li je anarhizam nasilje, haos, nered i terorizam ili borba za slobodu?

Da li je anarhizam nasilje? Haos i nered? Borba za slobodu?

Anarhija i anarhizam je nasilje i terorizam koji izaziva haos i nered po ulicama po pisanju medija, ali anarhisti imaju drugo mišljenje. Veruju da su borci za slobodu, za društvenu utopiju u kojoj je sve dozvoljeno.

Verovanje da je moguće napraviti slobodno društvo u kome će svako slobodno raditi šta hoće, je naivno i samo vodi u kameno doba i rat svih protiv svih, jer ne postoje društveni sigurnosni mehanizmi koji će slabije štititi od jačih i pohlepnijih.

Takodje, u ovom eseju je sporno veličanje ubistva kao opravdanog čina za rušenje despotija. Ubistvo je uvek nemoralan čin, kao što je i ovaj tekst nemoralan u celosti, jer sve pokušava da relativizuje, svodeći ceo život na hipi pogled na svet.

.

Da li je anarhizam nasilje?

Čuli ste kako anarhisti i anarhistkinje bacaju bombe, veruju u nasilje i da anarhija znači haos i nered.

Takvo mišljenje nije iznenađujuće. Mediji, elita i svako unutar vlasti vam time puni glavu. No, većina njih zna kako to nije tako, ali imaju razloga ne reći vam istinu. Vreme je da čujete tu istinu.

Želim vam ovo reći pošteno i otvoreno i možete mi verovati, jer ja sam jedan od tih anarhista koje nazivaju ljudima nasilja i destrukcije. Samo želim da znate, nemam šta skrivati.

„Dakle, znači li anarhizam uistinu nered i nasilje?“ pitate me.

Ne dragi moji prijatelji, kapitalizam i vlast su ti koji podržavaju nered i nasilje. Anarhizam je potpuna suprotnost – on označava red bez vlasti i mir bez nasilja.

„No, kako je to moguće?“ pitate me.

To je baš ono o čemu ću ovde govoriti. No, prvo neko želi saznati jesu li anarhisti i anarhistkinje ikada bacali bombe ili koristili nasilje.

Da, jesu, ponekad su se okretali nasilju i bacanju bombi.

„Eto, što sam vam rekao“, kažete mi.

No, ne žurimo sa zaključcima. Ukoliko je neko iz anarhističkog pokreta koristio nasilje, govori li to odmah kako anarhizam znači nasilje?

Zapitajte se to pitanje još jednom i pokušajte biti iskreni kod davanja odgovora.

Ukoliko neki državljanin obuče uniformu, vrlo je verojatno kako će morati koristiti nasilje i bacati bombe. Znači li to kako je državljanstvo jednako nasilje i bacanje bombi?

Ova usporedba će sigurno nekoga razljutiti. No, to jednostavno znači, reći ćete mi, kako u određenim okolnostima ljudi moraju posegnuti za nasiljem. Ti ljudi mogu biti demokratskih, monarhističkih, socijalističkih, boljševičkih ili anarhističkih uverenja.

Postaće vam jasno kako se to odnosi na sve ljude iz svih vremena.

Brut je ubio Cezara jer se bojao kako će njegov prijatelj izdati republiku i postati kralj. Nije stvar u tome da je Brut „volio Cezara manje, a Rim više“. Brut nije bio anarhist. On je bio lojalan republikanac.

William Tell, kako kaže narodna priča, je ubio vladara kako bi oslobodio svoju zemlju od tlačitelja. Tell nikada nije čuo za anarhizam.

Spomenuo sam ova dva primera kako bih pokazao činjenice koje govore o kraju tiranina koji su ubijeni od strane gnevnih ljubitelja slobode. Ti ljudi su se bunili protiv tiranije. Uglavnom su bili patrioti, demokrate ili republikanci, a tek ponekad socijalisti ili anarhisti. Njihova dela su bila individualni čin pobune protiv zločina i nepravde. To nije imalo nikakve veze s anarhizmom.

Svojevremeno je u staroj Grčkoj ubistvo despota bilo veliko delo. Moderni zakoni osuđuju takva dela, no ljudski osećaji su izgleda ostali potpuno isti po tom pitanju. Svet i njegova svest se ne bune protiv ubistva diktatora. Čak i ako ne postoji javno odobravanje tih dela, ljudi ih odobravaju i skriveno uživaju u njima. Nisu li u Americi tokom prvog svetskog rata postojale na hiljade mladića spremnih ubiti nemačkog cara, kojeg su smatrali odgovornim za početak tog rata? Nije li francuski sud nedavno oslobodio čoveka koji je ubio Petluru kako bi osvetio na hiljade muškaraca, žena i dece koji su ubijeni u Petlurinim progonima Jevreja južne Rusije?

U svakoj zemlji, u svim vremenima, postojali su ubice diktatora, tačnije, žene i muškarci koji su voleli svoju zemlju toliko da su bili spremni žrtvovati i svoj život za nju. Uglavnom je bila reč o osobama koje nisu bile deo neke političke ideje ili stranke, već su jednostavno bile osobe koje su mrzile diktaturu. Ponekad su to bili i religijski fanatici, kao predani katolik Kullman, koji je ubio Bizmarka ili entuzijastkinja Charlotte Corday koja je ubila Marata tokom francuske revolucije.

U SAD-u su tri predsednika ubijena na ovaj način. Lincolna je 1865. ubio John Wilkes Booth, koji je bio južnjački demokrata, Garfielda je 1888. ubio Charles Jules Guiteau, koji je bio republikanac, i McKinleya je 1901. ubio Leon Czolgosz. Od ove trojice, samo jedan je bio anarhist.

Zemlja u kojoj je ugnjetavanje jače, ima i najveći broj ljudi spremnih na ubistvo diktatora, što je sasvim prirodno. Uzmimo za primer Rusiju. Uz potpunu kontrolu govora i štampe pod vladavinom careva, nije bilo drugog načina za napad na despotski režim osim kroz „usađivanje straha“ u srce diktatora.

Ti osvetnici i osvetnice su bili uglavnom sinovi i kćeri najveće plemenitosti, koji su voleli slobodu i ljude. Kako su im svi ostali putevi bili zatvoreni, morali su se okrenuti oružju i dinamitu, a sve u nadi kako će time svoju zemlju rešiti bede. Bili su poznati kao nihilisti i nihilistkinje. Nisu bili anarhisti i anarhistkinje.

U modernim vremenima su individualna dela političkog nasilja bila čak i češća nego u prošlosti. Sufražetkinje u Engleskoj su često posezale za nasiljem kako bi propagirale i pokazale svoje zahteve za jednaka prava s muškarcima. U Nemačkoj, od rata (misli se na prvi svetski rat), osobe najkonzervativnijih političkih pogleda su koristile te metode kako bi vratile kraljevstvo. Monarhist je ubio Karla Erzberga, pruskog ministra finansija, a Walter Rathenau, tadašnji ministar spoljnih poslova je takođe ubijen od strane čoveka iz iste političke stranke.

Uzrok velikog rata, ili barem izgovor za njega je bilo ubistvo austrijskog prestolonaslednika, koje je počinio srpski patriot koji nikada nije čuo za anarhizam. U Nemačkoj, Mađarskoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Portugalu i svim ostalim evropskim zemljama su se ljudi okretali nasilnim delima, a da ne govorimo o organizovanom nasilju koje praktikuju organizovane skupine poput fašista u Italiji, Ku Klux Klana u Americi ili katoličke crkve u Meksiku.

Vidite, anarhisti i anarhistkinje nemaju monopol nad političkim nasiljem. Broj takvih dela počinjenih od strane osoba anarhističkog uverenja je zanemarljiv u odnosu na broj tih dela počinjenih od strane osoba drugih političkih uverenja.

Istina je da u svakoj zemlji, u svakom društvenom pokretu, nasilje ponekad postaje neizbežno. Čak je i Isus koristio nasilje kako bi izbacio ljude koji su menjali novac u hramu, iako je došao propovedati o miru.

Kao što sam već rekao, anarhizam nema monopol nad nasiljem. Zapravo je baš suprotno, jer anarhističko učenje govori o miru i blagostanju, nenapadanju, te svetosti života i slobode. No, anarhisti i anarhistkinje su ljudi, baš kao i ostatak sveta, pa možda čak i više nego drugi. Kod njih je osetljivost na nepravdu izraženija, brže reaguju na represiju i samim time ponekad koriste nasilje kao metod reakcije. No, to nasilje nije uzrokovano nekom određenom teorijom, već je odraz karaktera pojedinca ili pojedinke.

Možete se zapitati ne znači li negovanje revolucionarnih ideja to kako je okretanje nasilju sasvim prirodna stvar. Mislim da nije tako, jer videli smo kako su nasilne metode jednako korišćene i od strane ljudi koji neguju krajnje konzervativne vrednosti. Ukoliko osoba potpuno različitih političkih uverenja počini slično delo, sasvim je nerazumno tvrditi kako su ta uverenja razlog za takvo delo.

Slični rezultati imaju slične uzroke, međutim, smatram kako ih ne treba tražiti u političkim uverenjima. Mislim kako ih treba tražiti u karakteru pojedine osobe i opštem stavu prema nasilju.

„Možda ste u pravu kada govorite o karakteru,“ kažete mi. „Iz ovoga vidim kako revolucionarne ideje nisu uzrok političkom nasilju, jer bi u suprotnom svako ko deli ta uverenja činio slična dela. No, zar takav stav ne opravdava ta dela do određene mjere?“

To se možda čini tako na prvi pogled. No, ako malo promislimo o tome, postaće jasno kako je to potpuno kriva ideja. Najbolji dokaz tome je činjenica kako anarhisti i anarhistkinje imaju potpuno isto mišljenje o vlasti i tome kako je nužno njeno ukidanje, ali se često u potpunosti ne slažu po pitanju nasilja. Tako recimo tolstojevski anarhisti i anarhistkinje, kao i oni koji veruju u individualizam u potpunosti osuđuju političko nasilje, dok ga ostali podržavaju ili barem nalaze određena opravdanja za njega.

S druge strane, mnogo je onih koji su verovali u nasilje kao način propagande, no kasnije se to mišljenje menjalo i te metode više nisu korišćene. Tokom kraćeg razdoblja se anarhistički pokret okrenuo individualnom nasilju, poznatom kao „propaganda delom“. Niko nije smatrao kako će se tim delima vlast i kapitalizam promeniti u anarhizam, niti je iko smatrao kako će ubistvo despota uništiti despotizam. Terorizam je smatran načinom osvete zbog nanesene nepravde, načinom izazivanja straha kod neprijatelja, kao i načinom skretanja pažnje na zlo protiv kojeg je taj čin terora bio usmeren. No, danas većina anarhista i anarhistkinja ne veruje u „propagandu delom“, te ne odobrava dela takve prirode.

Iskustvo ih je podučilo kako su takve metode možda i bile opravdane i korisne u prošlosti, no moderni uveti života ih čine nepotrebnima, pa čak i štetnima za širenje njihovih ideja. Ipak, njihove ideje su ostale iste, što znači kako nije anarhizam taj koji je odgovoran za njihova nasilna dela. To dokazuje kako nije stvar u određenim idejama ili „izmima“ kada govorimo o nasilju, već je uzrok negde drugde.

Dakle, moramo pogledati drugde kako bi smo pronašli pravo objašnjenje.

Kao što smo već videli, političko nasilje ne koriste samo osobe anarhističkih, socijalističkih ili revolucionarnih uverenja, već i patriotskih i nacionalističkih uverenja, demokratskih i republikanskih, konzervativnih i reakcionarnih, monarhističkih i rojalističkih, pa čak i religioznih.

Sada znamo kako ta dela nije potaknula neka određena ideja ili „izam“, jer ista dela su počinjena od strane osoba različitih ideja ili „izama“. Kao glavni razlog tim delima sam naveo karakter i opšti stav prema nasilju.

Tu se nalazi bit pitanja nasilja. Kakav je opšti stav prema nasilju? Ako na to možemo tačno odgovoriti, cela stvar će biti potpuno jasna.

Ako iskreno govorimo, moramo priznati kako svako od nas veruje u nasilje, koliko kod ga osuđivali kod drugih. Zapravo, sve institucije koje podržavamo, kao i celi život u današnjem društvu su bazirani na nasilju.

Što je to što zovemo vlast? Da li je to organizovano nasilje? Zakoni nam govore da činimo ovo, a ne činimo ono i ako se ne pokorimo tome, vlast će koristiti nasilje. U ovom trenutku ne želim ulaziti u diskusiju da li je to ispravno ili ne, treba li biti tako ili ne. U ovom je trenutku bitna činjenica da je to tako – da svaka vlast, svaki zakon i autoritet počivaju na sili i nasilju, kazni i strahu od kažnjavanja.

Čak i duhovna vlast, autoritet crkve i boga počiva na sili i nasilju, jer strah od božanskog besa i osvete predstavlja moć nad vama, tera nas na poslušnost, pa čak i da verujemo unatoč svojim ličnim interesima.

Gde god pogledate videćete kako je naš celi život baziran na nasilju ili strahu od nasilja. Od najranijeg detinjstva smo izloženi nasilju roditelja i starijih osoba. Kod kuće, u školi, na poslu, u fabrici, na polju, u trgovini, uvek postoji nečiji autoritet koji nas tera na poslušnost i tera nas na izvršavanje volje tog autoriteta.

Pravo na to da nas prisiljavaju raditi nešto se zove autoritet. Strah od kazne je pretvoren u obavezu i naziva se poslušnost.

Svi odrastamo u ovoj atmosferi prisile i nasilja, autoriteta i poslušnosti, obaveza i straha od kazne, živimo to kroz celi svoj život. Toliko smo duboko ušli u taj duh nasilja da nikada ne stanemo i zapitamo se da li je nasilje dobro ili loše. Jedino pitanje koje postavljamo je da li je nasilje legalno i da li ga zakon dozvoljava. Ne propituje se pravo vlasti na ubistvo, oduzimanje ili zatvaranje. Ukoliko je neka osoba proglašena krivom za sve ono što vlast stalno radi, proglasiće je ubicom, lopovom ili prevarantom. No, dokle god je počinjeno nasilje „zakonito“, vi ga odobravate i pokoravate mu se. Dakle, nije nasilje ono čemu se protivite, već ljudi koji koriste nasilje „nezakonito“.

To zakonito nasilje i strah od njega dominira našim celim postojanjem, individualnim i kolektivnim. Autoritet kontroliše naš život od rođenja do smrti – autoritet roditelja, božanstva, politike, ekonomije, društva i morala. No, o kojem god obliku autoriteta bila reč, uvek je tu moć koja vas drži u pokornosti zbog straha od ovog ili onog oblika kazne. Bojite se boga i djavola, sveštenika i komšije, poslodavca i šefa, političara i policajca, suda i tamničara, zakona i vlasti. Celi vaš život je dugačak niz strahova – strahova koji vam ozljeđuju telo i sputavaju duh. Na svim tim strahovima je baziran autoritet boga, crkve, roditelja, kapitalista i vladara.

Zavirite u svoje srce i vidite govorim li istinu. Čak i među decom desetogodišnji Johnny šefuje svom mlađem bratu ili sestri na osnovu autoriteta svoje veće fizičke snage, na isti način na koji Johnnyju šefuje njegov otac na osnovu svoje veće fizičke snage i Johnnyjeve finansijske ovisnosti o ocu. Dajete autoritet svešteniku i propovedniku jer mislite kako oni mogu na vas sručiti „božji bes“. Pokoravate se dominaciji šefa, suda i vlasti zbog njihove moći da vas otpuste s radnog mesta, unište vam posao, strpaju vas u zatvor – a tu moć ste, da ne zaboravim to reći, vi njima dali u ruke.

Dakle, autoritet vlada celim vašim životom, autoritet prošlosti i sadašnjosti, mrtvih i živih, a vaše postojanje je stalno napadanje i nepriznavanje vas samih, stalno podvrgavanje drugima i izvršavanje tuđe volje.

Kako vas stalno napadaju i ne priznaju, vi se podsvesno svetite onima nad kojima vi imate autoritet na potpuno jednak način. Tako je celi život postao začarani krug autoriteta, dominacije i prisile, naredbi i poslušnosti, nametanja, vladara i podanika, nasilja i sile u hiljadu i jednom obliku.

Možete se zapitati kako to da čak i idealisti i idealistkinje još uvijek održavaju taj duh autoriteta i nasilja, te često pod uticajem okoline i svojih osećanja koriste takva dela, unatoč svim svojim različitim idealima?

Svim smo mi još uvek varvari koji se okreću nasilju kako bi rešili svoje dugove, poteškoće ili probleme. Nasilje je metoda uzrokovana neznanjem, oružje slabih. Osobe sa snagom u srcu i mozgu ne trebaju nasilje, jer su nepobedive u svojoj svesnosti koliko su u pravu. Sve većim prosvetljivanjem ljudi, manja je upotreba prisile i nametanja. Što se više odmičemo od primitivizma i kamenog doba, to ćemo imati manje vere u silu i nasilje. Ustat ćemo iz pepela i stajati uspravno: nećemo se klanjati caru ni na nebu ni na zemlji. Postaćemo u potpunosti ljudi kada odbijemo vladati i odbijemo da nad nama neko vlada. Biti ćemo uistinu slobodni tek kad ne bude više gospodara. Anarhizam je ideal takvog stanja, društva bez sile i prisiljavanja, gde su svi ravnopravni i gde će svi živeti u slobodi, miru i blagostanju. Reč anarhija dolazi iz starogrčkog i znači bez prisile, bez nasilja i vlasti, jer vlast predstavlja nasilje, otuđivanje i prisilu.

Anarhija, dakle, ne znači nered i haos, kao što ste pre mislili. Naprotiv, upravo je suprotno – znači nepostojanje vlasti, što znači slobodu. Nered je dete autoriteta i prisile. Sloboda je majka reda.

„Prekrasna ideja,“ kažete mi, „ali samo anđeli su spremni za nju.“

Onda idemo videti možemo li izgraditi krila za jedno takvo idealno društvo.

Alexander Berkman – ABC Anarhizma