Konstantin Porfirogenit: O Srbima i zemlji u kojoj sada stanuju

VIZANTIJSKI CAR O SRBIMA

Konstantin Porfirogenit (905-959) bio je vizantijski car, ali je više traga ostavio kao književnik i hroničar onog doba. U delu „O upravljanju carstvom“, između ostalog, posvetio se i Srbima, kao narodu s kojim je Vizantijsko carstvo dolazilo u dodir.

Treba znati da su Srbi potomci nekrštenih Srba, koji se još zovu i Beli, koji žive sa one strane Turske (Mađarske) na mestu koje se kod njih naziva Bojki (Bojka), gde im je susedna Franačka, kao i velika Hrvatska, ona nekrštena, koja se još zove i Bela. Tamo su, dakle, ovi Srbi živeli od početka. Pošto su dva brata nasledili na vlasti svoga oca u Srbiji, jedan od njih je uzeo polovinu naroda i prebegao Irakliju, caru Romeja (Vizantinaca), i taj isti car Iraklije ga je primio i za naseljavanje mu je dao mesto u Solunskoj temi Serviju (Srbica), koja od tada nosi taj naziv.

Posle nekog vremena, su ti isti Srbi odlučili da se vrate u svoje zemlje i car ih je pustio. Kada su prešli reku Dunav, oni se pokaju i preko stratega koji je tada bio u Beogradu, jave caru Irakliju, da im on da drugu zemlju za naselje. I pošto sadašnja Srbija i Paganija i zemlja Zahumljana i Travunija i zemlja Konavljana, beše pod vlašću cara Romeja, a pošto su te zemlje bile opustošene od Avara (jer su iz tih zemalja oni isterali Romane koji sada žive u Dalmaciji i Draču), to car u ovim zemljama naseli iste Srbe i oni behu potčinjeni caru Romeja, a car ih pokrsti dovevši sveštenike iz Rima i, naučivši ih da pravilno vrhe dela pobožnosti, izloži im hrišćansko učenje.

Kada Bugarska beše pod vlašću Romeja, pošto je umro onaj isti arhont (knez) koji je prebegao caru Irakliju, njega je nasledio u vladavini njegov sin, a zatim njegov unuk, i tako redom arhonti iz istog roda. Posle izvesnog broja godina od njih se rodio Višeslav (Vojislav), a od njega Radoslav, a od njega Prosigoj, a od njega Vlastimir i sve do vremena ovoga Vlastimira Bugari su živeli mirno sa Srbima, kao bliski susedi, voleći jedni druge, nalazeći se u službi i potčinjenosti prema carevima Romeja i primajući od njih dobročinstva. Tokom vladavine tog istog Vlastimira, zarati protiv Srba Presijam, arhont Bugarske, želeći da ih potčini, ali i ako ih je tukao tri godine, nije ništa postigao nego je čak izgubio i većinu svoje vojske. Posle smrti arhonta Vlastimira, njegova su tri sina, Mutimir i Strojimir i Gojnik nasledili vladanje Srbijom i podelili su zemlju. Za njihovo vreme pojavi se arhont Bugara Mihajlo Boris, želeći da osveti poraz svoga oca Presijama i otpočne rat; i Srbi ga tako potuku, te zarobe njegovog sina Vladimira, sa dvanaest velikih boljara. Zbog sinovljevih muka, tada Boris, iako preko volje, sklopi mir sa Srbima. Želeći da se vrati u Bugarsku i plašeći se da ga Srbi negde na putu ne presretnu iz zasede, zatraži za svoje obezbeđenje decu arhonta Mutimira, Borena (Brana) i Stefana, koji ga sprovedoše čitavog do granice, do Rase (Rasa). Za ovu ljubaznost Mihajlo Boris ih obdari velikim darovima, a ovi njemu uzvratiše gostinski dar dva roba, dva sokola, dva psa i osamdeset krznenih haljetaka, što Bugari smatraju da predstavlja sklopljeno prijateljstvo. Kratko vreme posle toga ta ista tri brata, arhonti Srbije, posvađali su se i jedan od njih Mutimir, nadjača i u želji da sam vlada, zarobi ona dva brata i predade ih u Bugarsku, zadržavši pod svojim starateljstvom jedino sina brata Gojnika, imenom Petar, koji je pobegao u Hrvatsku, o čemu ćemo kasnije govoriti.

Karta srpskih zemalja po Konstantinu Porfirogenitu

Već imenovani brat Strojimir, koji je bio u Bugarskoj, imao je sina Klonimira, kojega je Boris oženio Bugarkom. Od njega se rodio Časlav u Bugarskoj. Mutimir, koji je proterao oba svoja brata i uzeo vlast, imao je tri sina Pribislava (Prvoslava?), Brana i Stefana i posle njegove smrti njega je nasledio njegov najstariji sin – Pribislav (Prvoslav?). Zatim, posle jedne godine, pre spomenuti Petar, sin Gojnikov, došao je iz Hrvatske te je proterao s vlasti svog rođaka Pribislava (Prvoslava?) i njegova dva brata, a oni su pobegli i došli u Hrvatsku. Tri godine kasnije Bran napadne Petra ali je bio od njega pobeđen, zarobljen i oslepljen. Dve godine posle toga, Klonimir, otac Časlavov, pobegao je iz Bugarske i on je takođe došao i sa jednom vojskom uđe u jedan od gradova Srbije, Dostiniku, s namerom da preotme vlast. Petar napadne i ubije ga i nastavi vladati još 20 godina, a njegova je vladavina počela za vreme vladanja Lava (Lav IV Mudri (886-912)), svetog cara, najblagoslovljenije uspomene, prema kojem je on bio u podložnosti i podređenosti. On je takođe sklopio mir sa Simeonom, knezom Bugara, i čak ga je uzeo za kuma svojemu sinu. Zatim, posle vremena u kojem je vladao gospodin Lav, tadašnji vojni zapovjednik u Draču, protospatar Lav Rabduh, koji je posle toga bio počašćen čašću magistra i upravom vođenja stranih poslova, došao je u Paganiju, koja je u to vreme bila pod kontrolom kneza Srbije, s ciljem da se posavjetuje i dogovori s tim istim knezom Petrom, o nekoj službi i poslu. Mihajlo, arhont(knez) Zahumlja, radi ljubomore izazvane tim činom, dojavi Simeonu, knezu Bugarske, da je car Vizantinaca podmitio kneza Petra da uzme Turke (Mađare) sa sobom i da pođe protiv Bugarske. To je bilo u vreme kad se dogodila bitka kod Anhilaja (917), između Vizantinaca i Bugara. Simeon, izbezumljen ljutitošću, poslao je protiv Petra, kneza Srbije, Sigricu Teodora i pokojnog Marmena sa vojskom, a oni su uzeli sobom i mladog kneza Pavla, sina Branovog (onog) kojeg je oslepio Petar, knez Srbije. Bugari su prevarno nastupili protiv kneza Srbije i pozivajući ga na vezu kumstva i jemčeći mu da oni neće od njih imati nikakvih nevolja i tako su ga prevarili da izađe k njima i zatim ga odmah vezali i odveli u Bugarsku i on je tamo umro u tamnici. Pavle, sin Branov, zauzeo je njegovo mesto i vladao je tri godine. car, gospodin Roman, koji je imao u Carigradu mladog arhonta (kneza) Zahariju, sina Pribislava (Prvoslava?), kneza Srbije, poslao ga je da bude knez u Srbiji i on je otišao i ratovao ali je bio potučen od Pavla koji ga je zarobio pa ga je predao Bugarima i njega su zadržali u tamnici.

Onda, tri godine kasnije, kad se i sam Pavle suprotstavio Bugarima, onu su poslali onoga Zahariju koji je pre bio poslan od gospodina Romana, cara i on je proterao Pavla te je sam zauzeo vlast nad Srbima i odmah zatim, znajući sva dobročinstva cara Vizantinaca, on raskine s Bugarima, budući da nije imao želje da se njima pokorava, nego je radije učinio da car Vizantinaca bude njegov gospodar. I tako kad je Simeon protiv njega poslao vojsku pod Marmena i Sigricu Todora, on je poslao njihove glave i njihovu bojnu opremu, caru Vizantinaca kao znakove svoje pobede (zato što je još trajao rat između Vizantinaca Bugara), niti je ikada prekidao, kao i oni kneževi koji su bili pre njega, slati poslanstva caru Vizantinaca i nastavio je biti u podređenosti i podložnosti njima. Opet, Simeon posla drugu vojsku protiv kneza Zaharije, pod Knenonom i Emnekonom i Ecboklijom i takođe, zajedno s njima Časlava. Tada se Zaharije uplaši te pobegne u Hrvatsku, a Bugari su poslali poruku županima da oni treba da dođu k njima i da prime Časlava za svog arhonta (kneza) obećanjem su ih prevarili i odveli čak do prvog sela, odmah svezali i ušli u Srbiju, i uzeli sa sobom sveukupan narod i stare i mlade, i odveli su ih u Bugarsku, a samo neki su pobegli i otišli u Hrvatsku i zemlja ostade pusta. Zatim, u to vreme ti isti Bugari pod Algoboturom uđoše u Hrvatsku ratovati i tamo su oni svi bili pobijeni od Hrvata. Sedam godina kasnije Časlav je pobegao od Bugara sa još četvoricom i ušli su u Srbiju iz Preslava i našli su u zemlji ne više nego samo 50 ljudi, bez žena ili dece, koji su preživljavali lovom. S ovima on je zaposeo zemlju i poslao poruku caru Vizantinaca, tražeći njegovu pomoć i potporu i obećavajući da će mu služiti, i biti poslušan njegovim zapovestima kao što su bili i arhonti(kneževi) pre njega. I otada unapred, car Vizantinaca neprekidno mu je činio dobročinstva, tako da su Srbi živeći u Hrvatskoj i Bugarskoj i drugim zemljama koje je Simeon rasterao pridružili se njemu kad su čuli za sve ovo. Još više mnogi su pobegli iz Bugarske i ušli u Carigrad i njih je car Vizantinaca obukao i opreminio i poslao Časlavu. I, od bogatih darova cara Vizantinaca on je sredio i naselio zemlju pa je, kao i pre, ostao podložan i poslušan caru Vizantinaca, pa je saradnjom i mnogim dobročinstvima cara ujedinio tu zemlju, i u njoj učvrstio svoju vladavinu. Knez Srbije, već iz početka, a to znači iz vremena cara Iraklija, bio je podređen i podložan caru Vizantinaca, a nikad nije bio podložan knezu Bugarske.

U pokrštenoj Srbiji su naseljeni gradovi Destinik (Dostinika), Černavusk, Međurečje, Dresneik, Lesnik, Salines (Soli tj. Tuzla), i u oblasti Bosne Kotor i Desnik.

Izvor: Konstantin Porfirogenit, „O upravljanju carstvom“