ONDA KAD SU NESTALE SVE BOJE

Zina Kosjak je Beloruskinja koja je imala samo osam godina kada je počeo Drugi svetski rat. Ovo je njena ispovest o ličnom doživljaju rata iz perspektive devojčice, koja je ceo taj strahotni događaj preživela u nadi da će ponovo videti svoje roditelje.

 

Prvi razred… Završila sam prvi razred u maju četrdeset prve godine i roditelji su me poslali preko leta u pionirski logor Gorodišće blizu Minska. Stigla sam, jednom se okupala i dva dana kasnije – rat. Ubacili su nas u voz i krenuli smo.

čeznem za mamom

Leteli su nemački avioni, a mi smo vikali: „Ura!“ Nismo shvatali da to mogu biti neprijateljski avioni. Dok nisu počeli da bombarduju… Tad su nestale sve boje. Sve cveće. Prvi put pojavila se reč „smrt“ i svi ponavljaju ovu nepoznatu reč. Mame i tate nema pored mene.

Kada smo odlazili iz logora, svakome su u jastučnicu sipali nešto: nekom brašno, nekom šećer. Čak su i najmanjima davali, svi su dobili nešto da ponesu. Hteli su da se za put ponese što više namirnica te su strogo vodili računa o njima. U vozu smo videli ranjene vojnike. Stenjali su, imali su bolove, hteli smo sve da damo tim vojnicima. To smo zvali „hraniti tate“. Sve vojnike zvali smo tate.

Ispričali su nam da je Minsk zapaljen, da je ceo izgoreo, da su tamo Nemci, a da mi idemo u pozadinu, gde nema rata.

Putovali smo preko mesec dana. Upute nas u neki grad, mi dođemo tamo a ne možemo da ostanemo jer su Nemci već blizu. Tako smo došli do Mordovije.

Lepo mesto, svuda okolo crkve. Kuće niske, a crkve visoke. Nismo imali na čemu da spavamo, spavali smo na slami. Došla je zima, a na nas četvoro – jedne cipele. Onda je počela glad. Nije gladovao samo dečji dom, gladovali su i ljudi oko nas, zato što je sve odlazilo na front. U dečjem domu živelo je dvesta pedesetoro dece i jednom su nas pozvali na ručak, a ničega nema za jelo. U trpezariji sede vaspitačice i direktor, gledaju nas, a oči im pune suza. Imali smo kobilu, Majku… Bila je stara i umiljata, ona nam je vukla vodu. Sledećeg dana ubili su Majku. Davali su nam vodu i komadić Majke… Dugo su to krili od nas. Ne bismo mogli da je jedemo… Ni za šta na svetu! Bio je to jedini konj u dečjem domu. Imali smo i dve mačke. Kosturi! Dobro je, razmišljali smo kasnije, srećom, mačke su toliko mršave da ih ne moramo pojesti. Tamo nije bilo ničega za jelo.

Imali smo ogromne stomake, ja sam, na primer, mogla da pojedem kofu supe, jer u supi nije bilo ničega. Koliko mi sipaju, toliko ću pojesti i jela sam. Spasavala nas je priroda, bili smo kao preživari. U proleće oko dečjeg doma u krugu od nekoliko kilometara nije bilo lišća ni na jednom drvetu… Pojeli bismo sve pupoljke, čak i mladu koru. Jeli smo travu, jeli smo sve redom. Dali su nam jaknice i na tim jaknicama smo napravili džepove i nosili sa sobom travu, nosili i žvakali. Leto nas je spasavalo, a zimi je bilo veoma teško. Malu decu, a bilo nas je četrdesetak, smestili su zasebno. Noću – plač. Dozivali su mamu i tatu. Vaspitači i učitelji trudili su se da pred nama ne izgovaraju reč „mama“. Pričali su nam bajke i birali knjige u kojima nije bilo te reči. Ako bi neko slučajno rekao „mama“, odmah bi počinjao plač. Neutešni plač.

Ponovo sam išla u prvi razred. Ispalo je tako: prvi razred sam završila s odličnim uspehom, ali kada smo došli u dečji dom pitali su ko ima da polaže i ja sam rekla da imam ja jer sam mislila da je moja diploma za polaganje. U trećem razredu pobegla sam iz dečjeg doma. Krenula sam da tražim mamu. Gladnu i nemoćnu našao me je deda Boljšakov. Saznao je da sam iz doma i uzeo me je kod sebe. Živeo je s babom. Oporavila sam se i počela da im pomažem u domaćinstvu: skupljala sam travu, plevila krompir – sve sam radila. Jeli smo hleb, ali u tom hlebu bilo je malo hleba. Gorak kao čemer. U brašno su dodavali sve što je moglo da se samelje: štir, cvet kestena, krompir. Do dana današnjeg ne mogu mirno da gledam sočnu travu i jedem mnogo hleba. Nikako ne mogu da se najedem… Za desetine godina…

Koliko toga još pamtim. Sećam se mnogih stvari…

Sećam se male lude devojčice koja bi odlazila ljudima u bašte, nalazila rupu i vrebala miševe. Devojčica je bila gladna. Sećam se njenog lica, čak i haljinice u kojoj je bila. Jednom sam joj prišla i ona… ispričala mi je… Za miša… Zajedno smo sedele i vrebale miša…

Ceo rat čekala sam da kada se rat završi upregnemo deda i ja konja da tražimo mamu. U kuću su svraćali evakuisani ljudi i ja sam ih sve pitala da li su sreli moju mamu. Evakuisanih je bilo toliko da je u svakoj kući stajao lonac toplih kopriva. Ako ljudi svrate, da imaju nešto toplo da pojedu. Ništa drugo nismo imali da im damo. Lonac kopriva stajao je u svakoj kući… Toga se dobro sećam. Koprive sam ja brala.

Rat se završio… Čekam dan, dva, a niko ne dolazi po mene. Mama ne dolazi, a za tatu sam znala da je u vojsci. Čekala sam dve nedelje i više nisam imala snage da čekam. Ušla sam u neki voz, legla pod klupu i pošla… Kuda?! Nisam znala. Mislila sam (to je još dečje razmišljanje) da svi vozovi idu u Minsk. U Minsku me čeka mama! Posle će doći i naš tata… Heroj! S ordenjem, s medaljama.

Nestali su negde u bombardovanju. Komšije su mi posle pričale da su zajedno išli da me traže. Pojurili su na stanicu.

Imam već pedeset jednu godinu, imam i svoju decu. I dalje čeznem za mamom.

Iz knjige Svetlane Aleksijevič „Poslednji svedoci“

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.