ŠTA SMO SVE PROPUSTILI…
Dok se, puni ljubavne treme, vozimo gradskim autobusom na liniji Dorćol – Neimar, nosimo im dva medna kolačića, dve kiflice s orasima i cimetom, u džepu od pantalona, dakle, uz telo, da se kolačići, u toku vožnje, ne ohlade. One vole tople kolačiće, te naše devojke, naše vile, naše lepotice nad lepoticama… te naše “trebe” kako smo ih zvali… za koje bismo i život dali, samo kad bi one htele da ga uzmu!
Ah, već tad su znale da je bolje da nam piju dušu na pamuk! Ne kažem da smo im mi nudili svoje živote, samo hoću da primetim da su one više volele da nam pojedu kolačić iz ruke, radije kolačić nego da nam uzmu život! Za život ima vremena. Dug je život…
Čekamo na našem stalnom mestu, u “našoj” ulici, kod “našeg“ znaka (zabranjeno parkiranje)… čekamo… sat!… dva!… a njih nema pa nema!
Pojedemo jedan kolač, više da nam prođe vreme a manje da utolimo glad, znamo, nisu one gladne, dovoljan im je i jedan kolač… Bože, gde su do sad?! Tri sata nije malo.
Najzad, posle četiri sata, našoj sreći nema kraja, tu su… Tu su: naše srce, duša, naše jedino, milo, naša sreća, ljubav, naša , naša… NAŠA!… N A Š A ! ! !
– Malo sam zakasnila, mama mi je probala ovu haljinu, kako ti se sviđa?
– O, sviđa mi se, LEPO MI SE SVIĐA! – kažem ja gramatički nepravilno jer kom je, u trenutku sastanka, do gramatike, stalo, recite!
Bože, zar toliko dugo traje proba haljine?! Stare neverne Tome, to i pitamo:
– Pa zar toliko dugo traje proba haljine?!
A slatka medna usta odgovaraju, onaj izvor s kog pijem medovinu, uz osmeh, najradosniji na svetu, kao cvrkut rajske ptice:
– Pa (ovo “pa” , ta dva glasa kojima sam i ja postavio pitanje, a ona započela odgovor, mogla su mi biti prvi signal NEČEG!) vreme prolazi kad se haljina kroji, firca, šije i pegla, DRAGI MOJ!
I još dodaje, posle pauze koja bi se sad mogla nazvati izdajničkom, da sam tad imao ovu pamet:
– Ne šije se haljina svaki dan.
Veče je davno ostalo za nama, razmenjujemo poljupce i milovanja dok stojimo u “našoj” ulici, kod “našeg” znaka (tako je: zabranjeno parkiranje), moglo bi se reći i da je već duboka noć, šminka je, načisto, “pojedena”, kosa zamršena, haljina odavno izgužvana, a ja hoću, pred rastanak, da joj dam onaj kolačić, a on sav skršen, ostao, u džepu, samo prah…
Sutra saznajemo da su je videli (DOK SAM JE ČEKAO) kako se na početnoj tramvajskoj stanici rastaje od nekog visokog momka. Da su čak “pali” i poljupci.
Sutra (opet SUTRA) pitamo, naivno i nevino, ko joj je taj… TAJ.
– Pa (da, ponovo njeno čuveno PA) to je jedan moj bivši momak s kojim ne mogu tek tako brzo da prekinem.
Aha, aha…
– A šta sam ja?!
– O, ti si drugo!
Slagale su, bili smo DRUGI.
Mozgamo, smišljamo neko pametno pitanje.
– I šta ti je potrebno da s njim prekineš?
– Pa (razumemo se, zar ne!) treba mi samo vremena, samo malo vremena, ne mogu s njim tek tako da prekinem, kako bi TEBI bilo da te naglo ostavim, reci, DRAGI MOJ!
A šta smo mogli da kažemo?
Grlili smo je… i ljubili… NAŠU DRAGU…
Naravno, sad znamo šta smo sve propustili… a mogli smo da ne učinimo ništa!
*
Iz neobjavljene zbirke „Ljubav u biblioteci i druge priče“