VRATA ISPRED TEBE

Usne suve, ispucale. Tiho je, ništa se ne čuje. Na sred sobe stojim, sat na suvoj grani isteže se, kazaljke miruju, naokolo zidovi – vrata ispred mene čekaju. Da ih otvorim?

vrata ispred

Tiho je, ništa se ne čuje.
Ne, ništa.
Tišina odzvanja prazninom.
Sat, to je sat. Sat što visi na zidu – ne čuje se više.
Ne kuca, stao je – star i prašnjav, izvitoperen. Skinem ga, obrišem, navijem, kuckam po staklu cifarnika – ništa. Prodrmam ga, zaljuljam – sat i dalje stoji.
Mogao bi biti jedan od onih velikih, pljosnatih, tanjirastih časovnika što se napola oklembešeni, kao testo istežu i cede preko ivice masivne, tvrde ploče ili preko neke suve grane – jedan od onih otromboljenih, deformisanih časovnika sa neke od Dalijevih slika.
Na sred sobe stojim, sat stoji, naokolo zidovi. Vrata ispred mene čekaju. Da ih otvorim?

Na stepeništu polutama, napolju vreva, gužva, užurbanost, trka, dovikivanje – Berlin.
Zadimljeno je i bučno, na sve strane guranje, tiskanje, semafori, sirene automobila, neko je naglo dao gas, škripa guma, onda kočnice, graja, komešanje, na tramvajskim stanicama gomile ljudi, neka deca plaču, majke ih tegle, neke druge vuku kese, muškarci stežu svoje tašne, telefoniraju u prolazu.
A društvo u našem kafeu na Ku-Damu*
već se okupilo.
Sede i puše, ćaskaju, piju kafu.
Nema vreve, nema buke, niko nikoga ne tegli – svi opušteni.
Maks pije svoje svetlo pivo, prvo – jutarnje.
On je iz Bavarske.
Prepričavaju šta je ko sinoć radio, s kim je ko bio,
ko je koga video.
Izostave ono šta je ko s kim radio.
Izostave čije su usne šta tražile, šta su čije usne nalazile, gde su čije usne ljubile, kako su ljubile.
Oni iz društva pomeraju se, prepuštaju mi mesto pored Tine.
Nora Džouns peva sebi pomoći ne mogu,
tebe ponovo videti moram.
Balada. Balada u sredini neke priče.
Ili na nekom novom početku.
„Kafu?“, pita Tina. Usne joj pune, pomalo vlažne, sijaju se.
„Kapućino“, kažem.
„Ein Cappuccino!“, kažu Tinine usne kelneru kraj šanka.
„Mit Kakao?“, pita kelner.
„Posut kakaom?“, pitaju Tinine usne. Mene pitaju.
„Može“, kažem.
„Ja, mit Kakao“, kažu Tinine usne kelneru.
I ja vadim svoju lakiranu kutijicu od drveta,
vadim tanki beli papirić, presavijam ga po sredini,
dodajem sitno sečen duvan – preliva se zlatastim tonovima. Rasporedim ga po dužini, liznem ivicu papirića, zamotam cigaretu.
Tina gleda kutijicu, gleda cigaretu, moje ruke gleda,
prste moje. I misli na vlažne usne koje klize, koje traže, traže i razmiću.
Kelner donosi kapućino.
Liznem još jedan papirić, zamotam i drugu cigaretu, zapalim obe, ponudim joj … Tina povlači dim, povlači ga strasno, duboko, snažno – vrh cigarete se žari,
usne se žare.
Dodiruje moju ruku, narukvice moje.
Drugu ruku prebacila oko mojih ramena,
nemarno, ležerno –
ćaska s drugima.
Neka.
Pijem kapućino posut kakaom.
Miriše na sjajno-crna zrna kafe – upravo samlevena, na belo-žuti šlag miriše, na tamnobraon čokoladu, na zelene palme miriše, na izbledelu užad obasjanu jarkim suncem, miriše na zagasitoplavo more što penuša ispred pramca belog broda.
Suknja mi se pomeri – kratka je. Ispod stola njene pantalone, njeno koleno dodiruje moje, pritiskuje – pomerim ga ustranu.
Na zidu pored otvorenog prozora – plakat koji sam tu videla juče – na plakatu obala, more, iznad mora sunce – Italija. Bella Italia.
Uz more izvija se, talasa se, krivuda plavo-žuti put – kao da je sa neke slike Van Goga .
Plavičasti dim njene cigarete plovi prema prozoru.
I moj.
Tina upita – hoćemo u Italiju?
Upitala bi Tina.
A ja njoj – kada?
Da li bih ja upitala? Da li?

Usne suve, ispucale.
Tiho je, ništa se ne čuje.
Na sred sobe stojim, sat na suvoj grani isteže se, kazaljke miruju, naokolo zidovi – vrata ispred mene čekaju.
Da ih otvorim?

________________________________________

* Ulica Kurfürstendamm u zapadnom delu Berlina

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.