SVETI MONAH CRNE GORE
Sveti Simeon Dajbabski je bio veliki duhovnik, monah i novovekovni pravoslavni svetitelj iz Crne Gore
Sveti Simeon Dajbabski rođen je 1854. g. na Cetinju od roditelja Vasa i Stane Popović. Na krštenju je dobio ime Savo. Rano je ostao bez roditelja, pa se o njemu brinuo deda Milan i dedin brat, sveštenik Lazar.
Bio je izuzetno bistro i darovito dete. Početna i osnovna bogoslovska znanja stekao je u manastirskoj školi na Cetinju. Savo je čeznuo za monaškim životom, a njegov deda je želeo da se njegov unuk oženi i brine o velikom imanju koje je nasledio od roditelja.
Sveti Simeon Dajbabski
Savo je otišao na školovanje u Rusiju gde je završio Kijevsku Duhovnu akademiju. Potom je studirao u Parizu i Ženevi. Vratio se u Rusiju, gde je zamonašen imenom Simeon.
Neko vreme je putovao po Rusiji i obilazio najveće pravoslavne svetinje. Kad se vratio u Crnu Goru bio je najpre u manastiru Vranjina, a potom u manastiru Ostrog, gde je otvorena monaška škola, u kojoj je predavao.
Čudesan događaj koji je njegov život usmerio putem najvećeg monaškog podviga, dogodio se 1890. g. Jedan dečak, nepismeni pastir, Petko Ivezić, imao je čudesno viđenje:
U sred dana video je čoveka u zlatotkanoj vladičanskoj odeždi. Napre se uplašio, ali nepoznati čovek mu je rekao da je on svetitelj, kojeg su tu sahranili, da bi njegovo telo sakrili od Turaka. Onda mu je rekao da se ispod brega nalazi podzemna pećinska crkva koja treba da se otkopa i obnovi.”
Petko je otišao u manastir Ostrog i sve ispričao ocu Simeonu, koji je smatrao da je samim Bogom prizvan, da izvrši šta je nepoznati svetitelj rekao.
Simeon je dobio odobrenje i prešao u Dajbabe.
„Samo blagi Bog i Presveta Djeva Mati Hristova znaju sve muke i trudove, sve suze i znoj proliveni. Posle mnogo muka, pronašao je pećinsku crkvu koju je uredio i oslikao. Posle dugog perioda isposništva i podviga, dobio je od Boga dar jasnoviđenja i proziranja. Kako se takav dar ne da sakriti, njemu su mnogi počeli da dolaze. Postavio je sebi kao najveći zadatak pomoć bližnjima u borbi sa grehom. I čitavog života, do poslednjeg daha, nije prestajao da se moli, pomaže i ljude upućuje na pravi put istine Hristove. Najumniji ljudi toga vremena su dolazili kod Prepodobnog. Jedan Ruski knez je zapisao da „iz ličnosti o. Simeona blista bezgranična duhovna čistota i Evanđeljska smernost”, a dva francuska putopisca beleže da je starac „prava anđeoska pojava iz koje zrači duh nebeskog blaženstva.”
Narod je Svetog Simeona još za života smatrao svetiteljem. Sveti vladika Nikolaj ga je nazivao „svetim monahom”, a brat u sveštenom činu i u prepodobnom životu Sveti Justin Ćelijski, u leto 1937. g. kada ga je prvi put posetio, zapisao je da se: „udostojio sladosnog licezarenija velikog srpskog Ave – Oca Simeona.”
Gospod je Svetom Simeonu Dajbabskom ispunio molitvu da ga uzme pre velikog stradanja naroda, upokojio se 1. aprila 1941. godine.
Mošti Svetog Simeona Dajbabskog počivaju u manastiru Dajbabe, gde Sveti Starac i danas pomaže onima koji mu se čistim srcem u molitvi obraćaju. Spomen prepodobnog Simeona praznuje se 19. marta po starom kalendaru (1. aprila po novom kalendaru).
Manastir Dajbabe i mošti Svetog Simeona Dajbabskog