Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Skijanje u Bugarskoj i Bansko

Kako izgleda skijanje u Bugarskoj i ski centar Bansko

Prvi put ove godine smo nakon dosta razmišljanja krenuli na skijanje u Bugarsku, u njihov najveći skijaški centar Bansko. Iako smo prvobitno hteli da idemo u Borovec, pa na Kopaonik ili na Jahorinu, na kraju smo srećom, ipak otišli u Bansko. Kažem srećom, jer u periodu od 8 do 17 januara kada smo mi bili u Bugarskoj, nije bilo snega na drugim lokacijama. Nigde snega, osim u Banskom gde su topovi za veštački sneg neumorno radili i omogućili skijanje. Zato je tamo bilo i nepredvidjene gužve, barem za nas koji smo očekivali puno slobodnog prostora.

Put do Beograda do Banskog traje od 6 do 10 sati, zavisno da li idete svojim autom ili autobusom i od toga koliko vas zadrže na granici. Nekada to bude kratko, par desetina minuta a nekada par sati. Autobusi se duže zadržavaju na granici, od sat vremena do par sati, zavisno od broja prispelih autobusa. Veliko iznenadjenje za nas je bio prolazak kroz Bugarsku. Prljavština i smeće duž celog puta kao i ofucane i stare kuće. Osim nešto novih kuća i zgrada koje smo videli u Sofiji, sve ostalo uz put su bile oronule kuće, pune otpadaka i smeća oko i po dvorištima. Daleko lošije od i najtužnije Srbije, mada ne i Bansko, koje je sasvim drugačije od toga što smo uz put gledali.

Bansko je inače svojevremeno bilo selo na velikoj visoravni u Zapadnom delu Bugarske, okruženo preko 2000 metara visokim planinama. Nalazi se na 990 metara nadmorske visine, nešto slično kao Zlatibor, mada tu sve druge sličnosti prestaju. Po lokalnoj legendi to mesto je bilo centar bugarske mafije, koja je želeći da legalizuje novac od svojih poslova, unajmilo engleske i irske developere da od Banskog naprave veliki skijaški centar. Zvanično, englezi su napravili Bansko kao ski resort, dok nezvanično iza toga stoji bugarski sivi novac.

Kako god, napravljen je veliki centar, i malo selo je pretvoreno u sredjen gradić sa preko par stotina hotela, motela, aparthotela, i svih drugih smeštaja, sa preko 200 mehana – kafana, kasinom, noćnim klubovima, par kuglana, prodavnicama, klizalištem i još svim i svačim. Ono što je pozitivno u svemu tome, da je od 2003 godine kada je gondola počela da radi, većinom sve novo i sredjeno. Bansko nema neki poseban turistički duh, sve je nekako industrijski postavljeno, iako se Bugari trude da ipak sve ima nešto njihovo autentično, počev od arhitekture koja je ujednačena, preko suvenira pa sve do kuhinje, koja je po nekim začinima za roštilj specifična i ne mnogo draga nama Srbima.

U samom mestu postoje dva centra, jedan je stvarni centar mesta gde su Opština, Dom kulture, spomenik, fontana i korzo i 500 metara više glavnom ulicom drugi i značajniji centar za turiste, velika žičara – Gondola, duga nekih 5km, od koje sve aktivnosti skijaša počinju. Pored Gondole je hotel Kempinski, gde je noć po osobi stajao 100 eura, gde ste imali tople otvorene i zatvorene bazene, wellness, tenis i sve ostalo što takav hotel ima. Pride ste imali i VIP ski pas koji vam je omogućavao da ne čekate red na gondoli koji nekada zna biti veliki, već samo prodjete VIP trasom i ukrcavate se. Jednom prilikom smo to iskoristili na blef i uspelo nam je da prodjemo, redar je mislio da smo gosti Kempinskog, valjda zato što je moja supruga na sebi imala primetnu fancy ski jaknu Colmar pa je pomislio da mora biti da je gošća hotela. Ja sa svojom Iguana jaknom bordera i alpiniste sigurno ne ostavljam takav utisak.

Naš hotel, Strazhite, nalazio se samo 150 metara od gondole, takodje u glavnoj ulici, imao je 4 zvezdice, bazen, saune, teretanu, odličan švedski sto, vrlo jako grejanje, fenomenalnu kuglanu i bilijar, bio je čist i skoro renoviran. Doručak je počinjao od 7,30h što je bilo vrlo komforno za skijaše i trajao do 10h. Večera je počinjala od 18h i trajala do 21h. U restoranu nikada nije bilo gužve i hrane je na „švedskom stolu“ uvek bilo dovoljno. U sklopu hotela je bila i najbolja radnja ski opreme Max Sport u celom mestu gde ste imali najkvalitetniji izbor rekvizita, kao i sjajna kuglana i bilijar sala. Hotel je koštao u periodu kada smo mi bili 60-75 eura po osobi dnevno. Zahvaljujući Petru Avramoskom – Peci, teniskom treneru naših klinceza, koji je i organizovao odlazak tamo, cena za nas je bila neuporedivo niža. Recimo duplo niža. Hvala Peco!

Skijašnica u hotelu je bila velika, sredjena i topla, koja je izlazila direktno na glavnu ulicu, mada smo mi zapravo koristili ogromnu skijašnicu pored gondole gde smo iznajmili opremu, kako ne bi nosili opremu iz hotela. Imali smo mini bus na svakih pola sata iz hotela, ali smo mi radije išli tih 150 metara peške, da se malo zagrejemo pre skijanja i da malo gledamo izloge. Ne verujte onima koji vam kažu da ima minibusa na svakih 5 minuta, jer to nije tačno. Iz hotela ide na svakih pola sata, a oni drugi minibusevi koji idu na po 5 minuta neće da vam stanu jer su iz drugih hotela i uglavnom puni.

Ulica u kojoj smo mi bili smešteni je zapravo glavna trgovačka ulica i zove se Pirin ulica, po istoimenoj planini na kojoj su skijališta. U prodavnicama ima svašta, mada je bilo primetno da je sezona prošla jer mnogih brojeva garderobe nije bilo u ponudi. Bilo je dosta rasprodaja i popusta, što je za malo čudjenje jer je početak januara. U prvo vreme sam pomislio da je kod njih mnogo bolji izbor opreme nego na Kopaoniku, uostalom ima 10-ak puta više prodavnica, a onda sam mislio da je ipak na Kop-u kvalitetniji izbor robe, da su kod Bugara mahom kineski modeli. Medjutim, istina je otprilike ovakva; imaju mnoštvo brandova, i vrlo kvalitetnih odela poznatih brand name proizvodjača kao što su Burton, Brugi, HH, Head, Besson, ali i dobrih jakni proizvodjača iz Poljske, Južne koreje, Tajvana, Bugarske koje su za nas potpuni no name.

S druge strane, ima na par mesta baš vrhunskih jakni, kao što su Bogner, koji tamo ima i salon u kome sam očajnički pokušavao da nadjem broj za sebe iz kolekcije Ice+Fire ali bezuspešno, jer su im ostali samo top modeli od 1500 eura, Rossignol koji ima čak dva salona gde sam pazario ski flis i hteo da kupim jaknu, top model za Zimsku Olimpijadu 2010 na popustu ali ni tamo nisu imali moj broj, finski Halti čije su jakne bile potpuno iznenadjenje za mene, pa japanski Phenix i Mountain Equipment čiji sam ski duks Anapurna Platinum i pazario, nemački Volkl, austrijski Fischer, italijanski Colmar, ali i puno kopija North Face-a, Ice Peak-a, Peak Perfomance-a, Killy, ili starih i mnogo starih modela raznih brand name proizvodjača sa nižim cenama, od 50 do 100 eura za jaknu. Ipak, za razliku od Kopaonika izbor kapa, šalova, naočara i rukavica je izuzetan i stvarno svakakve gluposti možete kupiti za karneval na snegu.

Gondola i žičere počinju da rade od 8.30h ujutru, pa sve do 16.30h. Bugarsko vreme je pomereno sat unapred u odnosu na srpsko, pa smo mi ustajali po bugarskom u 6,30, odnosno po srpskom u 5,30h kako bi se spremili, doručkovali i bili tačno na početku rada gondola u punoj ratnoj opremi, ne bi li izbegli gužvu. Nekada red ispred gondole zna da bude zastrašujući, kolona od 3-4 čoveka duga po 50m, mada sve ide relativno brzo. Velika gužva je bila oko nove godine, a već od 12 januara je počela da se smanjuje, jer je tada i u Bugarskoj završen školski raspust.

Putovanje gondolom traje oko pola sata, dugo je oko 6 km, sa jednom medjustanicom, na nekih pola puta. Sa 990 metara se gondolom penjemo na 1600 metara, mada gondola ide malo gore dole, nije sve vreme samo uspon, pošto se ona probija preko brda. Na kraju gondole je veliki plato, sa koga počinju žičare koje vode do staza. Može se sići i na medjustanici gde imate dve crvene staze, ako vas to zadovoljava.  U gondoli u kojoj staje 8 osoba obično smo za cimere imali Ruse, Bugare i Engleze. Najviše skijaša ima upravo iz Rusije, domaćih Bugara, Grka (Bansko je 200km udaljeno od Soluna), Srba, Engleza i Makedonaca. Italijana nema, iako je najpoznatija staza u Banskom promovisana od strane legendarnog italijanskog skijaša Alberta Tombe i tako se i zove po njemu. Nekada su i mene početkom devedesetih kolege zvali Tomba zbog mog agresivnog stila skijanja, koji nije imao mnogo veze sa tehnikom i veštinom skijanja čuvenog italijana, već više sa izgledom i razbacanim nastupom na stazi. Pored Italijana u Banskom nema ni Nemaca, ni Austrijanaca, ni Francuza, ni Skandinavaca. Uostalom, oni sve ovo pa i više imaju odavno kod svoje kuće.

Bansko ukupno im oko 22 aktivne staze, duge ukupno 63 km, koje počinju sa 2600 metara ili par stotina metara niže pozicije i osim 3 staze koje su van centralnog dela, sve se završavaju na platou do koga vozi gondola i koji je na 1600 metara nadmorske visine. Kopaonik na primer ima 20-ak staza i 20-ak kilometara staza. Većinom su to plave i crvene staze, sa par crnih staza. Plave staze su mahom spojene u vrlo dugačke rute od po par kilometara. Pored Alberto Tomba staze, koja je po nama teža crvena staza a ne crna, najpoznatija staza u Banskom je duga staza koja ide od kraja gondole do početka gondole, i koja iznosi nekih 6,7 kilometara. Staza je blaga, 25 metara široka i idealna je za obuku. Koristili smo je uvek na kraju dana da se njom sjurimo niz padinu do hotela. Rekord mi je bio 14 minuta, kada na stazi nije bilo mnogo gužve, pa sam mogao da vozim veleslalom i spust nesmetano. Inače, na njoj ima dosta dece, pa nemate baš priliku da se zaletite. Posebna mogućnost koju malo ko koristi je da od vrha Pirina skijate neprekidno do Banskog, što je moguće jer su staze spojene. To vam je ruta od jedno 12-13km neprekidnog skijanja, ali to povlači da morate da se ponovo penjete na gondolu, čekate u redu i vozite se ponovo pola sata, pa onda ponovo dve sedešnioce, što nikome nije padalo na pamet.

Steze se redovno održavaju i stalno posipaju veštačkim snegom, čim to temperatura dozvoljava, odnosno čim je ispod nule, bilo da je sunce ili ne, bilo da ima snega ili ne, topovi se često uključuju. Nekada se i sami nadjete pod udarom topova kada krenete da vozite po stazi na kojoj snežni topovi prosto veju. Zanimljiv je doživljaj i mnogo je intezivnija vejavica od prave. Retko gde ćete videti tabače staza, oni su prosto neprimetni, verovatno rade noću, jer ih preko dana ne vidite, ali vidite da je staza sredjena. Takodje, odlična je stvar što motornih sanki jednostavno nema, samo smo jednom na zimovanju videli iste, i to u nekoj medicinskoj intervenciji. Malo čudi što nemaju vidljivu Gorsku službu spasavanja, jer su spasioci neprimetni, nisu uniformisani i uočljivi. Ne insistira se prterano na žičarama da deca idu u pratnji roditelja, da imaju kacige. Imali smo priliku da vidimo jednog psa, zlatnog ritrivera kako se ukrcava u četvorosed i putuje istim, na oduševljenje skijaša. Mislimo da je pas neka lokalna maskota, jer je sam išao gore i spuštao se dole. Efikasna im je kontrola ski pasa. Jednog našeg poznanika su skinuli sa žičare jer je pokušao da se švercuje sa dečijim ski pasom koji je jeftiniji. Srpska posla, zar ne?

Imamo jednu veliku zamerku što se tiče obeležavanja staza na Banskom. Nisu obeležene. Nema kao na Kopaoniku onih znakova duž staze koji vas obaveštavaju na kojoj se stazi nalazite, posebno kada padne magla ili jako veje. Toga u Banskom nema nigde, samo par tabli koje vam kažu u kom pravcu vam je neka staza, pa se vi snalazite. Isto tako, ni prijemna mesta žičara im nisu obeležena da vam kažu na koje staze sedešnice vode, nego morate da se snalazite po mapi. To je problem za skijaše početnike, jer ima staza plavih i crvenih koje su spojene, pa na raskrsnici umesto da odete desno na blažu stazu odete levo na strminu, što se meni desilo. No, pošto solidno skijam, nisam morao da se borim za život, ali su neki drugi došli u tako neprijatnu situaciju.

Tog dana, 9 januara kada smo stigli u Bansko temperatura je bila 13 stepeni iznad nule i vrlo sunčano. Snega nigde nije bilo. Sudeći po izgledu iz mesta nije bilo svrhe ići na skijanje, iako su nas vodiči ubedjivali da na stazama snega ima. Na lokalnom kablovskom TV-u u hotelu smo videli da ima snega na stazama iako je i na njima temeperatura bila iznad nule od 3-7 stepeni, zavisno od nadmorske visine na kojoj su, 2600 ili 1600 metara. Krenuli smo gondolom gore, prvo do centralnog platoa na 1600 mnv a onda drugim žičarama ka vrhu, na svih 2600 mnv. Idući gondolom, bili smo sve depresivniji, jer je svuda oko nas bilo bez snega. Šume kroz koje smo prolazili gondolom su bile bez bilo čega belog što bi podsećalo na sneg. Jedino su beli vrhovi visokih planina obećavali nekakav jadan sneg.

Nastavak u sledećem postu

Zlatko Šćepanović

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: