Devojačka
Svetlost se lomi o ta bedra
krtošću dečačkog glasa
u kom grgori voda vedra.
Lomi se igra pasa
i magli se i bleska sena
belih nogu što jake
prigrću mamcem zanesena
njihanja u korake
daljine što obeznanjeno
plativ toj puti cenu
hrle joj živo, klonu leno,
plinu u krilu njenu
kojim ih nosi: nažanj cveća
i lisnih rukoveti,
od sviju belja, slađa, veća.
Ali će i nju žeti
daljina strašna bezimena
pod smrtnim svodom granja.
Tad crna biće igra njena
kraja i nestajanja.