Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Jugonostalgija – istorija bolesti

KAKO JE NASTALA JUGONOSTALGIJA

Jugonostalgija ili analiza i istorija jedne iste bolesti kod više naroda

Druže Tito, vrati nam se!

Ni mrtav.. . .

Jugoslovenska Itaka

Raspad SFRJ Jugonostalgija istorija bolestiPovratak kući jedna je od velikih tema svetske književnosti. Malo-malo, pa se neko vrati. Ponekad se vraćaju heroji, ponekad bludni sinovi, ponekad čitave nacije, a ponekad i domaće životinje. Od Mojsija, preko Odiseja, do Lesija – svi se vraćaju. Samo Jugosloveni ne.

Jugoslovenski Odisej nema gde: prosci su njegovu zemlju odavno prepisali na svoje ime, Penelopa sad živi s Antinojem, a Telemah je emigrirao. Čak su i bogovi digli ruke od te priče. A on, Odisej, i dalje sedi u svom staničnom bifeu, pije špricere i čeka da mu plafon padne na glavu.

Ponekad, posle sedme ili osme ture, učini mu se da je povratak ipak moguć, da će se prosci napokon najesti, napiti i zaspati mrtvim snom, i da će ga Penelopa, ponovo mlada i lepa, nežno uzeti pod ruku i povesti kući. Rečju – učini mu se da će sve nekako doći na svoje mesto.

Ali, neće. Prvo, proscima se uopšte ne spava. Drugo, Penelopa ima svoje planove, i treće – i najvažnije – Itaka više nije tamo gde je bila. Otišla je do đavola, i tek treba da se rodi neki novi Leopold Bloom, Filip Latinovicz ili Roberto Salinas da je ponovo pronađe.

Od toga ko će je pronaći zavisi i kakva će biti.

Ili, što bi rekao Homer: kakav Odisej, takva i Itaka.

.

Mesto i način tvorbe

Tito sa tompusom Jugonostalgija istorija bolestiJugonostalgija je elegična uspomena na život u bivšoj Jugoslaviji. Tako kažu oni kojima su i vozovi i vlakovi pobegli ispred nosa i sad ne znaju šta će. Za one druge, preduzimljivije, koji su se na vreme ubacili u ekspresne kompozicije svojih nacionalnih istorija, jugonostalgija je nešto sasvim drugo: to je neprijatno podsećanje na život koji su ranije vodili, kojeg su se odrekli, ali kojeg se i dalje stide. Za treće, koji misle da su pametniji od onih prvih i bolji od ovih drugih, jugonostalgija je skup manifestacija jedne kulture koja je preživela društvo u kojem je nastala.

A postoji i jedna nova, na svu sreću, sve brojnija škola mišljenja po kojoj je jugonostalgija samo još jedan od načina da te matorci dave i smaraju. I to nemilosrdno.

Uglavnom, svako priča svoju priču, pa jugonostalgija označava niz različitih, međusobno nepovezanih i često suprotstavljenih pojmova. Takve se reči u leksikologiji nazivaju homonimima. Etimološki, pak, „jugonostalgija“ je reč nastala spajanjem dva neologizma: „Jugoslavija“ i „nostalgija“.

Jugoslaviju su izmislili Trumbić i Supilo, uz malu pomoć prijatelja iz Antante. Od tada je proteklo mnogo vode, pa danas „Jugoslavija“ na svakom od jezika koji su bili u upotrebi na njenoj teritoriji znači nešto drugo. Izuzetak su samo hrvatski i srpski, u kojima „Jugoslavija“ znači isto: „Velika Srbija“. Jer im tako odgovara. S druge strane, reči „Vatikan“ i „Kominterna“ u hrvatskom jeziku su postali antonimi, a u srpskom, naprotiv, sinonimi, dok su složenice „jugokomunista“ i „srbočetnik“ u hrvatskom sinonimi, a u srpskom, opet, antonimi. Ko razume, shvatiće. Za to se, inače, na bosanskom kaže „jebem vas mahnite“.

Što se pak nostalgije tiče, nju je u XVII veku pronašao dr Andreas Reich. On je pod tim imenom opisao jedan specifičan medicinski sindrom, posebnu vrstu psihičke patnje prouzrokovane nemogućnošću pacijenta da se vrati tamo odakle je došao („nostos“ = povratak u zavičaj, „algos“ = bol). Reich nije bio samo teoretičar, već i praktičan čovek, zaslužan za uvođenje novih, revolucionarnih metoda u lečenju ove bolesti putem vezivanja, šamaranja i polivanja pacijenata ledenem vodom. Ovo je naišlo na široko odobravanje stručne javnosti tog doba.

Naši to i danas cene.

.

Mal du sičcle

Medicinska sestra i Jugonostalgija istorija bolestiPrema Medicinskoj enciklopediji JLZ jugonostalgija je „zarazna bolest, koja se za razliku od drugih infektivnih oboljenja ne prenosi ljudskim kontaktom već, naprotiv, nedostatkom istog. Pogađa isključivo populaciju srednjih godina. Do kontaminacije najčešće dolazi putem kazetofona, gramofona i magnetofona, odnosno nečeg što odatle dopire, a što pojedini autori nekritički podvode pod kategoriju ‘muzika’. U početnom stadiju bolest prvo zahvaća usne kanale, a zatim i centar za ravnotežu i orijentaciju u vremenu i prostoru. Klinička slika podsjeća na kravlje ludilo, ali osim što posrću i ne znaju kud udaraju, jugonostalgičari još i kenjkaju. Ovo čine diskretno, ali tako da svi vide. Period inkubacije je dug, al kad te lupi, onda te lupilo…“

Tako kaže nauka, a iz života znamo da je prvi simptom jugonostalgije osećaj da ti nisu sve koze na broju. To je uzrokovano insuficijencijom jednog enzima, u narodu poznatog pod nazivom „mladost“. Što samo po sebi i nije neki problem, jer ona, kako kaže Proust, brzo prolazi. Ali zato kontakt s eks-ju muzikom dovodi do ozbiljnih komplikacija. Od toga ne samo da venu uši i atrofira mozak, već otkazuju i svi odbrambeni mehanizmi koje je organizam godinama strpljivo gradio i usavršavao.

Raspad imunološkog sistema najbolje se može pratiti na middle-class-middle-age žurkama, kad gurnu CD iz osamdesetih. Tad puknu čak i bivše ribe koje su prezirale sve osim Talking Headsa i, eventualno, Davida Bowiea, pa krenu u singalong s Novim fosilima, a dojučerašnji Claptoni, J. J. Caleovi i McLaughlini dohvate svoje stare air-gitare pa raspale po Divljim jagodama („Moto-ri, moto-ri, mo-to-ri…“). A zabeleženi su i slučajevi da odvrnu Harisa, pa im svima ruke same krenu gore…

Rečju, klinička slika je prilično gadna. Ali, dobra vest je da se jugonostalgija lako leči. Najbolji rezultati postižu se suočavanjem s nekim pravim životnim problemom.

Ako ga nema, pomaže i rakija. Ili, još bolje, viski.

.

Weltschmerz i privatno preduzetništvo

Orden republike sa zlatnim vencem Jugonostalgija istorija bolestiJugonostalgija se manifestuje na razne načine. Pored muzike, tu su i filmovi, privesci za ključeve i knjige. Tiraži svega toga rastu, a rizik da te komšija pljune na stepeništu zato što se time baviš sve je manji. Za razliku od ranijih godina, zbog jugonostalgije čak ni u Hrvatskoj više niko neće izgubiti prijatelje ili posao.

Doduše, u poslednje vreme malo je teže iskamčiti neku kintu od stranih NGO-a, jer su ovi sa Balkana prešli na Kavkaz, ali to se kompenzuje povećanom tražnjom na domaćem tržištu, a pretekne nešto i za izvoz. Patent za jugonostalgiju smo uvalili i Istočnim Nemcima, pa je i oni sad liferuju pod nazivom „Ostalgie“. I dobro im ide.

Jugonostalgija postaje ozbiljan biznis, i njome se danas ne bave samo bezemljaši i proleteri intelektualnog rada, već i sitni sopstvenici. Od Tito-bara u Skoplju do istoimene rupčage u Ljubljani, jugonostalgiju je prigrlio mnogi ugostiteljski radnik širom bivše SFRJ. Čak ni Titovom unuku srce nije izdržalo, pa je u Beogradu otvorio restoran u kojem služi specijalitete od divljači („Deda je, znate, voleo lov…“). Tu možete naručiti paprikaš od vepra i, dok čekate, uživati u pogledu na valjda jedinu preostalu Titovu bistu koju Srbi nisu odvalili i pretopili u nekog svog sveca ili generala.

Ipak, zbog toga što dolaze iz zemlje koje više nema, Jugosloveni najviše vole da se okupljaju na mestima kojih takođe nema. Na internetu postoje stotine sajtova posvećenih drugu Titu, Tajči i košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije. Takve stranice, do juče crvena marama za nacionalističke voline i magnet za ustaško-četnički spam i psovke, danas malo koga još živciraju. Naprotiv, pošten svet im se veseli i raduje, jer tu može do mile volje da krade tuđe tekstove, muziku i spotove.

Jugonostalgičari su aktivni i u pravom svetu. Jedan je otvorio čitav theme park, slobodnu teritoriju Palić kod Subotice. Drugi je – gle čuda, Crnogorac – otvorio diplomatsko predstavništvo, a sebe proglasio za generalnog konzula SFRJ. A neki Slovenci su izazvali međunarodni incident kad su na brdu iznad Gorizie od kamenja složili divovski Titov autograf.

Ima i onih koji redovno odlaze u Beograd na godišnjicu Titove smrti i u Kumrovec na Dan mladosti. Takvi se drže ko japanski vojnici u prašumama Filipina.

Oni što im još nisu javili da je rat izgubljen.

.

Pet Shop Boys

– So what is your nationality?
– I am a drunkard.
(Humphrey Bogart, „Casablanca“)

domaca mesnata slanina Jugonostalgija istorija bolesti

„Ne možeš pojesti zastavu“, pisao je Fridrih Engels u Poreklu porodice, privatne svojine i države. Zato i najveće patrijote s guštom protrljaju ruke kad im stolovi zaškripe pod sarmama, pašticadom i tufahijama dojučerašnjih neprijatelja. Nema majci tog hrvatskog sina koji će se i dalje, u ime viših ciljeva odricati užičke šljivovice, niti srpske kćeri koja će odbiti Kraš bajadere, pogotovo ako ih dobije na poklon od, recimo, Gorana Višnjića.

Nekada su, u vreme srpskog embarga na slovenačku robu, Beograđani pisali anonimne dostave policiji i SPC protiv komšija za koje se sumnjalo da krišom, iza spuštenih zavesa, jedu Thomy majonez. Od tada se sve promenilo, pa sad možeš usred belog dana da uđeš u beogradski Mercator, kupiš teglu od kilo i po i pojedeš je na licu mesta, a da ti ni dlaka ne zafali s glave.

Kad su i Srbi naprasno postali nostalgični, šta tek reći o Jugoslovenima? Treba to videti kad se sjuri na odmor, pa udari po kafanama (jer im je jeftino), kako su samo glasni i zahtevni! I kako samo muštraju kelnere… Posle, u povratku, prte na Zapad čitave table slanine i kese kajmaka u svojim Louis Vuitton torbama kupljenim na nekom balkanskom buvljaku. Autor je živ svedok da je jedan zemljak ukrcao u voz za Minhen plastičnu vreću s kiselim kupusom veličine osrednjeg kredenca. Naravno, to što neki vuku Sauerkraut u Bavarsku nema toliko veze s nostalgijom, koliko sa stanjem malog mozga i emigrantske svesti i, u izvesnoj meri, uticajem sredine. To jest, švapskim običajem šparanja.

Doduše, na Zapadu je ponekad zaista teško doći do zdrave, domaće hrane. Recimo, do volova i prasića. U većini normalnih zemalja prodaja celih životinja je ili zakonom zabranjena ili je društveno neprihvatljiva. U supermarketu ćete dobiti već pripremljene i spakovane odreske, ali nikako čitavu životinju s glavom, licem i očima. Ali, nužda je majka invencije, pa se jedan jugonostalgičar u Bernu za 29. novembar snašao tako što je nabavio jagnje u lokalnom pet shopu. A za 1. maj je išao u drugi, da ne bude sumnjivo.

Pored holesterolske, postoji i maliganska jugonostalgija. Ona najviše pogađa braću Slovence. Kao što su nekad putovali vozovima bratstva-jedinstva da u Srbiji evociraju uspomene iz NOB-a, šljokaju i eventualno nešto odvoje, Slovenci isto to rade i danas, samo ništa ne evociraju. Umesto toga čekaju Novu godinu s Koštunicom, kao da ništa nije bilo.

Za sada ovi novi vozovi funkcionišu samo u jednom pravcu – iz Slovenije u Srbiju. Slovencima ne treba viza, a i manje su fascinirani granicama od Srba. Takođe, za razliku od Srba – koji još uvek vade fleke od rakije potamanjene na ispraćajima u vojsku od Gazimestana naovamo – Slovenci ne piju više. A ni manje.

BioLiver-728x90

Seljaci svih zemalja, ujedinite se!

Plitka bara, a voda duboka.
(Bajo i orkestar Mirka Kodića)

Guca i kafanska zabava Jugonostalgija istorija bolestiNakon što se nažderu i obloču, jugonostalgičari prelaze na kulturu i umetnost. To još jednom dokazuje da su klasici marksizma bili u pravu kad su tvrdili da bez materijalne osnove nema društvene nadgradnje.

Veliki je broj kulturnih manifestacija inspirisanih zajedničkim nasleđem bivših jugoslovenskih republika. Najveća takva manifestacija održava se u selu Guča, Republika Srbija. To je slet svih seljaka bivše Jugoslavije, koji se po stepenu ruralnog egzibicionizma može meriti samo s Nashvilleom, USA, samo što oni tamo nisu seljaci nego farmeri.

U Guči na svakog domaćeg seljaka dolazi po još jedan iz inostranstva, a među njima je – opet – najviše Slovenaca. Ne mrzi ih da potegnu preko dve granice da bi gazili po blatu, slušali srpske Cigane kako jebu majku trubama i korgovima, i gledali maloletne Srpkinje koje po stolovima i plafonima izvode tradicionalne srpske plesove. Anadolski čoček, na primer.

Zbog toga se obrazovani Srbi stide, i ubeđuju Slovence da to nije Srbija i da su ovi sve samo sanjali. Zajedno s mudijadom, takmičenjem za najbolji roštilj od belih bubrega, brizli i drugih delova endokrinog sistema.

Postoji još nešto što liči na jugonostalgiju, ali nije. Reč je o „turbofolku“, koji po mišljenju Slovenaca, koji stvari posmatraju sa svojih alpskih visina dok beru gljive i runoliste, predstavlja sirov, primitivan i zbog toga autentičan proizvod jugoslovenske muzičke kulture.

Turbofolk, naprotiv, ne da nema blage veze s jugoslovenskom pop-kulturom, već joj je upravo on, kao udarna pesnica estetike nacional-populizma, sasuo zube u grlo. Rokeri, šminkeri i ostali neplivači ubrzo su se podavili u bujici nacionalističke histerije, a isplivalo je samo ono što u poplavi inače uvek ispliva prvo. Talas turbofolka prekrio je sve pred sobom i, za razliku od novog vala, nikad se nije povukao.

Sile prirode slepe su za etničke podele, pa su u potopu seljačije zajedno sa Srbima stradale i njihove komšije. Hrvati, na primer. Kao što danas u Srbiji retko ko još sluša Azru, ali neki skupljaju postere Alke Vuice, tako i u Hrvatskoj više niko ne sluša Disciplinu, ali se zato mnogi intenzivno zanimaju za lik, delo i dosje izvesne Ražnatović Svetlane zvane Ceca (37) iz sela Žitorađe, sa stalnim prebivalištem u Beogradu.

Nije smešno, jer ova i danas na koncertima nakupi po sto hiljada gama, bogougodnih premijera i turbo-akademika, a to već ima potencijal kritične mase i može opet da eksplodira.

U svakom slučaju, zanimanje za Cecu krunski je dokaz da se Srbi, Hrvati i ostali koji to vole, međusobno mnogo bolje kuže nego što to na prvi pogled izgleda, i što bi oni sami bili spremni da priznaju.

.

Karakter kao sudbina

Pun mi je više ku*** i Hrvata i Srba i, naročito, Jugoslovena.
(Fritz pl. Poljicki, Epistolć Obscurorum Virorum)

tito i jovanka i draza na dedinju Jugonostalgija istorija bolestiNiko tako iskreno ne mrzi Jugoslaviju kao njeni najbolji sinovi. To je zato što niko nije veći Srbin, Hrvat ili Slovenac od velikih Jugoslovena – dojučerašnjih oficira JNA, službenika SMIP-a i radnika Savezne službe državne bezbednosti.

Što se obične boranije tiče, ona misli da je ranije ipak bilo i dobrih stvari – Švabica na Jadranu i ćevapa u Sarajevu, i to bez balvana i snajpera. Običan svet priznaje da se u Jugi živelo sasvim OK, a možda i bolje nego što smo bili zaslužili. Ali niko više ni mrtav neće priznati da je bio aktivista mesne zajednice, delegat radničkog saveta ili, ne daj bože, član Saveza komunista Jugoslavije.

Naravno, niko normalan ne oseća čežnju za Pozdercima, Kreigherima i Stambolićima, iako – u poređenju s bulumentom koja ih je nasledila – ovi deluju kao savet mudrih geronta s atinske Agore. Ili, kako je rekao jedan Krležin učenik: „bivša Jugoslavija ima više veze s budućom Evropom, nego što ova tragikomična nakupina nacionalnih državica ima veze sa suvremenim svijetom“.

Iako su se na svaki način ograđivale od Jugoslavije, državice nisu bile nimalo gadljive da se sagnu i pokupe s poda šta im treba. Slovenci su, recimo, zadržali sve jugoslovenske političare koji su se zatekli u Ljubljani u trenutku kad je Sejdo Bajramović pustio vodu – od predsednika SFRJ Janeza Drnovšeka (jer govori više jezika) preko šefa Partije Milana Kučana (deluje uredno), do rezervnog vojnog starešine Janeza Janše (visok).

Makedonci su videli da je to dobro, pa su izvukli iz naftalina bivšeg predsednika SIV-a Kiru Gligorova. Koristili su ga toliko dugo da je ovaj ušao u Guinnessovu knjigu rekorda kao najstariji predsednik jedne države na svetu. I Hrvati su raubovali generala JNA Franju Tuđmana, i to do daske, dok čovek na kraju nije umro.

Slično su i Srbi budžili predsednika CK SKS Slobodana Miloševića pre nego što su ga strpali u fioku i zamenili Vojislavom Koštunicom, a Crnogorci su od SSOJ-a nasledili malog Mila i sad su mirni za narednih sto godina. Samo da ih niko ne pita za cigarete. Što se Bosanaca tiče, njih ništa neće ni pitati, kao što ni dosad nije.

Nikome od njih, međutim, nije lako. Jer za male države – kao i za male ljude – nema veće nesreće nego da imaju velikog oca.

Golden Sweden Bitter za žene -gif 728x90

Die Hard (With Vengeance)

I collected the instruments of life around me

that I might infuse a spark of being

into the lifeless thing that lay at my feet.

(Mary Shelley, Frankenstein)

Titov grob Kuća cveća Jugonostalgija istorija bolestiU Odisejevo vreme spomenici mrtvim herojima imali su neki ukočen, krut i ozbiljan izraz lica, a statue živih ljudi – osmeh na licu. To se u istoriji umetnosti zove „arhajski osmeh“, a Jugosloveni ga i danas koriste kad ih neko pita „odakle si“.

Jugosloveni o svojoj zemlji govore u prezentu, kao da je još živa, i prema njoj gaje prisnu, prijateljsku ironiju. Za razliku od njih, jugonostalgičari o svojoj prošlosti govore u aoristu i pluskvamperfektu i prema njoj su mrtvi ozbiljni kao Semir Osmanagić prema bosanskim piramidama.

Razlika između Jugoslovena i jugonostalgičara nije samo stilska već i sadržajna: jugoslovenstvo je politički, a jugonostalgija emotivni odnos prema prošlosti. Taj višak emocija kritikovao je Miroslav Krleža u eseju „Jugonostalgija i jugoslavenstvo“: „Mozgovi koji djeluju isključivo senzitivno, to što se zove osjećajno, zapravo sentimentalno, bilo bi najidealnije kad bi mogli biti odstranjeni ili udaljeni od bilo kakva pokušaja koji se bavi socijalnom reparaturom“.

Čak i profesionalni jugonostalgičari, oni što primaju grantove, insistiraju na tome da njihov posao nema nikakve veze s bivšom državom. Njih zanimaju samo lepe i otmene stvari, zajednički umetnički prostor, cross-culture saradnja i presovano cveće u starim albumima. Da li je odricanje od angažmana uslov da dobiješ kintu od stranaca, ili je samo reč o provincijskom dendizmu, tek, jugonostalgičari pate od već hroničnog deficita bilo kakvog političkog stava.

Ali oni imaju jednu nemerljivu prednost u odnosu na Jugoslovene: oni postoje. To što se ovi drugi i dalje predstavljaju tako kako se predstavljaju, nikome, osim njima samima, ne znači ništa, jer ih ionako niko ne priznaje. Ali, svima jednako nam biva, pa i jedni i drugi, na različite načine, ali podjednako uspešno, i dalje nabijaju visok pritisak državnim činovnicima, fudbalskim navijačima i rukovodiocima verskih zajednica širom bivše Jugoslavije.

Zbog čačkanja po prošlosti i kuckanja oko onoga što Agatha Christie zove „skeleton in the closet“, bivši zemljaci ih optužuju za političku nekrofiliju i morbidne pokušaje oživljavanja jugoslovenskog mrtvaca. Da bi to sprečio, svojevremeno je jedan profesor Beogradskog univerziteta s vencem belog luka oko vrata i glogovim kocem u ručerdama lično zapucao na Titov grob. Ali nije pomoglo. Uprkos kiši srebrnih metaka ispaljenih sa sremskih njiva, Trebevića i krstarica u Jadranu, Jugosloveni su i dalje tu. Samo su malo nesigurni na nogama. Odatle i sličnost s onim zombijima iz Living Dead II.

Niko naravno nije glup, i svi znaju da je prošlost nemoguće oživeti, a mrtvace – teško, osim ako baš nisi osnivač neke religije. Jugosloveni su pak ateisti i njihovi pokušaji re-kreacije prošlosti nisu toliko ambiciozni kao što se složnoj braći čini, i najčešće se svode na ono što joj samo ime kaže – na rekreaciju, nešto što se radi u dokolici, iz hobija, umesto sakupljanja starih dopisnica ili crtanja porodičnog stabla.

Ali, pokušaji recikliranja prošlosti, iako politički naivni i etički diskutabilni, ipak imaju estetsko opravdanje. Kao što Frankenštajn traga za poetskom „iskrom bića“ na seoskom groblju sa satarom u jednoj, i testerom u drugoj ruci, tako i Jugosloveni uporno kopaju po ruševinama svoje zemlje, i to golim rukama. Tu i tamo pokupe po neki očuvani crep ili ciglu i sakriju ih ispod kaputa, za kasnije.

Čini im se da bi tu ciglu mogli opet nekome da prodaju.

Dejan Novačić

32 komentara

  • Tekst je zaista duhovit, i bavi se nekim stereotipima ali pogadja sustinu – Jugonostalgija je bolest.

    Bojim se samo da ce za 50 do 100 godina opet zahvatiti ove prostore, kada EU do kraja denacionalizuje i obezbozi narode na Balkanu, tada ce hteti ponovno da ih ujedini, jer su vec poceli sa prvim koracima, Pakt za stabilnost jugoistocne Evrope, CEFTA sporazum, bescarinske unije.

    Toj ideji ujedinjenja sada Srbi i Hrvati poslovicno prave probleme, Srbi jer su tvrdoglavi i nepouzdani, a Hrvati jer se plase srpske supremacije. No, pustice taj virus ponovo medju ljude. Samo na to Tamiflu ne reaguje.

  • Hiiiii, propustio sam pola dana na poslu danas i nisam naplatio dugovanja, citajuci ovo dugacko zezanje sa mojim matorcem. Necu dobiti zbog toga platu do kraja meseca 🙁

    Ali vredelo je, smesno, inteligentno, pateticno, poucno, sarkasticno i setno, all in one tekst. Super su i ilustracije, i one govore o tom vremenu, toj atmosferi, izuzev one medicinske sestre koja se sprema da vam pregleda hemoroide, trp, trep …

    Ali, ali, moj zaverenicki um je u svoju mrezu uhvatio da mu je autor nesto poznat, malo proguglao po webu i odmah nasao da je autor ovog teksta ujedno i autor jedne male kultne knjige „SFRJ za ponavljace“, jel da? Jeeeel daaaa 😉

    http://www.yu4you.com/trazi.php?terms=Dejan+Nova%C4%8Di%C4%87

    Pa sad ce mi tek biti zanimljivo na ovom blogu, kada moram da se fajtam sa ovakvim misljenicima specijalcima … hiiiiii

    A posebno to sto jos ne mogu da ukapiram do kraja blog, prosle nedelje je bila patetika oko „Kosarkasa koji nas spajaju ponovo u Jugu“ a sada tekst koji kaze da su ti koji tako misle, upss, osecaju, pa recimo da su takvi osecajci u stvari malo prehladjeni.

    Pozitiiiiiivnooooo!

  • Poželeo bih u ime svih autora i komentatora Dejanu Novačiću dobrodošlicu u svet Bašte Balkana kao našem novom autoru. Radujemo se njegovim tekstovima i duhovitostima. Iako nije sa nama blizu fizički, jer živi van Srbije, na jednom „udaljenom ostrvu“, internet veze nas čine bliskima, a pre svega zanimljiva misao.

    Dejan jeste taj autor koji je napisao knjigu koju Tepsijanac pominje, ali je i autor mnogih drugih stvari. Pozvao bih sve naše čitaoce i prijatelje da prate i njegov lični blog sa jugo kulinarskim specijalitetima http://www.cyberotpisani.blog.co.uk

    Dobrodošao Dejane!

  • E ovome se nisam nadala!
    „SFRJ za ponavljače“ dobijem na poklon od svog zaručnika i oduševim se knjigom,nasmijem do suza.
    Ne znam da li je uopće izdana u Hrvatskoj,ali to je jedan sjajan,duhovit i vrlo simpatičan uradak.
    Moj brat,koji je inače 86.godište,često zna postaviti poneko pitanje vezano za Jugoslaviju,najjednostavniji način,a uz to i duhovit je bio da mu dam tu knjigu na čitanje i to sam i uradila.

  • Znaci to je novi autor – Jugofil.
    Covek ce doktorirati na Jugo kulturi i kuhinji, kako vidim.Nadam se samo da mu to ne steti liniji, jer to sve treba svariti, i SFRJ i njenu kuhinju sa Vegetom, kajmakom, tufahijama i struklama.

  • Rođen u Jugi, bio pionir, silom me vodili na sletove…
    I tad sam znao da je sve to sranje, a tek sada nemam neku nostalgiju.
    Da živim „srećno“ sa maskom preko očiju?
    Plata zagarantovana 40 godina do penzije?
    Da se zadovoljim Stojadinom ili Fićom?

    Ne hvala.
    Radije živim u kapitalizmu.
    Imam svoju firmu, radim puno, ali hvala bogu i imam.
    Ne polemišem, ne političim, ne gledam velikog brata, ne gledam ni fucking TV, koristim Internet, pratim moderne IT tehnologije i u njima pravim i svoje IT produkte od kojih dobro živim.

    Radnici kukaju jer nema posla?
    Svetska ekonomska kriza?
    Kuknjava na sve strane?

    E pa od kuknjave nema ništa dobro, nego da se zavrnu rukavi, angažuje glava na čitanju i učenju novih stvari pa će biti i napretka.

  • @ Kakvo bre ime?

    Zamislite da ste sve to sada ali u nekadasnjoj Jugoslaviji?

    Jedno od najlepsih mora na svetu na 5-6 sati voznje, slapovi, jezera, planine, fenomenalni predeli, raznovrsne kuhinje, zanimljivi ljudi i kulture, sredjeno, kulturno, sve na svom mestu. Nema granica. Jeftina roba, hrana i usluga.

    Visoka kultura i umetnost. Zanimljivi i kvalitetni mediji. Jugoslovenska muzicka i rok scena. Knjizevnost. Vojna idnustrija koja salje jugoslvenski vojni i telekomunikacioni satelit u svemir. Postavljeni ste za menadzera u predstavnistvu Genexa u Briselu.

    Sesta ekonomija u EU, kvalitetno skolstvo. Nema strajkova. Omladinski kampovi bratstva i jedinstva, crnogorci i hrvatice, srbi i slovenke, slovenci i bosanke. Zemlja celovita pobedjuje tri puta uzastopno na Evroviziji. Prolecni Exit u skoplju, letnji u Novom Sadu, jesenji u Splitu. Pulski filmski festival. Dubrovacke letnje igre.

    Svetski prvaci u kosarci, vaterpolu, odbojci, rukometu, treci na svetu u fudbalu, Zvezda igra finale Lige Sampiona, sarajevski Zeljo u polufinalu Lige Evrope … I tako dalje.

    Lako se ovo moglo desiti.

  • Bilježim se sa štovanjem u jugozajebante, po nostalgičarskom ili bilo kom pitanju. Dobro došao Dejane, bravo Baštovani!

  • Odlican tekst!!! Ne bih se slozio sa jednim komentarom gore da je jugonostalgija bolest – pa onda je svaka vrsta neeke drage, pozitivne emocije bolest ako je neko drugi tako posmatra? Ja volim miskina a ti zaratustru i sad jedan od nas dvojice nije normalan? Tacnija bi definicija bila ovo u vezi jednog dragog hobija, ljudi kojima je bratstvo-jedinstvo draza vrijednost od „noz zica srebrenica“, „srbe na vrbe“ itd itd draza od svega ovoga sto nam je ova nova „sloboda“ dala… znam kako sam zivio prije 20 godina i kako sam putovao sa tim pasosem i koliko sam imao para u dzepu i znam kako sad ljudi zive u tim „novim“ drzavama pa me ponekad zaboli ta ljudska glupost koja pljuje pos vemu a nema pojam ni o cemu… istina je ipak negdje u sredini

  • Dobar tekst!Ja spadam u one koji su rođeni u FNRJ 1957,i ne bih se složio da je jugonostalgija bolest.To bi isto bilo kao kad žalite za osobom koja vam je neizmjerno značila i taj osjećaj tuge da neko naziva bolešću, nije u redu.
    Bilo je to dobro vrijeme : sigurnosti,prosperiteta,druženja,srdačnosti i nadasve časti.
    Vjerujte,a znaju oni koji su živjeli u to doba, gdje god je bila grupa više od dvoje ljudi započinjala se pjesma.

  • Mislim da je jugonostalgija sve izraženija u svim delovima bivše Jugoslavije. Slažem se da su mogućnosti koje pruža kultura najveće i da su najvidljivije. Obnova bivše domovine će se po mom sudu najpre realizovati preko kulture, ali treba imati u vidu i to da su ekonomske štete od raspada Jugoslavenskog trga bile enormne za sve delove naše divne domovine i da bi obnavljanje zajedničkog trga bilo višestruko korisno za sve delove Jugoslavije. Da se trg nije raspao danas bi imali veći društveni proizvod od Grčke. Naposletku pored zajedničkih kulturnih i ekonomskih vrednosti tu su i hiljade porodičnih i imovinskih veza koje bi u zajedničkoj domovini učinili naš život daleko ugodnijim i solidarnijim nego što je sada. Zato smatram da treamo svi raditi na obnavljanju Jugoslavije.

  • To je samo vprašanje časa, kdaj se bo oblikovala nova jugoslovanska država. Prednosti skupnega slovenskega kulturnega prostora in skupnega trga daleč prekašajo slabosti.Nova jugoslovanska država bo tudi imela veliko večjo pogajalsko moč z EU.

  • Bože mili,jeste vi svi zdravi,poslije svega samo tako, pa da sad kad imamo svoju državu plačemo, a prolivena krv za šta to? Novu Jugu. Neka svima bude lijepo i blagoslovljeno, bio mir među nama, ali Uroš baš ga nabaljezga, onaj ko nije imao rat, lako mu se ponovno spajati. Znate šta? Sve je to divno i krasno,ljubav spaja, je je, istina, a puno drugih pitanja je bilo ružno. U jednom gradu nismo mogli napredovati jer nismo Srbi,uvijek degradirani, pa nemojte dragi ljudi, zar da zaboravim kako me drugarica Jovanka B. prozivala u školi jer imam lančić sa križićem oko vrata, mene i još neke u i to u Lijepoj Našoj, hm zbog čega sam imala jedinice i sramoćenje pred pločom, a jedna je dobila i šamarčinu zbog križića, nas par Hrvata, malo više muslimana i najviše Srba u tom razredu. Tako. Na vjeronauk smo morali ići skrivajući se. Volim svoju zemlju kakva bila god, al barem imam vjersku slobodu. Nekima to nije ni važno. Da, to je bolest, nakon svega. Hvala lijepa. Ne ponovilo se, poštivamo i to je to. Uroš sanjaš, dođi u Hrvatsku, nitko ne bi nazad u Jugu, čini mi se da te zahvatio dobar zimski san. Uroš, zašto pišeš na slovenskom kad ste učili srpski? Sjećam se za vrijeme rata, roditelji su me prebacili kod nekih ljudi,koja ste hladnoća od ljudi,nisam znala slovenski a vi jeste srpski i namjerno ste izvodili sprdačinu sa mojim nerazumijevanjem jezika,kojega sada znam,u dućanu, gdje god, kada sam tražila jaja ( da donesem gazdarici), vi niste za jugu,nego samo za sebe, svaka čast poštenim i dobrim ljudima, ali takav ste mentaliltet samo na sebe mislite. Ko Francuzi ste,kada stranac pita za nešto,onda Francuz samo vrti francuski , engleski ne prolazi ni njemački, tako i vi, nema šanse za malo empatije.
    p.s.tekst nisam ni pročitala,odbojno mi je,tek komentare
    a najbolje je što o tome piše netko tko živi u desetom nebu

  • Marta
    mozemo na bilo kom nasem jeziku i svi su mi lijepi i ljiepsi nego bilo koji strani. Svakako se slazem sa tvojim kritikama prethodnog sistema koji nije bio savrsen, vjeronauka je svakako pravo koje svima pripada i danas je vec jasno da to pravo u svij dijelovima juge se ostvaruje, no to ne mijenja moje misljenje da vecina nasih naroda je nostalgicna i da bi nam svima bilo ljepse pa bogami i daleko bogatije u jugi, pa i onima za koje kazez da su hladni. Slazem se sto kazes za prolivenu krv, no to nije bila nasa volja pa bih te ohrabrio da procitas americku autoricu Naomi Klein „The shock doctrine“ u kojoj sve lijepo pise sta se desava u danasenjem svijetu a nama se na yalost desilo. I naravano, lijep pozdrav i sve najlepse…

  • Dobro, Uroš, prihvaćam lijepe želje, ali one su samo utopija, nakon svega to je nemoguće, vjeruj, rane su tako duboke (općenito), o tome je trebalo misliti devedesetih kada je sve počelo, a nije počelo samo od sebe. Moja zemlja nije željela rat, a nije ga ni počela. Dobro se sjećam, bila sam kod djeda i bake u Srijemu, još ništa nije počelo a Jugo vojska je ponosno prolazila malim selom sa topovima i uzdizala tri prsta, a ja nisam imala pojma što se događa, moj svijet je bila vožnja na biciklu i škola. Tada sam zadnji put bila u selu u kojem više nema nikoga nego nekih“ novih“ stanovnika,iz Hrvatske, neki od njih žive u tuđim kućama koje su oteli i nije im blagoslovljeno, rađaju im se slijepa djeca. Ne radujem se ničijoj nesreći, ali definitivno nevini ispaštaju zlu krv roditelja. Jeste, bilo je lakše živjeti materijalno,ne osporavam to.
    To da su Slovenci hladni,oprosti,imam takvo iskustvo,no to ništa ne znači,bilo je i toplih Srba koji su ti poslije zabili nož u leđa,susjeda… Ma, nisam ja za ovaj dijalog,isprovocirao me naslov, poslije sam pročitala, autor brka neke stvari,u hrvatskom jugokomunista i srbočetnik nikako nije isto, iako je oboje zlo, veliko zlo. ja se više grozim riječi srboČetnik.
    Što se tiče jugonostalgije, i ja se katkad vratim u prošlost,vjeruj sve što je bilo, sve je propalo, najbolja prijateljstva,meni nije bilo važno što su srpkinje ali njima je bilo važno da ja to nisam. Vratim se u Srijem i radost djetinjstva,ravnice i predivnu prirodu, nema sela u Hrvatskoj kao u Srijemu i nikada ga neće biti. Ja ne bi vjerovala u neku novu Jugu, to su samo lijepe želje, da nam svima bude bolje, ali ne bi bilo. Brzo bi cvijet uvenuo. Mene bi najviše brinulo pitanje vjerske slobode, da budem katolkinja i to ostanem u toj nekoj novoj Jugi. Iskreno, povjerenje u Srbina, teško bi mi itko vratio, a vjerujem da ima dobrih i poštenih Srba. Ne, Uroš, stvarnost je drugačija i meni osobno bilo bi žao da moram“ pokopati „svoju domovinu. Kao što bi to bilo žao i Srbinu domoljubu. Ovdje kod nas kažu,“za prolivenim mlijekom se ne plače.“
    Neka je mir među svima nama, to je dovoljno. Dođite nam u goste, mi k vama, ako je i to moguće jer vandala ima i ovdje i tamo, dovoljno da vide registraciju pa da ti demoliraju auto, proživljeno Uroš.

    I tebi lijep pozdrav i svako ti dobro.
    Nisam ja za ovu temu,imam rane na sve proživljeno.

  • A da ne kažem da netko tko je nekoga izgubio i gledao svojim očima silovanja,masakre i smrt, tome je živo i ovako psihički otišao a kamoli da sanja neku novu istu državu. Tek danas su žene počele govoriti javno o silovanjima četnika,koje su to ruševine od žena,psihički su propale a i s njima njihovi muževi.
    Poznajem osobu pred čijim očima je zaklan otac na kućnom pragu, recite njoj o ovoj utopiji …. Naravno da zločinac nikada nije odgovarao. I da sa istim živimo, nema logike ni pameti, samo naivne želje. Toliko i povlačim se iz ove teme.

  • Како државјанин на Република Македонија можам само да кажам дека носталгични чувства се зголемуваат во нашата земја и дека јас го поддржувам секоја иницијатива за реинтеграција на нашите поранешната држава Југославија.

  • Jugoslavija se sasvim sigurno obnavlja, a Davor Domazet Lošo, hrvatski admiral u penziji, zna i tačan datum – biće to 28. juna 2014., dakle, na Vidovdan

  • Mi smo se vala hercegovci najljepše u Jugoslaviji osjećali, a bogami i najbolji standard imali. Jedva čekam da se ponovo pokrene ta inicijativa i da svi ponovo budemo u istoj zemlji u kojoj smo toliko toga ljepoga doživjeli. Milsim da ima dosta istine u onome što piše Stipe i da nam vredi ponova rukave zajedno zasukat ako hoćemo bolji život.

  • Sanjajte,to se nikada neće dogoditi, a hercegovci uopće tako ne razmišljaju osim nekih 🙂 I kako bi se ta Jugoslavija trebala izmisliti,nekim novim ratom?

  • Zaista želim čestitati uglednom engleskom novinaru, gospodinu Timu Džudi, na inovativnoj ideji za Jugosferu kao novi naslov našeg zajedničkog područja. Fascinirana sam posebice time da je smislio ovaj termin za nas jugoslavene koji sami, zbog ratnih i drugih strahota, nismo bili u stanju da se saberemo i shvatimo da smo neraskidivo vezani prije svega kulturno, jezički, ekonomski a zatitm naravno ljudski i obiteljski. Sličnosti naših naroda daleko nadilaze razlike. To izravno dokazuje da je svaki rat bio nepotreban i zamo smatram da trebamo kao građani i građanke pomoći formiranje fleksibilne Jugosfere kao demokratske zajednice suverenih naroda i država unutar europske unije što bi nam omogućilo da se osjećamo daleko sretnije nego je sada slučaj.

  • Žalim zbog toga što ljudi više nemaju osjećaj jedinstva. Nema više života kojim smo nekad živjeli. Iako su prošla dva desetljeća od raspada Jugoslavije, mnogi je se još uvijek sjećaju i žale za prošlim vremenima kada su ljudi različitih nacionalnosti živjeli u jednoj državi i bili uglavnom zadovoljni. Ovaj žal za prošlošću dobio je i svoje ime – jugonostalgija.

  • Bravo Dzevade !!

    Mislim da je jugonostalgija sve izraženija u svim delovima bivše Jugoslavije. Slažem se da su mogućnosti koje pruža kultura najveće i da su najvidljivije. Obnova bivše domovine će se po mom sudu najpre realizovati preko kulture, ali treba imati u vidu i to da su ekonomske štete od raspada Jugoslavenskog trga bile enormne za sve delove naše divne domovine i da bi obnavljanje zajedničkog trga bilo višestruko korisno za sve delove Jugoslavije. Da se trg nije raspao danas bi imali veći društveni proizvod od Grčke. Naposletku pored zajedničkih kulturnih i ekonomskih vrednosti tu su i hiljade porodičnih i imovinskih veza koje bi u zajedničkoj domovini učinili naš život daleko ugodnijim i solidarnijim nego što je sada. Zato smatram da trebamo svi raditi na obnavljanju Jugoslavije i tu se apsolutno slažem sa Draženkom da je možda Jugosfera optimalan oblik zajednice.

  • Nije Jugoslavija bila savršena, ali je mogla biti dobar temelj da postanemo uređeno društvo tipa skandinavskih država. Ali mi smo sve što je u Jugoslaviji vrijedilo, a bilo je dosta toga, odbacili i zatrli, a ono što nije bilo dobro smo multiplicirali.
    Srušili smo kuću koja se malo otrcala, a trebalo joj je samo okrećiti zidove, ugraditi nove prozore, staviti novi parket i ploćice i bila bi sjajna. Ali ne – mi smo srušili kuću umjesto da je obnovimo.
    Zove li se to jugonostalgijom?
    Ne, Jugoslavije više nikada neće biti.

Ostavite komentar