Sveti Jovan Šangajski: Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka

RAZMIŠLJANJA O SMRTI I VEČNOSTI

Rečenicu „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka“ iz Nikejskog Simvola vere tumači nam sveti Jovan Šangajski kroz pripremu za život večni, koja se završava ljudskom smrću.

 

Neutešna i beskrajna bi morala biti naša tuga za našim bližnjima kada umiru kad nam Gospod ne bi poklonio život večni. Besmislen bi naš život bio ako bi se završavao smrću. Kakva je korist onda od vrline, od dobrih dela?

čekam vaskrsenje mrtvih

U pravu su onda oni koji govore „ješćemo i pićemo, jer sutra ćemo umreti“. Ali čovek je stvoren za besmrtnost, a Svojim Vaskrsenjem Hristos otvori dveri Carstva Nebeskog, večnog blaženstva onima koji u Njega verovaše i živeše pravedno.

Naš zemaljski život je priprema za onaj budući i našom smrću završava se ta priprema. „Čoveku sleduje da jednom umre, a potom sud“. Napušta tada čovek sve svoje zemaljske brige, telo se raspada, da bi ponovo ustalo u opštem vaskrsu. Ali duša njegova nastavlja da živi i ni na tren ne prekida svoje postojanje. Kroz mnoga javljanja mrtvih moguće nam je da delimično znamo šta se događa sa dušom kada ona iz tela izlazi. Kada se prekine njeno gledanje očima telesnim, tada se otkriva njeno gledanje duhovno. Ono kod onih koji umiru često počinje još pre upokojenja i oni, videći one koji su oko njih i čak razgovarajući sa njima, vide ono što drugi ne vide. A kada izađe iz tela, duša se obrete među drugim duhovima, dobrim i zlim.

Ona obično teži onima koji su joj duhovno bliskiji, a ako je, dok se nalazila u telu, ona bila pod uticajem nekih, ostaje zavisna od njih i po izlasku iz tela, ma koliko neprijatni joj bili kada je sretne.

Tokom dva dana duša koristi izvesnu slobodu, može da posećuje mesta na zemlji koja su joj draga, a trećeg dana kreće u druge prostore. Pri tome ona prolazi kroz mnoštvo zlih duhova koji joj staju na put i okrivljuju je za različite grehe, na koje su je oni sami naveli. Prema otkrivenjima, postoji dvadeset takvih prepreka, takozvanih mitarstava; na svakom od njih se iskušava ova ili ona vrsta greha; prošavši kroz jedno, duša dospeva u drugo, i tek kada uspešno savlada sva iskušenja duša može da nastavi svoj put a da ne bude odmah bačena u pakao. Koliko su užasni ti zlodusi i njihova iskušenja pokazuje to što je Sama Bogorodica, kad joj je arhanđel Gavrilo najavio skori kraj, molila Sina Svoga da je izbavi od tih zloduha i što se, ispunjavajući Njenu molbu Sam Gospod Isus Hristos pojavio sa Neba da prihvati dušu Svoje Prečiste Majke i vaznese je na nebo. Strašan je treći dan za dušu preminulog i zato su joj tada posebno potrebne molitve za nju.

Srećno prošavši iskušenja i poklonivši se Bogu, duša tokom narednih trideset sedam dana posećuje nebeska naselja i bezdane paklene, ne znajući još gde će se naći i tek četrdesetog dana određuje joj se mesto do Vaskrsenja mrtvih. Neke duše se nalaze u stanju naslađivanja budućom radošću i blaženstvom, a druge u strahu od muka večnih, koje će konačno nastupiti posle Strašnoga Suda. Do tada su još moguće promene u stanju duša, posebno kroz prinošenje za njih Beskrvne žrtve (pominjanje na liturgiji), a takođe i kroz druge molitve. Koliko je pri tome važno pominjanje na liturgiji pokazuje sledeći događaj. Pred otkrivanje moštiju sv. Teodosija Černigovskog (1896.god), sveštenik koji je obavljao presvlačenje moštiju je, pošto se umorio, zadremao sedeći kraj moštiju i ugledao je pred sobom svetitelja koji mu je rekao: „Zahvaljujem ti što si se oko mene potrudio. Još te molim, kada budeš vršio liturgiju, pomeni roditelje moje“ – i izgovorio je njihova imena (jerej Nikita i Marija). „Kako ti, svetitelj, od mene molitve tražiš, kada si sam kraj prestola nebeskog i ljudima pružaš milost Božiju“ – pitao je sveštenik. „Da, to je tačno – odgovorio je sv. Teodosije – ali prinošenje na liturgiji jače je od molitve“.

Zato su korisna pokojnicima i opela i kućne molitve za upokojene, i dobra dela koja se čine njima u spomen kao, na primer, milostinja, darovi crkvama, ali im je posebno korisno pominjanje na Božanskoj liturgiji. Bilo je mnogo javljanja upokojenih i drugih događaja koji potvrđuju koliko je blagotvorno spominjanje pokojnika. Mnogi koji su umrli kajući se, ali nisu uspeli da to pokažu za života, oslobodili su se muka i dobili su upokojenje. U Crkvi se uvek upućuju molitve za upokojenje preminulih i čak na dan silaska Svetog Duha, u molitvama koje se obavljaju na kolenima, na večernjoj službi postoji posebna molitva za „one što su pakla zatočnici“. A svako od nas ko želi da pokaže svoju ljubav prema preminulima i da im pruži stvarnu pomoć, najbolje to može da uradi kroz molitvu za njih, posebno njihovim spominjanjem na liturgiji, kada se čestice koje se uzimaju za žive i za mrtve stavljaju u krv Gospodnju uz reči „Očisti, Gospode, grehe ovde pomenutih Tvojom Krvlju prečistom, molitvama svetitelja Tvojih“.

Ništa više i bolje ne možemo da učinimo za mrtve nego da se molimo za njih, dajući im pomen na liturgiji. To im je uvek potrebno, a posebno u onih četrdeset dana, u kojima duša preminulog prolazi kroz svoj put do večnog boravišta. Telo tada ništa ne oseća, ne vidi bližnje koji su se okupili, ne miriše mu cveće miris blagi, ne čuju govore nadgrobne. Ali oseća duša molitve što se za nju upućuju, postajući zahvalna i duhovno bliska onima koji ih tvore.

Rođaci i bližnji preminulih! Činite za njih ono što im je potrebno i što je u vašoj moći. Ne trošite sredstva na spoljašnje ukrašavanje kovčega i groba, nego na pomoć onima kojima je potrebna, u spomen na bliske pokojnike, na crkve, gde se za njih upućuju molitve. Ukažite milost preminulom, pobrinite se za dušu njegovu. Sve nas očekuje taj put; kako ćemo tada želeti da nas pomenu u molitvama svojim! Budimo i sami milosrdni prema pokojnicima.

Čim se neko upokoji, odmah zovite ili obavestite sveštenika da pročita „molitvu po izlasku duše“, koja je određena da se čita nad svim pravoslavnima odmah po njihovom kraju. Postarajte se da se, ako postoji mogućnost, opelo izvrši u crkvi i da se pre opela nad pokojnikom čita Psaltir. Opelo ne mora biti raskošno, ali se mora obaviti u potpunosti, bez skraćivanja; nemojte tada misliti o sebi i svojim pogodnostima, nego o preminulom, od koga se zauvek opraštate. Ako je istovremeno u crkvi nekoliko pokojnika, nemojte se protiviti tome da ih zajedno opoju. Bolje neka opoju dvoje ili više pokojnika zajedno i još će usrdnija biti molitva svih njihovih bližnjih koji su se okupili, nego da opelo bude za svakog pojedinačno i da se, u nedostatku snage i vremena, skraćuje služba, kada je svaka reč molitve za preminuloga kao kap vode žednome.

Obavezno se odmah pobrinite da se obavi „sorokoust“, tj. svakodnevni pomen na liturgiji tokom četrdeset dana. Obično se u crkvama, u kojima se odvija svakodnevna služba, preminuli koji su tamo opjani pominju četrdeset dana i više. A ako je opelo u crkvi gde nema svakodnevne službe, bližnji moraju sami da se pobrinu i da zakažu „sorokoust“ tamo gde postoji svakodnevna služba. Dobro je takođe davati na pomen u manastire i u Jerusalim, gde je neprekidna molitva na svetim mestima. Ali se „sorokoust“ mora početi odmah posle smrti, kada je duši posebno potrebna molitvena pomoć i zato pominjanje počinje u najbližem mestu u kome postoji svakodnevna služba.

Brinućemo se o onima koji na drugi svet odlaze pre nas, da bismo za njih učinili sve što možemo, sećajući se da su „blaženi milostivi, jer će biti pomilovani“.

Povezani članci - Pročitaj više

Leave a Reply

Your email address will not be published.


Security Code: