Jelena Čudinova: Crkva u Parizu postaće džamija, a Beograd centar Velike Albanije

PRORICATELJSKI ROMAN

Pariz 2048. — glavni grad države Evrabije, najjače islamske zemlje na svetu. Ovako je ruska književnica Jelena Čudinova „projektovala“ Evropu u svom romanu „Bogorodičina džamija u Parizu„. Hrišćani su saterani u geto odakle postoje samo dva izlaza: ili primiti islam ili umreti. Jedan od glavnih junaka ovog antiutopijskog dela je Srbin s Kosmeta, a Beograd će biti prestonica Velike Albanije.

 

Kada je, pre nešto manje od deset godina, objavila knjigu pod neobičnim nazivom „Bogorodičina džamija u Parizu“, optužili su je za ksenofobiju, netolerantnost, antiislamsko opredeljenje… Danas, kad smo svedoci najstrašnijih terorističkih napada u Parizu, Briselu, Nici — nazivaju je prorokom jer je, mnogo pre Mišela Uelbeka, najavila šta čeka hrišćansku Evropu, a Francusku posebno.

jelena čudinova

Istini za volju, Bogorodičina crkva u Parizu nije postala džamija, ali još nije ni 2048. godina. Ta 2048. je u podnaslovu knjige kao aluzija na Orvelovu 84. Jelena Čudinova ističe da aluzija nije slučajna – kao što je dvadeseti vek bio vek borbe protiv „pošasti“ komunizma, tako će dvadeset prvi biti vek borbe protiv islamskog fundamentalizma.

Ovaj antiutopijski roman slika život hrišćana u Francuskoj 2048. godine. U tom trenutku Pariz su osvojile vehabije, žene moraju da nose hidžab, a Bogorodičina crkva je postala džamija. Pravila novih vlastodržaca su stroga i neposlušnost se kažnjava srednjovekovnim kaznama, među kojima je i kamenovanje. Iako se mračne slike budućnosti koje opisuje u svom antiutopijskom romanu polako ostvaruju, a ono što je u vreme objavljivanja romana izgledalo kao hiperbola više nije tako iznenađujuće. Čudinova kaže da se ne smatra prorokom.

„Samo sam sakupila materijal koji je svima pred očima i koji, mislila sam, svi vide. Ali, izgleda da nisu videli činjenice, pa su ti događaji za njih iznenađenje“, kaže Jelena Čudinova.

A činjenice, kako ih ona vidi, najavljuju propast Zapada, koji je počeo još krajem prošlog veka bombardovanjem Jugoslavije čiju istoriju Zapad ili nije znao ili ga nije zanimala.

Jedan od glavnih junaka knjige je Srbin sa Kosova i Metohije koga je, ne slučajno, nazvala Slobodanom. On ne može da oprosti Evropi što je pomogla uništavanje njegove zemlje.

Ne znajući ništa o pet vekova pod Turcima, o herojskom otporu fašizmu, Zapad je, piše Čudinova, izazvao rat u Bosni, a onda naterao Miloševića da „na svoje sede vlasi primi sramotu Dejtonskog sporazuma“ i tamo doveo svoje mirotvorce da dobro paze „da Srbi nikako ne dignu glavu“. Kad mu ni to nije bilo dovoljno, pod svojim skutima je odnegovao OVK, pomogao Albancima da etnički očiste Kosovo i Metohiju, bombama uništio hramove stare nekoliko vekova…

Spisateljica u svojoj knjizi ne štedi ni Jeljcinovu Rusiju „koja je bila umorna od stalnog suprotstavljanja Zapadu“, pa joj se učinilo da je Milošević ta šapa koju treba dozvoliti Zapadu da odgrize, kako bi se dobio mir. Ali to je bila pogrešna računica. Na Kosovu je zaista zavladao mir kad je poslednji Srbin otuda proteran i poslednji pravoslavni hram sravnjen sa zemljom. Priština je postala centar narko-trgovine odakle se zlo širilo na sve strane… Budućnost je, po Čudinovoj, strašna, Beograd postaje centar „Velike Albanije“, a ono malo Srba što je ostalo, njih oko 300 hiljada, seli se u Rusiju i osniva tamo svoj novi Beograd. Time Rusija rešava i svoj problem – nenaseljenost ogromne teritorije. A islam se širi sve dalje i dalje, osvaja Evropu…

„Srbija je najisturenija tačka pravoslavlja i prirodan je ruski interes za nju. Kao što je prirodno što gotovo svaki čovek u mojoj zemlji oseća krivicu što Rusija nije zaštitila svoju pravoslavnu braću od bombardovanja. Kao građanin svoje zemlje i ja osećam tu krivicu“, kaže Čudinova, objašnjavajući tako značajnu ulogu Srba i Srbije u svojoj knjizi.

A Pariz? On je 2048. već glavni grad države Evrabije, najjače islamske zemlje na svetu, u kojoj se govori arapski, piše arapskim pismom i živi po pravilima islamske religije. Hrišćani su saterani u geto, odakle postoje samo dva izlaza: ili primiti islam ili umreti. Malobrojni pokret otpora ne uspeva da se izbori sa novim vladarima sveta i hrišćanstvo ponovo odlazi u katakombe… Islamske vlasti odlučuju da jednom zauvek unište geta…

Recept za borbu protiv širenja islama nije rat, tvrdi Čudinova, već misionarstvo. Pravoslavne crkve se moraju zanimati misionarstvom, katolicizam je pretrpeo krah posle Drugog Vatikana, protestantizam se ne može smatrati hrišćanstvom.

A ni sekularnost, kaže ona, ne može dugo da postoji, ranije ili kasnije, ako nema prave vere dolazi lažna vera. Sveto mesto ne ostaje dugo prazno.

„I komunizam je bio neka vrsta izvrnute religije. Prosto, čoveku nije svojstveno da ne veruje ni u šta – kad je sve moguće, kad je sve dozvoljeno, čovek najpre uživa, a onda, kao dete, umoran od svedozvoljenosti, ima potrebu da mu neko kaže šta se može a šta je zabranjeno. Svakom čoveku je potreban sistem vrednosti zato što je umoran od bezverja“…

Roman Jelene Čudinove koji je kod nas objavila „Rusika“ krši sve principe političke korektnosti, i zato je kad se pojavio izazvao buru negodovanja. Francuski prevod, iako naručen, dugo nije mogao biti objavljen. Trebalo je da se dogodi čitav niz terorističkih napada po Evropi, pa da se ljudi ozbiljnije zamisle nad onim na šta je ona upozoravala. Danas u Francuskoj izlazi najmanje jedna knjiga godišnje koja se bavi tom problematikom, a Mišel Uelbek je postao heroj i prorok koji je „prvi“ najavio nesreću koja se nadvila nad njegovu zemlju.

Čudinova kaže da joj ne smeta što su Uelbeku čitaoci i kritičari dali prvo mesto. Mračne slike evropske budućnosti koje ona gradi hiperbolišući i dovodeći situaciju gotovo do groteske imaju za cilj da ukažu na problem i da upozore. Bilo bi dobro da 2048. neko može da kaže da ona nije bila u pravu.

Izvor: Sputniknews.com

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.