Sveti Nikola Mirlikijski
Sveti Nikola – velika Srpska slava
Slava Sveti Nikola je jedna od najzastupljenijih porodičnih slava u Srbiji
Srećna slava domaćine!
Sveti Nikola je preminuo u mestu Miru, 345. godine nove ere, gde su njegove mošti počivale u sabornoj crkvi tog grada skoro 700 godina. Godine 1096-e, mošti svetog Nikole prenete su u Bari, primorsko mesto na jugu Italije, u crkvu svetog Jovana Preteče, gde su i dan danas i iz kojih neprekidno teče sveto miro.
Po predanju Sveti Nikola je povratio vid srpskom kralju Stefanu Dečanskom, pa je kralj u znak zahvalnosti crkvu u Bariju ukrasio srebrom i poslao mnogo bogatih priloga za njegovu izgradnju i opremanje. Još od tog doba, postoji bliska i prijateljska veza izmedju gradjana Barija i gradjana Srbije.
Detaljnije o Svetom Nikoli možete saznati na sledećem linku ili na linku ka Svetom Nikoli Miriklijskom, imenu po kojem je takodje poznat u narodu.
A mi ovom prilikom želimo da vam ispričamo dve priče o Svetom Nikoli. Jedna je novijeg datuma, od pre par godina, i stigla nam je sa Hilandara, a druga je već poznato predanje o životu Svetog Nikole i njegovom milosrdju prema trima ćerkama jednog imućnog čoveka koji je upao u neprilike.
. . .
SVETI NIKOLA I PUT IKONE „MAJKE BOŽIJE TROJERUČICE“ U SOLUN
Priča sa Hilandara je vezana za odlazak ikone Presvete Majke Božije Trojeručice sa Svete Gore na hodošašće po Grčkoj, odnosno u Solun. S obzirom na njen značaj za vasceli pravoslavni narod, iako je njeno sedište u Hilandaru, na molbu Grčke crkve upriličen je prenos ikone na grčko tlo u Solun, kako bi vernici mogli da je celivaju i vide. Tim pre što je mnogim verujućima teško do nemoguće da dodju do Svete Gore i Hilandara. Bilo je vrlo teško dobiti dozvolu od bratstva manastira Hilandar za takvu operaciju. Nakon dosta poteškoća, i problema sa obezbedjenjem ikone, na kraju je postignut dogovor.
Tom prilikom cela Grčka se digla na noge da se u velikoj časti i iščekivanju dočeka sveta ikona Trojeručica. Angažovani su bojni brodovi da je prenesu do Soluna i vojne letelice da je prate duž puta. Medjutim, pored početnih neprilika, počelo je da se dešava i nešto nepredvidljivo. Diglo se nevreme i brodovi nisu mogli da isplove. Svi su se našli u čudu, s obzirom da je postojao blagoslov da ikona krene put kopna. Ipak, sve je stajalo u mestu.
Tada se jedan monah dosetio da se u pomoć dozove Sveti Nikola, vekovima zaštitnik moreplovaca i brodova. Donesene je ikona Svetog Nikole iz Hilandara, koja stoji odmah iza prestola na kojem je posadjena ikona Majke Božije Trojeručice, i stavljena je na brod, na počasno mesto, okrenuta ka pramcu. Namah je oluja stala, more se smirilo i put je bio slobodan. Ikona Presvete Majke Božije Trojeručice je krenula bezbedno put kopna.
. . .
SVETI NIKOLA I PRIČA O TRI KĆERI
U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne. Poštujući reči jevanđelske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu svoju pomoć pruži tajno.
Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da svo zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri. Uskoro se ona srećno udade a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri.
I ne prođe mnogo vremena a otac na isti način udade i drugu kćer. Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će On zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdijući kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo.
. . .
Iz zitije Svetog kralja Stefana Decanskog…
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. То би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
То би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: „Не тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану“. И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?“ А Појављени одговори: „Ја сам Николај, епископ Мирликијски“. — Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Sveti Nikola
Dies natalis„ Svetog Nikole je 6. decembar, po novom, odnosno 19. decembar, po srpskom pravoslavnom kalendaru. Dan kada je umro episkop mirlikijski je dan njegovog rađanja u raju i najčešća srpska slava. Njegove mošti dospjele su 1087. u Bari putem običaja ”furta sacraĆ, odosno svetokrađe sa teritorije nevjernika. Tako je Bari dobio na značaju i postao arhiepiskopija, što je znatno doprinijelo razvoju grada, čiji je patron ovaj svetac.
U Bazilici Svetog Nikole u Bariju, u kripti nad grobom, nalazi se „velika srebrna ikona” sveca, za koju se vjeruje da je čudotvorna, poklon iz 1327. srpskog kralja Stefana Dečanskog (u dnu ikone su on i njegova žena Marija Paleolog). To je najveća svetinja bazilike, ako se izuzmu same mošti sveca. Tu je i poklopac oltara od 600 kilograma srebra iz raškog Novog Brda, dio srebrne kapele koju je poklonio Kralj Milutin, 1319. Brojni su bili i drugi darovi srpskih vladara: srebrni kandelabri i lampe, srebrne kule sa emajlom, posrebrene tkanine, sveštenička odijela, a u biblioteci bazilike čuva se povelja na pergamentu iz 1346. sa zlatnim carskim pečatom Stefana Dušana i njegovom rukom potpisana sa „car Srba, primorskih zemalja, Grka i zapadnih zemalja”, kojom nalaže Dubrovniku da izdvaja, od poreza njemu namijenjenog, 200 perpera godišnje za svetilište.
Italijanska kraljica Jelena, kći kralja Nikole, čim je stupila na tlo Barija prvo se poklonila Čudotvorcu, 21. oktobra 1896.
Od davnog prenosa moštiju sveca u Bari do danas kolona hodočasnika je neprekidna. Na značajne datume ruski hodočasnici dolaze i na hiljade, brodovima. Jedino nema srpskih hodočasnika. Ni popa Srpske pravoslavne crkve. Darovi srpskih vladara rijetko se pominju kao srpski, pa skoro niko od Italijana ni ne zna čiji su.
Prije pet godina došla je ponuda iz Barija da se poradi na otvaranju srpske pravoslavne parohije. Priličan je broj srpskih i drugih pravoslavnih vjernika koji tu stalno žive, a u hramu Svetog Nikole je i pravoslavna kapela, koju je oslikao srpski umjetnik. Ruska pravoslavna crkva u Bariju, sa ikonom kraj oltara na kojoj piše „Sveti Kralj Stefan Dečanski”, htela je da pomogne. I Grčka pravoslavna crkva je bila sklona da ne odmogne. Diplomatskim putem je sve to pošlo. Nikakvim se u Bari nije vratilo. Po svoj prilici, Ministarstvo spoljnih poslova SRJ nikada nije proslijedilo tu stvar Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a i pouzdano se zna da se na Patrijarha i vladike u to vrijeme nije blagonaklono gledalo iz ministarskih fotelja. Neki činovnik se postavio iznad Svetog Nikole. Neko ko nije znao kako je prošao Ferante Aragonski, koji je, 1481. opljačkao trezor i delimično oskrnavio srebrni poklopac oltara Bazilike za potrebe rata protiv Turaka, koji su upali u Otranto, a ništa od srpskog srebra nije vratio, osim dva kandelabra, ali od mesinga. Propali su mu i kraljevstvo i potomstvo, zbog nepoštovanja najveće barijske i srpske slave. Valjda nam zato tako bijaše i sa SRJ, zbog onog činovnika u Ministarstvu spoljnih poslova i njegovog nepoštovanja Svetog Nikole.
Za koji dan će i Sveti Nikola. Valjda će se i Srbi prisjetiti da to nije vrijeme gošćenja, no poštovanja sveca. Možda bi neko od Srbalja, na dan najčešće srpske slave, mogao da dođe u kriptu Bazilike u Bariju i pokloni se moštima iz kojih se tvori sveta mana. Možda i neki srpski sveštenik, da se pomoli, u ime naše crkve i nas, da preteknemo u ova vremena u kojima đavo obigrava oko svega što je srpsko.
Na „lađi francuskoj” Srbi su molili Svetog Nikolu da ne naiđe „švapski submaren”.
Tada smo pretekli.
Zato, ne daj Bože da nam je više do slavlja, no do sveca.
Da bismo pretekli.
(Autor je bivši generalni konzul SRJ u Bariju)
PiŠe: Dragan Mraović
Gospodine Mraovicu, hvala Vam za ovaj tekst.
I ja cu se usuditi da dodam ponesto, zarad preciznosti informacija: Sveti Nikola je rodjen i ziveo u mestu Mira (dakle, u Miri, a ne u Miru), u staroj Likiji (odatle „mirlikijski“) gde se i danas nalazi „njegova“ bazilika, kao i sarkofag u kome je bio sahranjen. Ja sam ovaj gradic, koji se danas zove Demre i nalazi se na turskoj obali, posetila prosle godine. U ovom mestu se danas, osim bazilike, nalazi i spomenik u obliku klasicnog Deda Mraza sa Koka-kolinih reklama (dakle u crvenoj odori), i muzej Baba-Noela, kako turci zovu Svetog Nikolu, odnosno deda Mraza. Prvi prizor koji se nama ukazao po dolasku, na 40 stepeni u hladu, su mlade poluodevene Ruskinje koje poziraju pored ovog „Deda Mraza“. U mesto hodocasti dosta Rusa (a zaluta i poneko iz Srbije, kao mi), koji donose ikone Sv. Nikole raznih velicina, ne bi li ih prislonili uz sarkofag u kome je bio sahranjen, i na taj nacin „osvestali“, sta li. Sarkofag je inace razbijen i iz njega mosti odnesene, kao sto je to vec opisao gospodin Mraovic, u Bari. Turci inace potrazuju te mosti nazad. Sama bazilika je prilicno potonula u tlo, a zasticena je nedavno i metalnim krovom iznad cele gradjevine; freske se gotovo i ne vide osim na par mesta, ali je podni mozaik izuzetno ocuvan na pojedinim mestima, kao i oltarski prostor. Carska ruska porodica Romanovi su u XIX veku platili radove na rekonstrukciji bazilike, o cemu svedoci zapis na mermernoj ploci u samoj bazilici – zahvalnica Nikolaju Romanovu. Tada je bazilika poslednji put i obnavljana, meni se cini, posto Turci i ne mare previse za ovaj deo svetskog kulturnog nasledja. Ispred bazilike se nalazi i figura Sv. Nikole, a mesto je naravno zvanicno muzej, za koji se placa prilicno paprena ulaznica. Naime, Turci su sve zatecene crkve na svojoj teritoriji pretvorili u dzamije, ili pak u najboljem slucaju u muzeje, tako da danas postoji izuzetno malo crkava na teritoriji Turske u kojima se ispoveda hriscanstvo u kontinuitetu.
No samu baziliku zaista vredi posetiti, osecaj je neopisiv kada izronite iz polutame bazilike, osecate se kao da ste na jednom od „pupaka sveta“. Naravno, ne treba zaobici ni veliki anticki amfiteatar u blizini, sa reljefima koji su korisceni kao delovi scenografije u antickom pozoristu, kao ni cuvene likijske grobnice uklesane u stenama. Nestvarno i neobicno lepo.
Danka Elez
Mislim da ovo nije tema za prepucavanje i dodavanje stvari koje nisu istinite. ako zelite pravu istinu onda posetite neki Manastir i popricaj sa nekim Monahom ili Svestenikom.