MAJSTOR ZA SMEH
Čarli Čaplin otkriva nam tajnu svog uspeha, odnosno u čemu je tajna komičnosti njegovih filmova. Poznajući sredstva kojima je stvarao smešne situacije, Čaplin nas uverava da je ljude lako zasmejati, ali pod uslovom da poznajete način na koji se odvijaju relacije između publike i komičara.
U spisu „Moja tajna“ iz 1918. godine, veliki Čaplin objašnjava na koji način on stvara komične situacije i kojim sredstvima on pojačava kontraste. Čini se da je, osim što je bio neprevaziđeni komičar svog doba, bio i izuzetan poznavalac ljudske psihe.
Od svih činjenica najviše se oslanjam na onu koja se sastoji u tome da suočim publiku s licem što se nalazi u smešnoj i nezgodnoj situaciji. Sama činjenica da je odleteo neki šešir nije smešna. Smešno je kad vidimo njegovog vlasnika da trči za njim, raščupane kose na vetru i s krajevima kaputa koji lepršaju.
Kada neki čovek šeta ulicom, tome se niko ne smeje. Ali, kada se neko ljudsko biće nalazi u smešnoj i nezgodnoj situaciji, to postaje motiv smeha kod njegovih bližnjih. Svaka se komična situacija zasniva na tome.
Šaljivi filmovi imali su neposredan uspeh, jer je većina njih prikazivala policajce kako padaju u kanalske otvore, kako se spotiču na zidarske kante, ispadaju iz vagona i doživljavaju sve vrsti nevolja. Eto, ljudi koji predstavljaju dostojanstvo vlasti i koji su često prožeti njime, izvrgnuti su smehu i poruzi; prikaz njihovih doživljaja za gledaoce je dvostruko smešniji nego kad bi se radilo o običnim građanima koji doživljavaju iste nezgode.
Još je smešnija smehu izvrgnuta osoba, koja uprkos tome ne želi da prizna da joj se dešava nešto izvanredno, te tvrdoglavo nastoji da sačuva svoje dostojanstvo. Najbolji primer za to daje pijani čovek, koji se otkriva i svojim rečima i hodom, a ipak želi da nas uveri, s mnogo dostojanstva, da je trezan. On je mnogo smešniji od iskreno razdraganog čoveka koji otvoreno pokazuje svoje pijanstvo, te mu nije stalo da li se to primećuje.
Na sceni obično imamo lako pijanstvo uporedo s pokušajem da se pokaže dostojanstvo, jer su režiseri shvatili da je takva pretenzija smešna. Zato svi moji filmovi počivaju na zamisli da dođem u nepriliku, kako bih mogao da se pokažem strahovito ozbiljnim u pokušajima da zadržim sasvim normalan izgled malog džentlmena.
Zbog toga, u bilo kakvom se nezgodnom položaju našao, moja velika briga je da odmah pokupim svoj štap, namestim polucilindar i popravim kravatu, pa čak i ako sam pao na glavu. Toliko sam siguran što se te tačke tiče, da ne nastojim staviti samo sebe u nezgodne situacije već to činim i s ostalima.
Postupajući tako nastojim uvek da se štedljivo služim svojim sredstvima. Ovim hoću da kažem da ukoliko jedan jedini događaj može izazvati dve odvojene salve smeha, on vredi mnogo više nego dva odvojena događaja.
U filmu „Pustolov“ (The Adventurer) uspeo sam u tome tako, što sam se smestio na balkonu, gde jedem sladoled s mladom devojkom. U donji ugao smestio sam dobro obučenu, krupnu i dostojanstvenu damu koja sedi za stolom. I tada, dok jedem, komadić sladoleda klizne preko mojih pantalona s balkona i padne za vrat poštovanoj gospođi. Prvu salvu smeha izaziva moja vlastita zbunjenost, drugu, daleko veću, izaziva pad sladoleda na vrat žene, koja uz viku počinje da skače.
Poslužio sam se samo jednim događajem, ali je on zbunio dve osobe i izazvao dve salve smeha.
Kako god to izgledalo jednostavno, ima tu dva elementa ljudske prirode na koja se cilja: prvi je uživanje publike kad vidi da su se bogatstvo i luksuz našli u nezgodi; drugi se nalazi u tendenciji gledalaca da osete ista uzbuđenja kao i glumac na sceni ili na ekranu.
Jedna od stvari koje se najbrže nauče u pozorištu jeste ta da je narod zadovoljan kad vidi kako bogati ljudi izvlače deblji kraj. To proizlazi iz činjenice što je devet desetina ljudi siromašno i ljubomorno na bogatstvo one preostale desetine.
Da sam, naprotiv, učinio da sladoled padne na vrat nekoj siromašnoj domaćici, umesto smeha izazvao bih simpatiju za tu ženu. Isto tako, budući da ta siromašna domaćica ne bi imala ništa da izgubi od svog dostojanstva, taj događaj ne bi bio smešan.
Pustiti da sladoled padne za vrat jednom bogatašu, znači, u duhu gledalaca, učiniti da mu se dogodi upravo ono što zaslužuje. Spomenuvši da ljudsko biće oseća uzbuđenja identična onima kojih je svedok, hoću reći – da se vratimo na primer sladoleda – kada se ona bogata dama trese od jeze, i gledaoce podilazi jeza.
Gledaoci moraju biti dovoljno upoznati sa stvarima koje dovode glumca u nezgodan položaj, inače neće shvatiti njihovo značenje. Znajući da je sladoled hladan, gledaoce podilazi jeza. Poslužimo li se nečim što gledalac odmah ne prepoznaje, on to neće dobro shvatiti. Na tome se temelji ono bacanje u lice torte s kremom, što smo videli u prvim filmovima. Svako zna kako se te torte lagano spljošte, te stoga može shvatiti osećanje glumca koji je njima pogođen.
Izvor: Yugopapir.com