GATARA

Bila je to neka čudna kuća! Duborez – baba Jaga na metli – je trebalo, po svoj prilici, da simbolizuje samu domaćicu, koja je sebi pripisivala neobjašnjivu moć da spaja i razvodi parove, predskazuje budućnost, i uopšte, da predvidi kako se ponašati u jednom ili drugom slučaju. Svojim intimnim prijateljicama gledala je u karte.

 

Bila je to mlada žena zmijolika stasa, sama je odgajala dečaka koji je imao nepunih dvanaest godina. Sinovljeva soba bila je prekrivena kolekcijama leptirova, krilima jastrebova, jelenjim rogovima. Majka je smatrala da je slabunjav i ne naročito zdrav i uveče mu je sa teatralnom strašću spremala travnate kupke koje su smirivale nerve, prečišćavale, darivale lepotu, bile mirišljave. O njima je nadugo i naširoko pričala preko telefona.

gatara

Imala je skromnu službu u jednoj redakciji, ponekad je ponešto povremeno pisala. U takvim prilikama žena se uz prigušeno svetlo izležavala na sofi sa belim listom papira na ravnim grudima. Njena duga kosa, neverovatno bledo lice, davali su joj izgled komičarke. I uopšte, pripadala je snažnim karakterima – naročito, kada se ponašala prirodno. Razborita i oprezna, sjajna kuvarica, strastvena i snalažljiva, sebi nije mogla da oprosti nekoliko grešaka koje je napravila u životu: zašto se tako mlada udala, zašto je izgubila muža, zašto je uopšte došla na svet. To je stvaralo ravnotežu njene ograničene pameti. O tome je noću pisala stihove koji su se, kada je reč o tome, odlikovali veoma prefinjenim oblikom.

Jedne večeri je, napolju je bilo blato i ciča zima, kod nje sa ogromnim putnim kovčegom došla drugarica Izabela.

– Alda, uvek si mi govorila da u teškom trenutku mogu da dođem kod tebe – rekla je bojažljivo i zbunjeno.

– Da! Naravno! – uzviknula je domaćica sa prirodnom iskrenošću.

– Napustila si muža! Odavno si trebala! Sad ćemo mi sve to da sredimo. Kafu? Možda čaj sa bogorodičinom travom. Začas ću ti srediti molbu za sud. A sutra, idemo kod advokata.

– Kako si dobra – zahvalno je prošaputala Izabela.

– Baci ovde odeću! O! kakav parfem! Kako tl je samo sjajna ta košulja!

Izabela je gurnula odeću u orman, popila čaj, zagrejala se, raspričala. Nešto dalje, dečak je gledao televiziju. Krišom je posmatrao majku koja je čeličnim glasom pričala kako je uspela da se kod muža izbori za ceo stan. Dečak skoro da nije znao oca – majka im je zabranila da se viđaju.

– Mili – rekla je. – Izabela će živeti neko vreme kod nas.

– Dobro – rekao je dečak.

– Spremaš se da postaneš prirodnjak? – zainteresovala se Izabela.

– Da.

– A imaš trojku iz poznavanja prirode – zamerila mu je majka.

– Hoćeš li da mi pokažeš svoju imovmu? – upitala je Izabela.

Išla je po sobi sitnim koracima, kao po minijaturnom muzeju, razgledajući svaki eksponat, a dečak joj je objašnjavao kako je uhvatio ovog ili onog leptira. Izabela se čudom čudila otkud u Litvaniji – takve lepote. Iznad pisaćeg stola, na beloj pozadini, bio je zalepljen osušeni korov.

– Tvoj sin ima mašte… – započela je Izabela.

– Aha! Kad počne da priča, sve pršti, isti otac – odmahnula je majka. – Od oca je nasledio sve do sitnica: kratak vrat…

Kakva glupost! – naljutila se Izabela.

– Imaćeš i ti svog…

Prvu noć Izabela je spavala čvrsto – probudila se kada je dečak otišao u školu. U kuhinji je pištao čajnik, mirisali karanfili. Izabela je razmakla zavesu, video se vijadukt. Tu na periferiji grada iza niza kuća počinjala je šuma, jutros joj je ona bila kao lekovita obloga na ranu.

Doručkovali su u kuhinji.

– Imaš tako lepo lice, moraš da omršaš – rekla je Alda. – Zato od mene nećeš~ dobiti, ni puter, ni pa-vlaku, ni šećer, ni med.

Izabela je prasnula. Uvek je jela sve što je htela.

– Bavi se čim hoćeš a ja moram da radim. Te dve tri straničice na mašini strašno su mi teške.

– Je l’ hitno? – uznemirila se Izabela.

– Ne. Ništa. Subotom uvek pišem, pratim ga u školu i sedam.

– Znaš, poći ću u kupovinu – rekla je Izabela.

Obukla se i izašla, zaboravivši kišobran. Šta zapovedas da se ceo dan radi u gradu ako nemaš gde da se vratiš? Izabela je shvatila da će dok njen muž ne pre— duzme neku odluku ona morati da u Aldinoj kući proživi mnogo teskih trenutaka. Kada se vratila, dečak joj je otvorio vrata, Alda je ležala na sofi, a beo list papira je kao i pre krasio njene grudi.

– I tako si provela ceo dan? – bila je radoznala Izabela.

– Da – rekla je Alda. Ali sam o svemu razmislila.

Za večeru su imali pile sa šargarepom. Dečak je pogledao Izabelu svojim plavim očima.

– Na opštetehničkom sam počeo da režem dršku za vašu torbicu.

– Izreži i meni – uzviknula je Alda.

– Da, prvo mami.

– Dobro – rekao je dečak. – Mama da li će ti odgovarati u obliku ribe.

– Hoće. A sada idi u svoju sobu.

– Neka ga još malo – zauzela se za dečaka Izabela.

Aldino lice iskrivilo se od ljutnje.

– Nemoj tako – rekla je Izabela. – Neprestano vičeš na njega. – Tvoj je telefonirao – odjednom je rekla Alda.

– O čemu ste pričali?

– O svemu, baš tako. A sad, dosta o njemu, ako hoćeš da ti pomognem.

Izabela je bezvoljno klimnula glavom.

Dok si tumarala gradom ja sam bacila na papir molbu za sud. Da znaš.

Alda je sela za svoju staru „Reginu“ koja je škljocala, kao veštačka vilica. Počela je da kuca.

– Svaka stvar je priča ja sebe – rekla je Izabela drhtavim glasom. – Interesantno je koja li je ministarska pomodarka kucala na toj mašini?

– Pomodarka nije kucala. To je nasledstvo od moga dede… evo poslušaj!

Izabela je odmahivala glavom.

– Nemam snage. Hoćeš da mi gataš?

– Izvoli!

Obe su sele na sofu. Kristal, sumrak, dugi prsti sa prstenjem sasvim su hipnotisali Izabelu. Sedela je ispred domaćice kao ispred nepoznate žene negde u kupeu vagona. A Alda je ređala, jednostavno bacala karte. Novac, novac… U njenom glasu se čak osetila zavist. Izabelino lice produhovljeno patnjom blistalo je neopisivom lepotom.

– O, kada bih ja bila takva lepotica – odjednom je dobrodušno rekla Alda.

Zazvonio je telefon.

– Dođavola! Neću da dignem slušalicu!

Pošli su na spavanje a Izabela celu noć nije ni oka sklopila. Tuga, ljubav, nežnost – ti ostaci prošlosti nalazili su se u njenoj ludoj glavi. Potpuno je izgubila volju dospevši u ovu kuću.

Ujutru je Alda otputovala kod majke u Belu Voke za raznorazne stvarčice. Izabela je sa dečkićem počela da se karta. Oboje su se uživeli, osetili hazard, zaboravili na razliku u godinama, branili svoje pravo na revanš. Na karte im je otišla cela nedelja. Alda se vratila uveče, dovezao ju je neki obožavalac iz Bele Voke, čak je i korpu gore dovukao. Na izgled je bio prilično lep muškarac, samo su oči otkrivale ili okrutnost ili strogost. Muškarac je odmah otišao.

– Šta vi to radite? – začudila se Alda. – Dečak ti je, očigledno, dojadio, Izabela? Marš u krevet mili moj! Ali ne, pogledaj šta ti baka šalje!

Alda je ispraznila korpu. Takve neobične poklone Izabela još nije videla: kožu usurijskog psa, teglu s rajskim jabučicama, grozdove crne ribizle, dimljenu patku i vrećicu kima.

– Baš bih želela da se vidim sa tvojom mamom – rekla je Izabela.

Dečak je zaspao obgrlivši kožu. Izabela je jela crne bobice, bile su opore. Kao da je osetila ptičju sudbinu i ponovo se ražalostila.

– Moju mamu? – posle pauze se odazvala Alda. – Ona radi, teško radi na železničkoj pruzi, ali kaže ni za šta ne bi menjala svoj život za moj pseći. Svima se čini da živim užasno. To nije istina. Ponekad sam i srećna. – Zabacila je glavu i prasnula u smeh.

Izabela je opet osetila neprijatnu jezu od zavisti. Teška koraka izašla je iz kuhinje i počela, da namešta krevet. Sutra na posao. Radi u jednom reklamnom birou. Glupa greška koju je učinila koleginica, na kutiji sa makaronama, odmah je podigla Izabelu na službenoj lestvici. Izabela je sedela u prilično dugoj sali u kojoj su umetnici crtali etikete za sve moguće što je nuđeno svetu: za jastuke, limunadu, za lampe, za knjige, za kalorifere… Sviđalo joj se da barata sa makazama i lepkom.

– Počinju jesenje kiše – rekla je Alda prateći je u stopu. – Hoćeš li možda da pogledaš album?

Prešla je preko sobe, popravila zavese, i odjednom, sa tugom pogledala Izabelu:

– Stigao je taksi… Čuješ li?. .. Neko se penje uz stepenice.

Izabela je digla glavu, počela da osluškuje. Leptirići iz dečakove kolekcije su odjednom oživeli i počeli da lete po sobi.

– Bože! Zar ga toliko voliš?… Prostrujala je kroz mene užasna vidovitost… Је l’ to istina?

Ali, Izabela je već trčala ka vratima. To je bio spas.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.